"Да ли је потребно да на сваких седам минута имамо други државни систем унутар једне државе. Да ли је потребно да на сваких 15 минута транспортне раздаљине имамо другачији поредак, да ли је то функционално, корисно друштво, да ли то економија једне земље може да издржи."

Gde je čije kreativno srce, i gde je čije srce kreativne pažnje verovatno nije lako odgovoriti ni samom pojedincu. Odsustvo svake kohezije po ovom pitanju, kako nam pojedinačni životi teku, samo nam, prosečnom pojedincu, obogaćuje život.

Ko-kreacija onda donosi još jednu, i najčešće još lepšu dimenziju.

Kad nam jednog dana algoritmi u procesu kreiranja otmu ono što sad imamo mi ćemo kreirati nove algoritme, ili novo okruženje za kreiranje.

A ako bi nam jednog dana prestali otimati (a ko su oni, sudbina!?) verovatno bi nam i ugasili plamen koji su zapalili još davni preci, kao što je obilje što su onomad donela neka ostrva u Tihom Okeanu posle više od hiljadu godina ugasilo plamen koji je goreo u onima koji su ta ostrva prvi pronašli, najbolji i najhrabriji na putu od nekoliko hiljada kilometara.

cinema

Harmonikaš Peca rešio je da oženi neoženjene u svom selu nadomak grada.

Njegov otac je nekada kao matičar venčao na hiljade parova i Peca kreće očevim putem uz moto pesme koju izvodi sa svojim bendom „Oženiću celo selo makar mi preselo“.

Ovo je priča o pokušaju jednog običnog čoveka da stvari uzme u svoje ruke i

Italijanski fudbal podseća na loš holivudski film, otprilike: mnogo velikih imena, moćan pi-ar, uvek isti scenario i isti dosadni sadržaj

Koliko, recimo, ljudi (žena) samo gleda fudbal zato što želi da vidi Kristijana Ronalda („Bred Pit efekat”), da li Bekam ima novu frizuru ili tetovažu, ili da li će se Gatuzo potući sa nekim.

Teško može da se govori o nekoj većoj razlici između Toma Kruza, Ronaldinja, Hi mena ili Paje Patka. 

Pre neki dan, sa zadovoljstvom (a i malim iznenađenjem) pročitao sam članak "Poželjan je ubilački instikt" koji je u Politici objavio nekadašnji naš reprezentativac Ivan Ergić (do skora kapiten Bazela a sada fudbaler Burse). Tekst mi je dao vrlo zaniljiv ugao na neke od pojava u mojoj organizaciji. Tragajući po Netu, naišao sam na ceo niz tekstova koje je Ivan napisao. Svi oni bacaju specifilčno svetlo na sport, ono što ga prati i šta on izaziva, iz ugla jednog razboritog i pametnog "insajdera" koji nema dlake na jeziku. Prenosim ovde jedan njegov tekst i preporučujem da pročitate i njega i ostale Ivanove priloge.

Fudbal kao rijaliti šou

Pre neko vece pogledala sam film Kieslowskog „A Short Film About Love". Film je tih. Ne vidjaju se cesto tihi filmovi ovih dana. Jasna su mesta gde bi mogao da postane glasniji, ili da urlice, ali i kad placu, likovi u njemu su tihi. Takva jedna gospodska vrsta filma izaziva i slicnu reakciju. Bila sam ucutkana.
Odjednom mi se po zavrsetku pojavila bila neka radoznalost, i otisla sam na google dok se DVD vratio na pocetnu stranu i muzicka spica rotirala svoj melanholicni lament; zanimale su me kritike filma.

Prag je mnogo lep grad .

Šteta ne poneti lepe uspomene.

Još jedan ružan primer u srpsko-hrvatskim odnosno hrvatsko-srpskim odnosima

Ovoga puta ostalo je samo na nivou verbalnog, što ne znači da će i neki drugi put na nekom drugom mestu. Teško je biti siguran sve dok  u udžbenicima istorije u Hrvatskoj i Srbiji, a češće kroz tisak i promidžbu i štampu i propagandu ima mesta za one koji Srbe prikazuju samo kao

četnike,.

odnosno  Hrvate kao ustaše .

 Sve dok se ovakve slike pojavljuju kao ilustracije celokupnih naroda, incidenata će biti. Uostalom, sa masovnijom upotrebom ovakvih slika svojevremeno je sve i počelo.

Samo okoreli hrvatski šovinista sve Srbe naziva četnicima, a srpski šovinisti sve Hrvate ustašama.

Jeste li čuli djeco, vjerujte bez šale otvara se škola za pedere male.

Još od malih nogu maštao sam da se ovekovečim. Prvo sam razmišljao da napišem knjigu, ali kad sam video ko sve u zemlji Srbiji piše knjige, shvatio sam da to nije dovoljno. Privlačila me je i filmska umetnost, ali su me Severina i Suzana Mančić pretekle, a ja patim da budem originalan. Pozirao sam raznim umetnicima, ali mi to nije bilo dovoljno. Razmišljao sam kako bi bilo fino da neki besni srbski patriota izvrši atentat na mene, pa da dobijem neku ulicu ili park i tako odem u istoriju. Nažalost, još sam mlad i lep da bih završio six feet under, tako da mi se ta ideja nije dopala.

