Srednja klasa kad ustalasa,

Ona se istom vajkati stade,

"Ovaj prost narod, ta glupa masa,

Ne zna za pravce promene i nade!"

Tad srednja klasa rad opšteg spasa,

Na bunu proziva radnike krotke,

I puna gneva s' visoka glasa

Savet im daje da uzmu motke!

Al' srednja klasa čim buna stasa,

Pravcima nade trgovat ume:

"Nije ni čudo jer bilo bi ludo,

Da pravac daje koj' ne razume!"

Onda ta klasa, tog sudnjeg časa,

Za nagodbu bunovne glave nudi:

"Sad

jedino još da bouvi odluči
da ponovo krene na turneju...
i ja sam sa rokenrolom uživo završila.
ići ću, naravno, na koncerte, ali mnogo malo
šanse ima da pomislim da  samo
sopstveni smrtni slučaj može da me spreči


koliko vidim polako ostaju samo najskuplje ulaznice,
požurite

Beograd, 8. Jul 2008.

To Whom It May Concern:

Postovani / Postovana,

U poslednjih nekoliko dana bio sam po instrukcije u Budipesti. Po instrukcije i naravno po svoje misljenje na nekoliko novonastalih tema, o cemu Sluzba dakako ima podrobnije informacije, te o tome sada ne bih bas oduljio. Situacija je, suma sumarum, krajnje ozbiljna. Zaigralo se, deco, na svih 64 polja! Budimpesta treperi kao da vazduh gori.

Sledi, naravno, bitka.

Prvi deo iste. 

P.S.

Kome treba XI glava, i Autor i dalje odgovara na pp. ;) 

„Govoriš gluposti!", pobunih se ja, „Znaš sigurno da ću pasti pored tebe, ako ti ostaneš na brodu. Nadam se da ćemo oboje pobeći u šume i nastaviti tamo da živimo, sa mojim narodom. Što se kraljevih ljudi tiče, ti nespretnjakovići nikada ne bi mogli da uhvate vilenjaka u šumi, čak i kad bi im čučao na grani iznad glave. Mogli bi smo otići do Šume Trolova, potražiti pomoć u ljudstvu i našim brzim brodovima i ponovo zagospodariti morem, pretvarajući Onundove drakare u prah i pepeo. Zašto to odmah ne uradimo? Obala je tako blizu!"

„I ja bih volela da vidim tvoj narod i šume o kojima si mi toliko pričao. Naročito sada, kada me na moru čeka samo smrt. Ali, ja sam vikinški vođa. Ne mogu da ostavim svoje ljude koji su za mnom krenuli protiv svog kralja, sada, kada treba ginuti. To nikada sebi ne bih oprostila, dok sam živa. Kako bih i jednom od ljudi iz mog kraja pogledala u oči? Moje je da pobedim, ili umrem sa njima. Možda ću na kraju bitke, kada sve već bude izgubljeno, imati pravo da potražim spas. Samo to treba doživeti, vilenjče", reče ona, i po prvi put u životu mi se, jecajući, obesi o vrat. 

This is generally regarded as the beginning of the Christmas story in Western Christianity. Caesar Augustus, needing to revamp the Roman budget to maintain his supply of bread and circuses, sent out this emergency decree. I think he used Facebook, but this is an unconfirmed rumor.

Juce sam dala kratak intervju za Wall Street Journal. Iz segmenta od oko 15 minua, izdvojen je samo jedan segment od desetak sekundi :

Link za video

Link za tekst

Par screenshotova:

by dr GoranChe

Autor: Rodoljub Šabić

Ovih dana, Vlada Srbije je donela jedna zaključak, bar po meni, vredan pažnje. A sledeći neku, reklo bi se, logiku bitno drugačiju od ove moje, učinila je to praktično bez ikakvog publiciteta, nekako skoro sramežljivo, stidljivo. Radi se o Zaključku Vlade Republike Srbije kojim se zadužuju svi organi državne uprave da podatke o tome na kojoj veb adresi je objavljen njihov Informator o radu dostave Republičkom zavodu za informatiku i internet, a Zavod zadužuje da u roku od 15 dana na portalu E-uprava uspostavi posebnu veb stranu sa tim veb adresama.

Prvo se uz prozor lepila jedna muva. Danima se upinjala da izađe, pela se gore, zaletala, padala, ustajala... - bio je to srčan performans u upornosti i uzaludnosti,

Нешто нисам добре воље вечерас.

Знаш, има она ствар због које Илија Чворорвић полуди ... Тако се некако осећам.

Некако, као да ме је време прегазило. Знаш,

Poslednja promena koja se desila na ekranu Jovaninog laptopa bilo je gašenje svih tabela, pregledača, kalendara, planera i digitrona. Video se skrinsejver - Jovana na bočnoj klupi  turističkog džipa, okrenuta licem kameri aparata koji drži u desnoj ruci, a leđima prema zalasku sunca na jezeru Chott el Djerid u Tunisu. Njena prirodno plava kosa zaustavljena je u trenu vijorenja na pustinjskom vetru. Sunce je veliko i pozira, a slane bare, iz kojih domaće stanovništvo vadi so, presijavaju se kao velike tufne na haljini boje peska. Zbog malog upadnog ugla njihova boja je svetlo srebrna, gotovo bela. Letovanje koje malo ko sebi može da priušti Jovana je sebi poklonila u godini na izmaku. Fotografija joj, pored toga što je stalno podseća na to gde je ona u nevidljivoj hijerarhiji sveta, koja je drži da se ne raspadne, ponekad ogreje srce na preuranjenoj beogradskoj zimi. U stvarnosti, sunce je već odavno zašlo. Nadolaze najkraći dani u godini. Bio je mrak kada je jutros dolazila na posao, mrak je i sada kada se sprema da izađe. Pakuje računar u jednu torbu, davi drugu za kaiš, uzima kaput sa naslona stolice i stavlja ga preko ruke, isključuje svetlo u svojoj kancelariji. Sa sedmog sprata nove korporacijske zgrade, ogrezle u providno staklo i uglačani metal, pruža se pogled na reku. Iza nje ostaje tablica sa imenom, prezimenom i titulom. Menadžer za poslovne procese i kontrolu kvaliteta u osiguranju života.

Izlazim kroz zadnja vrata samoposluge, pravo u ljude koji u hipnotičkim krugovima okružuju banku. Ta ljudska spirala, poderani jednostruki heliks dezorijentisanih ribonukleusa, nosi na grbačama, na hrskavičavim i koštanim skeletima, svako svoju vreću nula. Čekaju ispred vrata piramide, iza kojih se odvija magija boga (ali i boginje) sunca. Javlja mi se i Kleopatra. Oni koji su došli na red, mogu da čuju kroz staklo primamljivi šapat: 120%, 150%, 200%.

            Ako bi se ta naivna namama pustila unazad čulo bi se: Dođite, nećemo vam vratiti!