Danima razmišljam o tome. Petnaestak ljudi željnih normalnog života svoj kraj je pronašlo u reci pokušavajući da iz Srbije uđu u Mađarsku. Građani Srbije. Većinom deca.

Ne postavljam ja pitanje da li je u Srbiji trebao da se proglasi dan žalosti. Za mene bi to bila zloupotreba tuđe nesreće radi ostvarenja političkih ciljeva. Bilo bi to jadno i licemerno. Bar ja tako mislim.

Ali mogli su bar da imaju minut ćutanja u skupštini.

Mediji su mogli da posvete više pažnje ovoj tragediji, a ne da se ponašaju kao da se desilo nešto negde u svetu, hiljadama

Tumačenje sukoba u Širokom Brijegu historijom mržnje između Hrvata i Bošnjaka podsjeća me na članke stranih dopisnika koji su 1991. navalili u Zagreb i na brzinu pokušali proniknuti u političku etiologiju rata, naoružani znanjem iz knjige Robeke Vest Crna ovca, sivi sokol.

Suvremena zbivanja objašnjavali su redukcijom historijskog konstrukta. Rat u tim izvještajima s bojišta nije imao nikakvu logiku, prikazivao se kao nekontroliran izljev barbarizma. Literatura ratnih reportaža zamijenila je vojne i političke analize, a moraliziranje – pravni i historijski kontekst.

Mržnja? Pa to postoji posvuda na Balkanu, u srednjoj Europi i na cijelom kontinentu. Europa je fiksirana u svojim nacionalizmima, bez obzira na stvaranje Unije, koja nije puno više od trgovačkog kartela.

Ima li danas dovoljno mržnje na ulicama Zagreba i Beograda da se instantno pokrenu novi sukob ili rat ako to naume političke elite? Je li teško izazvati sukob Albanaca i Srba na Kosovu, ili krizu u Makedoniji, gdje većinski nacionalisti smatraju da su Bugari?

Nebitno kako, postao sam naprasno svestan da mi valja upotrebljavati blaže i preciznije reči. Važno je, a po najgorem scenariju i opasno: došlo vreme, onih nekoliko sati, kada značenja imaju veće posledice - i zbog toga ono sa rečima. Čist uvid, jasan, mislio sam do tada o sasvim drugim stvarima.

Nekako istovremeno, na prozoru, početak zime. A "Sanjati sneg, na skoro sve načine - na drveću, u vidu mećave itd - je san koji predstavlja loš znak. Ovaj san nagoveštava neprijatnosti, uglavnom vezane za druge ljude. "

Glupi

Music is a princess
I'm just a boy in rags
I would gladly spend my life
carrying her bags

If in dying I'd move her or make her heart stir
if I thought for one moment I'd be missed
but extravagant gestures are wasted on her
she's a princess, I'm Oliver Twist

Music is a princess
I will remain unknown
falling asleep at night
dreaming of her throne

But her jewels are brighter than my eyes can bear
and although

Zamolim drugara, inace navijaca, sta god da to danas znacilo, da mi pomogne rastumachiti karikaturu iz danasnjeg Blica. Tako iz objasnjenja mu saznam da je nekakav gospodin iz FK Crvene Zvezde prizvao na sebe pravednicki bes tuzilastva jer je na sebe metnuo nekakvu majcu sa nekakvim stihovima. Problem je sto ta pesmica koju je taj covek nosio na svojoj majci ima dva zavrsetka - jedan nevaljao i nepocudan i jedan bogougodan i pocudan, pa sad svako tvrdi da je bas ono drugo bilo na tapetu.

Naravno - cim se razresi ovaj morijartijevski kriminalni zaplet - srbija ce spavati mirnije, a u

ovo je pesma za tebe:

volim te kao kad tiha kiša pada

temeljito.

volim kad mi kažeš:

nemoj da se voziš samnom

danas:

nešto sam romantičan!

a kočnice čujem iz off-a.

volim crveno na semaforu:

pa te ljubim, ljubim.

do zelenog.

U jučerašnjem Blicu, u rubrici "Reč nedelje", objavljen je tekst Akademika Dragoslava Mihajlovića. U nemogućnosti da ga nadjem na Netu, prekucavam ga:

Dinarci nam sede na glavi

Ovi ljudi su celu svoju zemlju (OK, upola manju od Srbije) očistili za 5 sati! Za 10.000 tona otpada trebala im je pre svega vizija, a zatim 40.000 volontera i 500.000€. Evo kako se to radi:

Zarko Vujovic

  Dozvolicu sebi emotivnost s obzirom da je Marina Abramovic, na kraju svog predavanja u Torinu o svom zivotnom delu, pustila poneku suzu.
Poverovovala sam joj: svaku rec koju je rekla, svaku suzu koju je pustila: dosta reci i ne previse suza. Ne samo sto sam joj  poverovala vec sam se i identifikovala s njom, s njenim pokretima,

Kako sam samo fantastican tekst napisao, pa prosto ni sam ne mogu da verujem, pa to je u najmanju ruku cudo, toliko stabilan a u isto vreme provokativan analiticki tekst o NATO pitanju, ova planeta skoro nije videla, sama kolicina genijalnosti u tekstu ce vas naterati da ustanete od fudbalske utakmice ili epizode neke spanske serije i na brzinu izrezbarite neku drvenu figuru na koju cete napisati moje ime i obozavati je kao totem, jer epska kolicina prosvecenja u ovom tekstu ce vas sigurno na to naterati.

Večeras sam gledao Utisak nedelje. Jedan od gostiju je bio i g. Teofil Pančić. Taj naočiti gospodin je ponovo, u svom stilu, osuo paljbu po forumima i blogovima. Ovoga puta ne samo po onima koji skriveni iza nika pišu, nego i po medijskim kućama koje to omogućavaju. Kućno vaspitanje mi ne dozvoljava da ponovim sve ono što je g. Teofil rekao. Ilustracije radi, biće dovoljno samo da navedem da je tu vrstu pisanja nazvao verbalnim prolivom.

Bon je otelotvorenje promene. I to one duboke, uspešne, stalne, tekuće. Kada je Berlin podeljen i ostao opkoljen najpre Sovjetskom okupacionom zonom a zatim i Demokratskom Republikom Nemačkom, gradić na obali Rajne, malte ne igrom slučaja postao je glavni grad Savezne Republike Nemačke i odlično služio toj nameni u periodu stabilizacije i intenzivne obnove unuštene i osramoćene zemlje. Nestankom komunističkog bloka i prisajedinjenjem DDRa matici zemlji, prestonica se vratila tamo gde joj je mesto. Berlin je, prirodno, ponovo postao prestonica ujedinjene Nemačke. No, Bon nije čekao da doživi zlu sudbinu zaboravljenog i napuštenog grada. Grad je bio dovoljno pametan i sposoban da ne posustane, da se dočeka na noge i da nadje novu budućnost i novu snagu. Primer promena kroz koje je grad prošao je više nego poučan i treba ga proučavati i koristiti.

Da bismo dobili šansu da preživimo partokratiju, moramo se decentralizovati. Da bismo skinuli bezidejne i nepotrebne partijske kadrove sa leđa, koji održavaju status quo jer im odgovara i jer drugo ne znaju, moramo se decentralizovati. Da bismo napredovali kao društvo, moramo se decentralizovati. Da bismo živeli kao sav normalan svet, moramo se decentralizovati. Međutim pitanje nije samo da li, već i kako? Evo ovako.