Otoplilo je. Ne prija, ali šta da radim.Valja se prilagodjavati. Ceo život se prilagodjavam i od tog silnog pristizanja čini mi se da nisam ništa dostigao. Nešto se kao samo predalo, nije htelo da beži, ostalo još jurcam po okolini glave i grudi, spolja i iznutra, pokušavam da se pronadjem i spojim ako ikako može u nedovršenu sliku, mozaik sa napuklim delovima, u reč, i sa više reči da namamim smisao, da mu ja kažem šta mislim o tome i tome. Sve se razularilo, raštimovalo, počelo da peva svoju pesmu i nikad se nisam toga uplašio kao do pre koju godinu shvativši

Autor: Rodoljub Šabić

„Niko me nikad nije obavestio o prodaji duga. Imala sam 11.000 dinara duga po minusu na tekućem računu. Na računu koji mi je stigao od meni nepoznate firme, pored tog duga imam još obavezu od oko 3.000 za zateznu kamatu i oko 5.000 za adminsitrativne troškove. Ukupno oko 19.000 dinara. Skoro svakodnevno me zovu iz te firme i ubeđuju da platim preteći mi da je dnevna kamata 15.000 dinara i da sam dužna 215.000 dinara. Moram priznati da i ja njima ne odgovaram biranim rečima. Otišla sam u banku i oni su mi rekli da sada njima nisam ništa dužna." -

Dok srčem prvu jutarnju kafu …

Srk …

Listam novine, srkućem kaficu, pa tako saznajem sledeće vesti …

Srk …

Novu godinu smo dočekali ‘’ boli glava ‘’ …kako zbog popijenog pića …tako i zbog novih cena koje su nas dočekale …

Srk …

Vladajuća koalicija je pred Novu godinu održala sastanak …

Posle par mojih poseta Kuala Lumpuru konacno je dosao red da se sa mojim novim prijateljima sa nasih prostora sretnem na "mojoj" teritoriji - Penangu. Lepi, Cakarumba i dva najnovija clana balkanske mi familije ovde - Mona i Dilan su odlucili da vikend posle Bozica provedu u carima ostrva. Dok je Mona ovde starosedeoc poput Lepog, Dilan je tek sleteo ovde i uci da leti, a kao najmladji clan porodice svi smo tu da mu u tome pomognemo. Svako na svoj nacin, pa ce on odluciti koji mu stil najvise odgovara. Kao i Cakarumbi, i njemu je ovo prvi put da izadju iz Kuala Lumpura i osete koliko je Malezija

IZLAZAK NA IZBORE

Sednice Vlade Srbije održavaju

photo copyright © albicilla 

Ždralovi su divne ptice. Njihovo fascinantno, ritualno, plesu nalik udvaranje, prošle godine je tokom prolećne seobe u dolini Zapadne Morave posmatrao Brano Rudić. U prošlosti su se i kod nas i gnezdili, na Vlasinskoj tresavi, koja je danas sahranjena ispod voda istoimene akumulacije, a ždralovi se ovuda samo sele. Pokoji i prezimi. Imaju i znatan potencijal da privuku ekoturiste. Naravno, po srpskom zakonodavstvu svrstani su u strogo zaštićene vrste. I, naravno, Srbija ne sprovodi zakon, a ptice se nemilosrdno ubijaju.

Ideja mi je bila da na mom blogu ugostim i one ljude i njihove tekstove  sa kojima sse mozda i ne slazem uvijek. Zato sam  ponudio  Wukadinu da bude moj gost. Drago mi je sto je gostovanje prihvatio  iako sam ostao uskracen za tekst  sa kojim se necu sloziti.

