Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

 

Srk ...

’’ Dinar i dalje pada...’’ ...razmišljam ja onako sam za sebe, dok gledam kako dinar pada sa šestog sprata novobeogradskog solitera,koji sam upravo bacio muzičaru sa trubom...Jeste da je još rano za ustajanje...ali možda je on mislio da je vreme da se konačno razbudimo...Sad možda to i nije

 

ne znam koliko meseci posle petog oktobra, imala sam tada dve radnje sa plemenitim metalima, nije mi izlazila iz glave jedna rundekova pesma... pevao je nešto o tome kako on nije sluga i kako neće na koljena, nikad od sada....tada je osećaj da nije više bitan pojedinac, nije bitan mali posao nego samo veliki, nije važan čovek nego lanac i tako dalje,  bilo novo osećanje. možda je pojedinac kreten, ali taj kreten od pojedinca je bio nekako važan, podrazumevalo se da je važan. da je važna jedna radnja, jedna trafika, jedan život, jedna priča, a ne šoping mol, ne korporacija

Mače

 

    Sećam se vremena kad smo stanovali u prizemnom učiteljskom stanu sa velikim dvorištem. Jednom prilikom kroz otvorena vrata ušetalo je jedno simpatično crno mače. Gledalo me svojim krupnim okicama, mazilo se o moje noge ne propuštajuću  da prevuče i rep preko mojih pantalona.

Tog septembarskog popodneva gledala sam kako gori. Kuća gde smo odrastali.

Spustila sam slušalicu, a olovka koju sam držala u ruci, ispala je iz nje i otkotrljala se niz pod balkona. Kotrljala se sporo do ivice, a ja sve što sam mogla bilo je da je gledam kako se kotrlja. Kad je nestala iza ivice, pomislih kako je to jedina olovka koju trenutno imam. Momenat saosećanja sa nedužnim prolaznikom par spratova niže, proleti na kratko mojom glavom.

Obuhvatilo

Prvo jutro me je probudila pesma crnaca. Tužna pesma. Crnorizi bluz. Crna pesma. Zvuk zvona sa tornja prodirao je kroz otvorena vrata terase na kojima se lagana zavesa njihala u ritmu naleta vetra. Jugozapad vani. Severoistok unutra. Ritam sekcija - vetar, melodija - zvona, glasovi - crnorizo bratstvo.

            Bila je nedelja.

            Ležao sam u krevetu kao mrtav. Leđa na dušeku, čist čaršav, glava na jastuku, čista jastučnica, ruke uz telo. Odsutan pogled u tavanicu popunjenu lamperijom. Kao na odru. Jedan život je gotov, počinje zagrobni, srazmerno kraći i lepši. Blagog osmeha na usnama jer ne može ovo letovanje biti toliko loše. Kada si već mrtav ništa ne može biti toliko loše. Opušten sam, kao pre nego li nastupi rigor mortis. Razmatram da li da ustanem ili da prvo pogledam poruku na telefonu. Ponuda roaming tarife. Ignorišem. Kucam prijateljici, pre nego li besplatni komšijski wi-fi signal odumre, poruku: Bon voyage i u nastavku kačim poster filma Back To The Future... Srećan put natrag u budućnost. Ona se iz smrti vraća u Švajcarsku. Bila je na letovanju u rodnom kraju, obišla groblja, pričala sa mrtvima, zapalila sveće. Zapalila je i svećice. Iste je i ugasila. Bolje bi joj bilo da je poželela da se ne vrati iz Ženeve, sem na letovanja. Ipak, njen život još nije potvrđen. Pa opet, ako ti je sudbina da budeš mrtav, bolje biti mrtav na Ženevskom jezeru.

Autor: Rodoljub Šabić

Nedavno je, u odgovoru na jedno poslaničko pitanje, Minstarstvo spoljne i unutrašnje trgovine i telekomunikacija saopštilo da je formirana Radna grupa sa zadatkom da pripremi “Pravilnik o tehničkim zahtevima za uređaje i programsku podršku za zakonito presretanje elektronskih komunikacija i zadržavanje podataka o elektronskim komunikacijama”.

 

Ovo znači da se aktuelizuje jedno, na prvi pogled “tehničko”, ali zapravo, za ljudska prava, suštinski bitno pitanje, koje je već prilično dugo “pod tepihom”.

Moj svet je pun sarenisa. Okicen osmehom, po nekim cvetom po kome leprsaju leptirici, i nose caroban prah na svojim krilima. Lete slobodno od cveta do osmeha i nose poruku radosti. Pokupim poljupce dlanovima mekim i pokusam osetiti miris srece... Uspavano, lagano iz daljine cujem harfe, odu ljubavi one slave.

 

Pokusaj me pratiti. Videces kaleidoskop kako vrti svoje sare pred ocima tvojim, dok nemirno

Ferihegyi nemzetközi repülőtér, ili ukratko Ferihegy, aerodrom je u Budimpešti. Početkom devedesetih, kao posledica nepravednih i ničim izazvanih sankcija (neopravdanih, nezasluženih, nehumanih, do sada nevidjenih...) bio je polazno i dolazno mesto kojim je Srbija izlazila u svet. Svojom (ne)srećom, iz Budimpešte sam leteo da bih se brzo vratio, za razliku od desetina hiljada onih koji su otišli da se sklone, neki na kratko a neki "na nikad više". Uglavnom su svi isto ostali. Bio sam redak od te sorte. Obično su kombiji i autobusi bili puni onih koji su putovali duže i na duže, ili majki, tašti, svekrva i muških polovina koji su odlazili na tri meseca, da vide unučiće i pomognu svojima u dalekom svetu.

 

Koliko nas je samo putovalo tada jedinim koliko - toliko prihvatljivim putem u svet. Desetine kombija i autobusa svake noći jezdilo je ka i sa Feriheđa. Veliki deo renoviranja i proširenja aerodroma je naš doprinos. A izrastao je u drugi po veličini u novim zemljama EU!

 

Čitajući blog ovih dana, stalno mi se po glavi vrti moj omiljeni skeč Pajtonovaca. 

 

 

O Denisu Ciplenkovu, najboljem armwrestleru današnjice,  u par navrata sam već pisao na blogu. Jednom prilikom to je bilo baš u nekom od tekstova istoimenog serijala, u kom sam apostrofirao njegove ekstremno snažne bicepse. E, upravo u disciplini striktni biceps pregib, Denis je oborio decenijama star rekord CT Fletchera (od 102kg). Novi  rekord sada iznosi 113kg.

Сигурно се сећате како смо, као деца, добијали нека срцепарајућа писма од познатих и непознатих, уз молбе да их одмах умножимо у што више примерака и  проследимо даље. Испод су обично следила упозорења шта ће нам се десити,

Lagano koračamo osvetljenim bulevarom, naši koraci stapaju se sa bljuzgavim trotoarom, i svi se za nama okreću. Bilo bi blesavo kada bih rekao da plenimo nekom neodoljivom lepotom, da smo najlepši par na celom svetu (ili barem na ovom bulevaru), ali usudiću se da kažem da izgledamo vrlo fino: ona, odevena u belu perjanu jaknu sa nekim crnim tufnama, navukla je kapuljaču ali joj pramenovi kose padaju ka grudima, lice joj se jedva vidi, ali ja znam da su njene oči lepe, dok pažljivo odmeravaju svaki izlog pored kojeg prođemo, a njena guzica, uvučena u farmerice, igra u ritmu koraka.

najbolji a dobar nije