Bilo je proljece devedeset pete. Ne pamtim tacan datum. Samo znam da je bio maj. Ostalo mi je jos koji mjesec do mog 19. rodjendana. Kad sam se probudio iz dvonedeljnog sna, ili ti kome, nisam mogao da govorim, nisam nista video i nisam osjecao svoje tijelo. Jedino sto sam tad imao bile su misli.  Bio sam siguran u dve stvari; da sam ranjen tog prvog maja I da sam mrtav.

Vidis, govorio sam sebi i u sebi,  nije tacno da kad ljudi umru ostane samo dusa. Ostane, bar za neko vreme i misao. Prokletstvo ili ne, misao je jedino sto  ostaje covjeku u predvorju smrti.

Zadnje slike mog zivota iz tog prvomajskog jutra bile su slike krvi i uzasa. Vrisak  majke cija je petogodisnja cerka docekala smrt u  njenom  narucju. Vrelina vlastite krvi  pomjesana sa strahom od smrti ciji sam hladan zadah osjecao na licu.

Znate onaj vic: Kako je nastala Škotska? Tako što su Piroćanci proterali trošadžije.

Kroz viceve, a i mimo njih, siroma Piroćance bije glas da su cicije. Potpuno pogrešno. Kao neko ko je odrastao pored tatka mi Piroćanca, tvrdim vam pod punom moralnom i materijalnom odgovornošću - Piroćanci nisu cicije. Oni samo imaju jednu veoma arhaičnu, ali u ovo naše potrošačko doba krajnje pohvalnu životnu filozofiju koja bi se mogla sažeti u dve reči:

NEMA POTREBE.

To je rečenica uz koju sam odrasla.

A to je, očigledno, i ideja vodilja ovogodišnjim maturantima iz Pirota, koji su odlučili matursko veče proslaviti u majicama i farmerkama (LINK). Razni motivi se citiraju kao objašnjenje, te hoće da poštede roditelje troška, te hoće da prikupe novac u dobrotvorne svrhe... A ja vam kažem: to je sve magla iza koje se krije duboka životna filozofija Piroćanaca, a koja glasi: NEMA POTREBE.

A Late Walk

When I go up through the mowing field,

The headless aftermath,

Smooth-laid like thatch with the heavy dew,

Half closes the garden path.

And when I come to the garden ground,

The whir of sober birds

Up from the tangle of withered weeds

Is sadder than any words.

 Najzad! Budim se jutros, žena moja po Pavlovškolskom refleksu budna već od šest, šest i trideset, pije kafu u krevetu: Pogledaj kroz prozor, ako ga vetar već nije oduvao... Ustajem: Nije valjda? Gledam kroz prozor, beli se sve dokle mi pogled dopire. Uraaaaa, proderem se, jedva sam ga dočekao! Ovo moje dranje i izjava ako ne zvuče šuplje i lažno, zvuče u najmanju ruku, ravnodušno. I to samo kao početak. Psovke i bogoradanja sleduju tokom dana, što naglas, što mrmljajući sebi u bradu, što duboko u meni, u najtanijem delu moje persone.

Pre tačno 21 godinu Crvena Zvezda je u Tokiju, pobedivši čileanski Kolo Kolo sa 3:0, postala nezvanični prvak sveta u klupskom fudbalu.

Iz današnje perspektive to deluje skoro neverovatno. Ipak, zaista se desilo. Sjajna generacija.

(fotografije ce nažalost izostati, iz razloga navedenih u prvom delu ovog posta)

Jedan od mnogih problema sa kojima se sreću stranci u Kini je internet. Kineska vlada ne samo što je zabranila pristup na preko dve hiljade sajtova, evropskih i američkih dakako, nego je i one koji su dozvoljeni veoma teško a katkad i nemoguće otvoriti budući da se i njihovo učitavanje ometa zavisno od trenutne političke situacije. Logiku po kojoj su neke veb-adrese dozvoljene a druge nisu, vide samo oni koji ih aminuju ili osuđuju na izganstvo. Primera radi, kako objasniti to da je Googlova galerija Picasa zabranjena dok je Flickr dozvoljen?

 Ja volim tvoje grudi. A sta ima lose u tome sto mastam o tebi? Bez uvrede, ja mastam te 

Samo da ih ne prejebu. Vodicu  te u Indiju da razgledas svet.

Ja volim tvoje grudi.. Bez uvrede, ja mastam te.

Hladne i cvrste. Oci u mraku. Bez uvrede. Ja, mastam te. 

Web sajtovi sa kvizovima za identifikaciju ptica nisu nikakva novost. Ono što jeste novost jeste sajt Bird Identification koji ima i verziju na srpskom - Prepoznavanje ptica.  

