Konačno, Swarovski CL mi je u rukama. Za one koji su pratili priču, pojašnjenje: nisam ga dobio u vlasništvo, već samo izabran da ga testiram, ok, uživam u njemu i, potom (to je onaj bolni deo), vratim fabrici... A za one koji su pratili moje priče od ranije, pa me često dočekaju sa savetom koji sam im dao, da ne samo ne uzimaju u ruke igračke koje ne mogu da kupe, već ih uopšte i ne gledaju; jeste, nisam poslušao svoj, na ličnom iskustvu zasnovan savet (u čemu se verovatno krije jedan sasvim drugačiji, podsvesni savet...).

Šta reći? Kada sam video najavu da će u julu lansirati novi model, pomislio sam: Ovo izgleda kao savršen lek za krizu srednjeg doba!

Moja prva i jedina črnomeljska zima u vojsci bila je oštra. To je valjda zbog geografskog položaja Bele krajine, postojbine srpske nacionalne manjine u Socijalističkoj Republici Sloveniji. Neka je vetrometina, tako da stalno prži užasno hladan vazduh koji je bez pardona prolazio kroz moj šinjel, žaket, džemper s V izrezom, košulju, majicu, pantalone, dugačke gaće, rukavice, kapu i podkapu, tog decembarskog jutra oko pola 7 na čistini ispred kasarne i pored njenog zida kraj koga sam pokušavao da nađem zavetrinu, tu odmah ispod termometra koji je ponosno

 nedavno je brvr obećala onoj koja razmišlja

da će se kod mene pojaviti neočekivani blog.

a pošto ja imam običaj da ispunjavam obećanja

koja nisam dala....

evo bloga:

Nedelju za nama obeležili su striptiz Olje Crnogorac i snimanje rimejka „Lesi se vraća kući" u produkciji teniserske porodice. Nego, meni kao knedla stoji odranije ono kad je Rambo Amadeus napustio Zaječarsku gitarijadu jer je bio, kako se to obično kaže, „žrtva skrivene kamere". Gostovao je u studiju zaječarske televizije s Dadom Topićem, koji je, podsetimo se, made in Croatia, a mi smo preko Pinka u ozbiljnom hladnom ratu s Hrvatima. Fingiranim antihrvatskim pozivima stvorila se slika kao da će masa linčovati Hrvata i izdajicu Ramba.

I sad je Rambo cava što se naljutio i otišao. Pa ne, nego će tako potresen izaći na binu da peva. Stres koji je doživeo svakako nije mogao da iščezne do nastupa. A i ono o čemu želim da pišem je baš taj stres koji preživi žrtva i nečije „pravo" da bira koga će temeljno da stresira.

Setite se samo stresa koji je pretrpeo onaj tip, žrtva veoma gledane skrivene kamere, kad se u svojoj garaži našao nos u nos sa tigrom... I tako dugih pola sata. Ili onog fudbalera kome su ukrali tek kupljen auto, pa je trčao da stigne lopove...
A da ne spominjem onaj idiotluk čuvene "Nemoguće misije" kada su

Gost na blogu Britanske ambasade u Srbiji je Jelena Đaković, London School of Commerce.

Probudila sam se rano u subotu, ne sećajući se tačno zašto moram da ustanem, ali znajući da moram. Onda sam se setila - da bih išla na kriket meč. Da, kriket. U Beogradu. Ne, nije san.

Gledao sam stanove, tražim nešto u rasponu od 5,2 miliona dinara do 6,3 miliona. Uzeo bih kredit. Ipak, video sam novi auto na sniženju - 870.000 dinara, pa razmišljam da ipak kupim auto od svoje ušteđevine, a da i dalje živim kao podstanar i plaćam kiriju od 20.400 dinara.

Zašto tako čudno izgleda kada pričamo u dinarima? Da li uopšte znate nekoga ko priča o dinarima? Ja ne znam. Kvadrat stana

Nikada još nisam okačila video klip bez prateće priče. Pravim presedan filmom o FB bontonu, dodajući mu samo ovo malo reči. Što se mene tiče: ODLIČNO! Zajedno sa ostatkom kampanje koja mi se silno dopala. Povratak u budućnost ili kako tokom samo 60 godina može da se promeni društvo i svet:

Prema podacima republičkog Zavoda za statistiku o obrazovnoj strukturi nacije, zasnovanim na popisu iz 2002. godine, 6,5% stanovnika Srbije ima fakultetsku diplomu. Dakle, visokoobrazovani u Srbiji su manjina. Na nacionalnoj debati „Obrazovanje i razvoj ljudskih resursa”, koju je organizovala Vlada Srbije pre oko tri i po godine, ministar Božidar Đelić je rekao da je naša zemlja jedina u Evropi u kojoj se procenat visokoobrazovanih ljudi smanjuje u poslednjih 15 godina. Sudeći po tome onih sa završenim fakultetom možda nema ni 6,5%. Toj tako maloj, maleckoj manjini bilo bi dobro da svoje obrazovanje ispoljava unutar svojih stanova, daleko od očiju većine kojoj bi to moglo smetati.