 O tome da li je pitanje kalendara  tehnicko pitanje ili  da li bi ga kao takvog trebali posmatrati za vas pise moj gost:

Wukadin

 Evo jedne prigodne teme, a to je kalendar. U ovo doba godine se poneko u „javnosti" (čitaj medijima, jer oni su na sebe prisvojili da su javnost) još pojavi dilema

I dalje gostuje Anonimni Autor. Nova glava - prvi deo:

IMIROVI ZUBI

Toga dana, vreme je, kako im se činilo, vrlo sporo prolazilo. Izgledalo je da posle podne traje čitavu večnost. Konačno, posle malo mrmljanja sebi u bradu, Un se reši da razbije tišinu:
- Gde idemo, kada se toliko žurimo? Zar je toliko važno da noćimo baš tamo? -
- Nekoliko sati jahanja ka severu nalazi se jezero Ralk, koje se nastavlja u bezbroj močvara i zalazi duboko u ovu šumu. Na njegovoj istočnoj strani uzdižu se Mrtvi bregovi. Između njih su stare ruševine. Tamo ćemo se noćas ulogoriti. - objasni Kju precizno.
- Imirovi Zubi! - povika Un, stresavši se od straha - Na tom mestu nema ničeg dobrog. Mračne sile vazda se tu okupljaju na prokletom tlu. To je stanište utvara! -

Moja draga gošća,  Houp : 

Klub "Akademija," verovatno najznačajniji noćni klub u Beogradu od izuzetne važnosti za gradsku kulturu naše prestonice suočava se sa nestankom nakon 50 godina postojanja! Odlukom Privrednog suda u Beogradu, klub je 28. decembra 2010 dobio nalog za iseljenje, čime bi ova institucija velikog značaja za kulturu Beograda prestala da postoji.

Peticija protiv zatvaranja Akademije je na ovom linku:

http://www.petitiononline.com/AKDMBG/petition.html

Osnovana početkom 1961 godine kao Klub studenata

Pokušavam da budem pametna i da smislim vispren tekst, al' ne ide mi.

Ljudi, hoće da zatvore 'Demiju!

EDIT: 

Ubaci link opet ne radi. Vest imate ovde:

 http://www.b92.net/kultura/vesti.php?nav_category=1087?yyyy=2011&mm=01&dd=08&nav_id=484510

i ovde:

 http://www.blic.rs/Vesti/Beograd/228070/Klub-Akademija-pred-zatvaranjem  

Ne zanimaju me razlozi. (U stvari, nisu mi baš ni najjasniji, pravo mi nije jača strana)

Mene drmaju uspomene.

I ogorčenost.

Ko je, i u čije ime, smislio kako ima pravo - po ko zna koji put zarad nečijeg dubokog džepa - da ovaj grad ostavi bez kultnog mesta?

Pa zar pokušaj pretvaranja ? u butik nije bila dovoljna budalaština?

Ovo je, za mene na istom nivou.

Mislim, toliko uspomena - da ne znam odakle da počnem.

Ili "Kad mi dođemo na vlast, mi neće' da palimo - mi će' da ubijamo bre i da isterujemo!"

Ovo iz naslova i ono iz podnaslova rečenice su iz  jedne "smešne" emisije. Rečenice smešno zvuče, ali oni ih rekoše - i bi tako (ali neću ovde nabrajati slučajeve gde se obistinilo ono iz podnaslova, dug je spisak a priča bi onda bila neka druga priča, samo politička, a gost pokušava da ne priča o politici koliko god to smešno i nemoguće bilo) Gost smešne emisije je izvesni Pota (Ljubiša Račićević) na Kosovu poznat slavom lokalnog ludaka (a ja mislim, nije

Institut za računarsku etiku (The Computer Ethics Institute) neprofitna je istraživačka organizacija koju čine Brookings Institute, IBM, The Washington Consulting Group i Washington Theological Consortium. Ova organizacija je objavila deset zapovesti računarske etike:

" Smeh je, recimo, umeće ili talenat, koji jako cenim. U stanju sam da volim zbog smeha."

Milan Nikolić

U roditeljsku kuću obično dolazim na Badnji dan i zadržavam se do osmog januara. Božić je zapravo jedini dan koji ceo provodimo zajedno. Štižem šestog, obično popodne. Pre nego što je moja sestra srećno otplovila na Kipar, odmah posle prve zajedničke kafe, usledio bi ritual preturanja slame i traženja darova ispod stola,

Beograd je, par decenija unazad, nedeljom popodne obično bivao sasvim pust, daleko beznadežnije pust nego što to danas možemo i zamisliti. Ako ste želeli pravu gužvu u nedeljnom Beogradu, tih 70' i 80', mogli ste je naći na tašmajdanskom klizalištu, negde između 3 i 5 popodne*

Svi su bili tamo.