Desilo nam se i da su nas uhapsili kad smo prolazili kroz Kragujevac vraćajući se sa jezera. Zaustavila nas je saobraćajna policija. Kao redovna kontrola, duvanje u onaj aparat za merenje alkohola. Onda se ispostavilo da uopšte nije to u pitanju, već da dolaze policajci u civilu da nas hapse. Mi pitamo: “Zašto nas privodite?”, oni kažu: “Ne, mi vas hapsimo”

izvor: Popboks 

Rođenje deteta je svakako najlepši i najvažniji događaj u porodici koji budi mnogo emocija. Od prvog trenutka stvara se ta divna veza za ceo život ispunjena najlepšim osećanjima, brojnim događajima, uspesima... Toliko je lepih trenutaka kojima će biti ispunjen vaš život kada dobijete bebu, a naša želja je da opišete onaj najlepši i podelite ga sa nama!

Kakve treba da budu priče?
Priče treba da opišu neke od najlepših trenutaka koje ste imali sa svojom bebom tokom prvih godinu dana. Svakog meseca zadavaćemo novu temu, a decembarska tema je "Kada sam prvi put ugledala svoju bebu..."

Od petka, kada se pojavila prva informacija o zagađenju kukuruza aflatoksinom u srpskim medijima desilo se malo toga osim što su mediji pokušali da problem isprate na način na koji se prati i informacija o novoj ceni tehničkog pregleda za automobile. Šmiranje, što bi rekli glumci kada govore o otaljavanju posla. A problem je veliki, i zbog nespremnosti zvaničnika da govore o njemu javno i nezainterenovanosti medija da mu se ozbiljnije posvete, prepušten je tračevima bez prave informacije.

Možda me od one operacije u Nemačkoj pretprošlog ministra zdravlja (koji je utonuo u - za njega - prijatni zaborav javnosti, a izgleda i ovih što se razmeću ovih dana nekim navodnim borbama) nije nešto nasmejalo kao jučerašnja vest da je „ministarka zdravlja prof. dr Slavica Đukić Dejanović iznenadila (prek)sinoć zaposlene u KBC ,Dragiša Mišović', kada je bez najave posetila ovu zdravstvenu ustanovu". U nastavku agencijske (Tanjugove) vesti kaže se i da je „direktor KBC ,Dragiša Mišović' prof. dr Radisav Šćepanović referisao ministarki...", da ne citiram dalje.

Ne sumnjam da direktor ustanove katkad ostane u njoj i uveče, ali me je oduševila ta koincidencija da se nađe u pravo vreme na pravom mestu, mislim - kada ministarka dođe, bez najave. A te dolaske bez najave je najavila pre mesec-dva. Nije loše ni to, ako neko među zaposlenima poveruje da je i to moguće.

Pojedini gej aktivisti vole mnogo da kukaju. Takve ih je bog stvorio. Kukaju, leleču i nariču. Istina da situacija nije ni malo ružičasta, ali lično nisam u fazonu da postanem narikača i otimam 'leb od usta Ženama u crnom. Još davno sam odlučio da želim da imam drugačiji, optimističniji stav i da tražim pozitivne i lepe stvari koje se dešavaju oko nas i da ih slavim i osnažujem.

Tako je nastala i ideja za Optimist zidni kalendar za 2013. godinu koji nosi naslov Budućnost:

„Sve je crno oko mene" je stav prosečne LGBT osobe u Srbiji i taj stav je uzrokovan homofobijom u društvu, čestim govorom mržnje u medijima i na internetu, zabranama Parade ponosa, nasiljem nad LGBT osobama, diskriminacijom, ponižavanjem, vređanjem, omalovažavanjem, nereagovanjem i ne uzimanjem u zaštitu... i razumljivo je da je takav stav prisutan, ali praktično gledano da li je to produktivno? Da li to uljuljkivanje u ulogu žrtve, melanholiju i depresiju pomaže da se problem reši ili ga samo još više produbljuje. Šta god da kažemo negativno o odnosu Srbije prema LGBT pitanju u određenom procentu bićemo u pravu, ali bez obzira na sve to, u Srbiji se dešavaju jako pozitivne i lepe stvari, a koje su vezane za LGBT egzistenciju i zajednicu. Ovaj kalendar ima za cilj da vas upozna ili podseti na važne događaje koji su doprineli toleranciji, osnaživanju i većoj vidljivosti LGBT populacije, i da s njima na umu krenemo u optimističnu budućnost i još bolju 2013. godinu.

Jutros se mnogim korisnicima umesto home stranice u omiljenom pretraživaču pojavila zabavna slika potpisana od hakera iz Pakistana, nešto ovako:

Dešava se i najvećima, usput je stradalo još tridesetak srpskih domena. Osim male neprijatnosti korisnicima nije naneta neka velika šteta, a google.rs je još uvek tango down. Ovde se nalazi mirror .

Zabava postaje još veselija kad se pogleta registrant google.rs `oćete sliku ili link?