“Duško Dugouško je prvi put rekao “Šefe koji ti je vrag” u crtanom filmu Divlji zec iz 1940.”

“Banovanje je restrikcija za jednog korisnika da ponovo uđe na taj kanal. Banovanje je veoma jednostavno za shvatiti i glavna tema ovog dokumenta će biti baš to.”

  Kada stigne opšte obožavano godišnje doba, od milja zvano leto, i svojim pregrejanim prstima stisne ubogog ljudskog stvora cedeći ga kao sunđer, zajedno sa njim dolazi i vreme kazne božije. Nije bitno kog boga i da li u njega verujete ili ne, jer su sigurno iz svih božijih manifesta i statuta izbrisane reči najveće kazne koju su bogovi smislili za čovekove nestašluke. »I krečićete bar svake druge godine!«, zapovedio je jedan od bogova izbacujući Adama i Evu iz  okrečenog raja. Adam je otišao da kupi jarca, a Eva je počela da pokriva stvari najlonima i lepi zaštitne trake po drveću. Tako se sve do dana današnjeg krečenjem muči i zlopati siroti Homo sapiens, pokušavajući da za sobom ostavi što manje nereda i što više živaca.

U jeku zabrinjavajuće visokog američkog javnog duga i neobuzdanog budžetskog deficita, u Vašingtonu se ponovo rasplamsala debata o tome kakvu vladu žele da imaju Amerikanci.

Debatu su otpočeli pripadnici Pokreta „Čajanka“, koji su posle novembarskih izbora prošle godine u velikom broju izabrani za članove Senata i Predstavničkog doma Kongresa. U Vašington su stigli da saseku krila federalnoj vladi koja, kako kažu, svojom poreskom politikom unazađuje i privredu i poreske obveznike. Oni rešenje američke prezaduženosti i nesolventnosti traže u smanjenju poreza

Znam da pišem.

Da prvo postavimo osnovne premise: da je pljačkanje prodavnica ujedno revolucija i borba za socijalnu pravdu, tada bi miting Kosovo je Srbija trebalo širom sveta još dugo pominjati kao događaj ranga novog pada Bastilje. Dokle ću ovako nagrđivati domaći patriotski zanos ? Pa, dokle god VK i njegova mala mala grupa budu imali snage da preteći otkazima nekom i inače jadnom svetu iste isteruju na barikade i tako uklanjaju mogućnost da se onaj problem ne baš reši, ali ipak pacifikuje i smiri, i time Srbija otvori za mogućnost modernizacije. Spominjaću sve to i posle, mada ređe, jer ko ne pamti iznova preživljava.

Ali danas više neću: ovaj post je u vezi Engleske, a samo sam usput (zlo)upotrebio priliku da spomenem šta mislim o još uvek aktuelnim lokalnim dešavanjima. Da kažem takođe i da mi nije želja da se povodom londonskih i inih dešavanja međusobno ubeđujem sa ovdašnjim simpatizerima svakovrsne revolucije, mada sam svestan da moj pogled na stvari ima određeni potencijal da ih iznervira;

- l` hommage jednom od najvećih ikada, čiji se glas na današnji dan, 16.08.1977. preselio u muziku prostih brojeva, a za sobom ostavio zvuk koji će trajati dok bude ušiju da ga čuju i slušaju -

ELVIS PRESLEY The King

Pre neki dan sam naišla na Julian Treasure priče i knjige o - "zvuku i svemu" što inače uopšte ne primećujemo kad je zvuk u pitanju, bez obzira da li je u pitanju šum, buka, nečujno slušanje, razgovetan govor, harmonija prostih brojeva ili bilo šta što, imajući dodatu i datu energiju, stvara mehaničke talase koji se prostiru svugde i svakako, neprestano praveći nove "poremećaje" i nove talase, slično kružnim talasima koje proizvodi kamen bačenu vodu ili pljosnati belutak koji bacamo da "glisira" po vodi.

Julian Treasure u jednom od sovjih odličnih nastupa govori o četiri načina kojima zvuk utiče na nas: prvi je fiziološki (jak zvuk je jedan od dva urođena straha, drugi je izmicanje podloge, svi ostali naši strahovi su - naučeni, kulturološka stvar), koji nam menja srčani ritam, podiže adrenalin, zaustavlja disanje, drugi je psihološki, jer zvuk ima sposobnost da u nama prouzvodi emocije dok slušamo (prijatne ili neprijatne, svejedno), treći je kognitivni (ili spoznajni, saznajni) jer nam zvuk omogućava sticanje znanja i iskustva i četvrti je - promena ponašanja pod uticajem zvuka (od  izbegavanja buke do uslovljavanja stvorenog samo jednom vrstom zvuka). Od ta četiri načina, Elvis Presley je maestro ovog drugog - psihološkog, kao što je to muzika uopšte, ali kao i svugde i tu postoji razlika u tome kolikom lakoćom i koliko univerzalno neka muzika proizvodi jednu od najdragocenijih "roba"koje ljudi uopšte imaju - emocije, razne.