I onda mi je u pomoć došao Boris Tadić, uspostavljajući novi princip da ko god da lovu za školu, ona po njemu dobije ime.

ipak mi se vise svidja poljska himna* :-)

Ove godine, udarne javne manifestacije onoga što neki nazivaju „Prvom" i „Drugom" Srbijom deli samo nedelju dana razlike. Da li to znači da su se konačno približile jedna drugoj? Fraza o ideološkoj, kulturološkoj, vrednosnoj i kakvoj-sve-ne podeli na dve Srbije je već uveliko izlizana, ali izgleda da je jednako aktuelna. Mada mi se isprva nije tako činilo.

Zaista sam se obradovao kada sam čuo da desničarke organizacije Dveri i Srpska mreža kao odgovor na organizovanje Povorke ponosa pozivaju na uzdržavanje od fizičkog, pa i verbalnog nasilja. Za razliku od destruktivnog i ofanzivnog načina suočavanja sa neistomišljenicima, kako je to bilo 2001. godine, ove organizacije su ponudile drugačiji i odgovoran model nastupa u javnosti - odlučili su da se ne bave pukom negacijom ideja neistomišljenika, već da nastupe sa pozitivnom promocijom sopstvenog svetonazora. Pomislih, eto naznaka rađanja slobodne države: da niko nikom ne psuje mater, ne poziva na linč, na progon, na smrt, na zatiranje semena i plemena... Nego različite društvene grupe sprovode svoje političke agende i organizuju podršku društva za ostvrivanje ideala u koje veruju. Jedni organizuju Porodičnu šetnju, drugi Povorku ponosa, treći štrajkove solidarnosti itd. Čak sam mislio da se pojavim na toj Porodičnoj šetnji, da podržim ovakav pristojan način zastupanja stavova, bez ulaženja u rasprave na relaciji tradicija-progres, porodica-pojedinac, nacionalno-mundijalno, sveto-profano... Izgradnja političke kulture pre svega znači izgradnju odgovarajuće forme političkog i društvenog delovanja, gde se spor svodi na sučeljavanje mišljenja, a ne psovki i kamenica. 

Međutim, onda sam video saopštenje i izjave organizatora u kojima se navodi da nije poželjan dolazak pripadnika LGBT populacije, jer se to smatra provokacijom... Ali šta bi onda značio moj odlazak tamo?

             - Ime mi je Ilija, rekao sam. Ona nije odgovorila. Ili možda jeste? Moguće je i da ja nisam rekao ništa, iako sam hteo, a da je ona izgovorila svoje ime, koje nisam čuo. Ni sada nisam siguran, a pogotovo onda nisam bio. Ipak, danas znam bio je to neponovljiv trenutak, proviđenje, alef, nirvana ili jednostavnije rečeno: bila je to ljubav na prvi pogled.

Beše to u februaru ove godine.

Donese naša vlada Nacionalnu strategiju za poboljšanje položaja žena i unapređenje rodne ravnopravnosti za period 2009-2015. godina.

Tačka 4.4. te strategije nosi naziv: Poboljšanje zdravlja žena i unapređivanje rodne ravnopravnosti u zdravstvenoj politici.

Pojedinačni cilj br. 3 u toj tački glasi: Unapređivanje reproduktivnog zdravlja žena.

Kao 4. aktivnost za postizanje tog cilja sročena je sledeća aktivnost: Promovisanje humanijeg pristupa porođaju i obezbeđivanje sigurnog materinstva, a potom je i detaljnije objašnjena:

Uvoditi nove savremene metode i tehnike u postupak porođaja, sa ciljem eliminisanja zastarelih bolničkih protokola i razvojem zdravstvenih ustanova prijateljski orijentisanih prema majci i bebama, smeštajem novorođenčeta pored majke tokom boravka u bolnici. Dati mogućnost za prisustvo partnera na porođaju, razvijati alternativne pristupe porođaju kao što su ambulantni porođaj i porođaj kod kuće, organizovati vežbe za bezbolni porođaj. Formulisati programe za edukaciju majki i očeva i staratelja o adekvatnim načinima brige i staranja o deci.

Prethodnih desetak dana većina igrača koji nastupaju redovno u Premijer ligi bila je sa svojim nacionalnim timovima, koji su igrali važne utakmice kvalifikacija za Svetsko prvenstvo u Južnoj Africi.

Ozbiljni fantasy igrači pomno su pratili zbivanja na terenima širom sveta, ali u centru njihove pažnje nisu bili rezultati, već zdravstveno stanje igrača koje su već izabrali ili tek planirali da angažuju za svoje timove.

Najveću dramu, svakako ne prvi put, doživeli su navijači Arsenala, posebno oni koji u timu drže fudbalere koje predvodi Alzašanin koji je bio gost

Dobrodošli na prvi blog Britanske ambasade na blogu B92! Već oko godinu dana ja imam svoj blog na platformi Forin ofisa. Međutim, već neko vreme mislimo da bi bilo dobro da se obratimo široj publici, da pokažemo čime se jedna moderna evropska ambasada u Srbiji bavi, ali i da razgovaramo o svim onim temama koje interesuju posetioce ovog bloga. Samim tim nećete čitati samo moje postove, već će pisati različiti ljudi iz ambasade, uključujući i naše lokalce (bez kojih ne bismo mogli da radimo ovde). Na našem blogu su i srpski i engleski ravnopravni, da bismo olakšali svim učesnicima da izraze svoje mišljenje. Ovaj format nam i omogućava da budemo opušteniji nego, recimo tokom intervjua, a daje i čitaocima šansu da nam se odmah obrate pitanjima i komentarima. Nadam se da ćemo biti u mogućnosti da razgovaramo o velikom broju tema, a da se ne fokusiramo samo na najteža politička pitanja u vezi kojih se možda ne slažemo. Naravno, ne postoji tema koja je „zabranjena".