Da li vam je poznato da tokom toplih letnjih dana, roditelji mogu svoje potomke da upisu u jedan od zanimljivih kampova kao sto su kamp za kosarku, kompijutersku grafiku, fotografiju, tenis ...

 Eto tako je porodica Milentijevic (Toma i Sanja) napravila kamp na Avali namenjen za decu uzrasta od 12 - 16 godina koji ih poducava "kako se pise blog". Kurs traje 7 dana.

poslednjih godina dominatne sile u besmislenom takmicenju pod nazivom "pesma evrovizije" jesu zemlje bivseg sovjetskog saveza i bivse socijalisticke federativne republike jugoslavije.

siguran sam da ima mnogih koji iskreno veruju da je to posledica kvaliteta muzike koja se stvara na ovim prostorima. toj grupi ne preporucujem dalje citanje ovog bloga, bojim se da celu pricu ne shvate preozibiljno pa da se ne stresiraju bez potrebe....

Gost autor: Marko Mäetamm (© Marko Mäetamm, 2007)

Imam ženu, šestogodišnju kćerku i dvogodišnjeg sina.
Umetnik sam i moji prihodi su neredovni,
pa sam pre nekoliko godina prihvatio
da postanem dekan Estonske akademije umetnosti.

Kad sam sa nepunih dvadeset godina, jednog nedeljnog prepodneva, skupio hrabrost i prvi put seo u baštu hotela Moskva, oko mene su sedela sve starija gospoda, u ono vreme drugovi. Sede, a pred njima kafe i vinjaci. Svi čitaju Politiku. Sednem i ja, čekam, ali kelner nikako da me primeti. Mislim, to je zato što ne čitam Politiku. Skoknem preko do kiska, a na stolu sam ostavio cigarete F57 i šibicu, kupim Politiku, raširim i tobože čitam, a sve gledam kad će kelner. Međutim, kelner me uporno ne primećuje. Džaba mi cigarete, džaba mi i Politika. Shvatim da mladićima mojih godina nije mesto u kafani i pokunjeno, ko popišan, napustim baštu.

Intervju sa Harisom Pašovićem: I neka komšiji crkne krava, svejedno je li on taj naš Srbin, Bošnjak, Hrvat, je li iz miješanog braka, šta god je, samo neka mu bude gore nego meni, jer tada ja imam opravdanje da moj neuspjeh nije ništa prema njegovom. Mi sebe vidimo kao gubitnike po definiciji, i jedino nas tješi tuđa propast. Zato i volimo Big Brother, jer oni tamo izgledaju kao jadnici veći od nas. Nikad nećemo prestati voljeti Big Brother.

Pažljivim čitanjem izveštaja iz sudnice u kojoj se odigrao proces veka "zločin i nagodba" uočio sam da su mnogi mediji stidljivo preneli da je obezbeđenje samohrane majke nacije probalo da spreči novinare i javnost da uđu u sudnicu. Eeeej, da im privatno obezbeđenje zabrani ulazak u sudnicu. I opet niko ne reaguje. Valjda je to uobičajena procedura kada optuženi ima privatno obezbeđenje da oni odrede ko može a ko ne da uđe u sudnicu.

Fejs svakome daje drugačiji pogled na razmišljanja ljudi sa kojima deli virtuelno prijateljstvo na istom. A ono što ja vidim na njemu, u ovom trenutku (sreda, sat i po nakon onoga u Beogradu), je sledeće (imena izostavljena, da se bar malo privatnosti sačuva...):

Onomad, velika tuča na tererenu je najavila veliku tuču u zemlji. A danas... 

Jako mi se nešto radi, ali ne smem da kažem. Nije to što ste pomislili, mada ni protiv toga nemam ništa protiv, živa sam žena, matora dovoljno, inhibicije su se udavile davnih dana u moru, još za vreme Stare Jugoslavije. Pitanje je zašto ste svi prvo to pomislili? Ko kaže da nije - laže i neće dobiti piće kada se okupimo negde, jednog dana, konačno. Počinje da mi opada interesovanje za blog

Šta odgovoriti ljudima koji vam šalju mailove ili SMS poruke tipa: "Ako ovaj mail ne proslediš i time prekineš lanac, čeka te 150 godina nesreće! Ako ga proslediš na adrese najmanje 10 prijatelja, onda će ti se desiti nešto lepo, bićeš srećan do kraja života, dobićeš veliku svotu novca..."

Ili: "Microsoft radi istraživanje i platiće 10 centi za svaku kopiju ovog maila, koji se prosledi, a Vaše ime će biti u bubnju za izvlačenje nagradnog putovanja i odmora iz snova i... bla bla bla."

Ili: "Zdravo, ja sam otac, imam XY godina. Ja i moja supruga smo imali predivan život. Bog nas je blagoslovio s predivnom devojčicom. Naša kći se zove XZ i ima ** godina. Lekari su joj otkrili (obavezno neka opaka bolest). Jedini način da je spasimo je operacija (obično u inostranstvu i puno košta). Međutim za to mi nemamo dovoljno novca. AOL i ZDNET mreže u Italiji su pristali da nam pomognu. Način na koji će nam pomoći je sledeći: ja sam vam poslao ovu poruku, a vi je prosledite ostalima.

Odmah na početku da priznam: Nemam pojma kakav efekat proizvodi prava eksplozija prave petarde u pravoj kesi sa fekalijama, ali mogu da pretpostavim. Lično sam nekoliko puta upaljenu petardu ubacio u kesu sa đubretom. Ako je efekat sličan, svi u okoline te kese su ušljiskani. Baš onako..., gadno. I sada, efekat eksplozije u toj kesi je isti kao ono što se dogodilo onima koji su gledali vesti juče, čitali novine ili jednostavno živeli u Srbiji. Nekima smeta, neki ni ne primećuju, a smrdi do neba i nazad. Kesa su granice, fekalije ono što se taloži, a petarda je ono što ne entitet nazvan državom uradio.

Autor: Rodoljub Šabić

Moj poslodavac zahteva da ima uvid u moju elektronsku poštu. Kaže da na to, kao vlasnik kompjutera ima pravo i da to važi za kompletnu prepisku, dakle da se odnosi i na mejlove privatne prirode koje ponekad primam na poslu. Da li je on u pravu?

Ovo pitanje koje mi je e-mailom (sa privatne adrese) uputila NN podsetilo me je na jednu kontraverznu činjenicu.

Statistički podaci kod nas, za razliku od drugih zemalja, ne potvrđuju da je oblast radnih odnosa oblast u kojoj postoji mnoštvo problema u vezi sa ostvarivanjem prava na privatnost odnosno