Već godinama Malta je jedna od češćih destinacija srpskih turista. Ne znam da li svi Maltežani govore engleski jezik, ali pouzdano znam da taj jezik svi Srbi ne govore. Kako se onda sporazumeti sa domaćinima, ukoliko vas put navede na neki od otoka Malteškog arhipelaga?

Postoji rešenje:  SRPSKO - MALTEŠKI REČNIK, odnosno DIZZJUNARJU MALTI - SERB. Problem je, međutim, što retko ko zna za to rešenje. Sumnjam da i srpski lingvisti znaju za ovaj rečnik.

Kako stvari stoje od 1.1.2010., moćićemo da putujemo bez viza... Bez onog zakazivanja termina, skupljanja papira, čekanja u redovima, neizvesnosti da li ćemo dobiti vizu ili ne, i možda i onog što je najgore - osećaja da si manje vredan nego drugi, dok drugi mogu slobodno - tebe kao da neko kinji svaki put.

Ja se, iskreno, ni ne sećam vremena kada se putovalo bez viza.. Imao sam 8 godina kada je počeo rat između Srbije

Moram nešto da priupitam - šta je to više sa tim inspekcijama? Tačnije, znam šta je. Imaju moć pa se iživljavaju. Nego, šta je to sa narodom koji ćuti? Prosto je neverovatno do koje granice ide strah od ovih službi, pa se skoro nikada ne iznose u javnost sve one priče koje ljudi prepričavaju u četiri oka dok im sa čela kaplje znoj, neprirodan i nezdrav, znoj straha i muke. Koliko puta ste čuli rečenicu "Ako hoće nešto da ti nađu gotov si"? Kakva strahota. Mene još od vremena Slobodana Miloševića užasavaju ovakve rečenice do granice da poželim da organizujem miting, vas ne?

Onomad, upoznam neku kozularnu službenicu, sitan šraf u državnoj mašineriji jedne od manje uticajnih zemalja EU. Mlada,  vedra, ponosna na svoj otvoreni duh i glavu, koji su je nagnali da za razliku od nekoliko kolega iz ministarstva prihvati da službuje u Beogradu. Prosto joj se sijalo ono bucmasto lice od silnog uzbuđenja.

Već nekoliko meseci kasnije počele su da mi stižu priče da od nje većeg zlotvora na viznom odeljenju nisu imali. Da

"Umro Majkl Dzekson."

Iskusno kucam u pretrazivacu "Michael jackson died". Najbolje sto uspevam da nadjem, da bih potvrdio Ivanovu informaciju, je da je Majkl u bolnici i da je u komi. Samo jedna mala, meni skroz nepoznata, internet stranica tvrdi da je mrtav. Na sajtu CNN uzivo snimak iz helikoptera bolnice u kojoj je Majkl Dzekson. Kucam.

"Nije jos potvrdjeno."

"Dovezen je u bolnicu nakon prestanka rada srca."

"Zvezda takvog kalibra ne umire dok je ne opeva CNN."

 
"Crko je! Crko je!"

Jos je i podvriskivao je sa izrazom lica, kao da cestita novu godinu. Ispostavilo se da je slicna atmosfera i u celoj firmi. Do nas dopire prilicno glasna muzika i zamor. Kolege iz druge kancelarije, znatno vece od nase o necemu glasno razgovaraju ali ne razaznajemo detalje od muzike. Zvuci od prilike kao kad nasa reprezentacija postigne go na veoma vaznoj utakmici. Marko koji je okrenut zidu i koji je do tada isto imao slusalice se prikljucuje:

"Sta je ovoj budali."

"Majkl Dzekson je u bolnici. Kazu i da je umro."

"Pa sto se ovi ovoliko raduju."

Na to nismo imali odgovor.

Potpisavši predlog novog crnogorskog pravopisa, ministar prosvete i nauke u Crnoj Gori Sreten Škuletić okončao je treći čin crnogorske jezičke drame. Nakon što je u Ustav Crne Gore upisan crnogorski jezik kao službeni, i nakon što je na Filozofskom fakultetu u Nikšiću otvorena katedra za crnogorski jezik - prva dva čina drame, o kojima još jedino komšijske mačke nisu rekle svoje - dočekali smo dramski klimaks i dobili, da se ne lažemo, očekivani rezultat, novi crnogorski pravopis. Ostajući simbolično pri formi drame, četvrti i peti čin će u prvi plan staviti dalja prepiranja, debate i svađe pristalica crnogorskog, odnosno srpskog jezika (dakle, Crnogoraca i Srba), kao i praktičnu primenu novog pravopisa pre svega u školstvu.

Daring to be different

Amid the drab, grey world of conformity

I dare to be different

Against the muted colors of convention

I dare to stand out

Face tilted upwards toward the midday sun

I make a promise to myself

Never to fade

(Mary Murphy)

Uraaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa!

Nemam ništa protiv veb aktivizma.

Pisala sam već o tome.

Zdušno podržavam pojedine blogere u njihovim

naporima da skrenu pažnju na probleme kojim

obiluje ovo društvo. I ne samo ovo, naravno.

Smatram blog veoma bitnim, i sve bitnijim

učesnikom u formiranju kritičke javnosti, ma šta to bilo...

Ali:

Ovih dana razmišljam o muzejima, izložbama, slika, fotografija... Počelo je sve lepo, jer mi na pamet bila izložba fotografija Českih majstora iz 20-og veka koju sam posetila u Bonnu u muzeju Art and Exhibition Hall of the Federal Republic of Germany . Divne fotografije.  

 A onda sam se setila jedne fotografije Kevin

Ponedeljak, 13. jul 2009.

Draga Branka zaista mislim da je divno što ste napravili jedan ovakav sajt koji je nažalost izgleda postao jedini način pritiska da se reše nagomilani problemi iz oblasti trudnoće, porađaja i nataliteta uopšte.

Naime ja pišem u ime moje supruge koja je trenutno u terminu porođaja i na svet treba da donese četvrto dete.

U ovoj završnoj fazi pred porođaj naišli smo na jednu veliku nebrigu i nerazumevanje dve renomirane

Čitate li išta ovih dana?

Ako vam je do indukcije bedaka, preporučujem vam hit koji sam pre neki dan otkrila: "Ginekologija i akušerstvo", udžbenik za studente medicine, u izdanju Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Katedra za ginekologiju i akušerstvo. Autor? Grupa autora. Cirka 55 komada iznedrilo je 78 tematskih poglavlja na ukupno 400 stranica A4 formata. Leleee... Ko časopis da čitaš, a ne udžbenik.

Naravno, odmah se zalepim za članak koji je napisao moj omiljeni ginekolog/akušer, a već i ptice na grani znaju ko je to - doc. dr Dušan Stanojević, jedan i jedini.

Čemu nam to doc. dr Stanojević uči studente medicine, buduće ginekologe i akušere?

Epiziotomiji.

Kako ih uči?

Kaže ovako (citat sa strane 374):

ne, ovo nije blog o tome ko je prvi zapoceo

Incredible hours we are living these days in Europe, in Italy: the G8 meeting in an earthquake site in L'Aquila,  violent hailstorms paralyzing traffic in Milan,  a Michael Jackson memorial in front of the Gothic church Il Duomo.   Nothing seems too  weird, as if different worlds  have accumulated in these moments of economic, cultural and climatic collapse.

With the big slogan designed on the ground: YES WE CAMP, the G8 meeting in L'Aquila had started: judged by the Guardian and New York Times as rather dubious, since it was organized by the Italian prime minister Silvio Berlsusconi.