Već više od dve nedelje pokušavam da napišem jedan tekst o RPG hobiju za blog i ne ide mi. Svaki put previše stvari želim da kažem od jednom i sat vremena kasnije kantiram celu papazjaniju jer ne liči ni na šta. Ne pomaže ni to što se više ne sećam kako izgleda neradni vikend. Malo frustriran takvim stanjem stvari, nižući reči za neki potpuno deseti tekst za koji već polako počinjem da se brinem da će ortak jednom samo da me sačeka iza ćoška sa satarom jer obećah da ću ga završiti takođe pre dve nedelje... U sred svega toga naleteh na kratak prolog za jedan strip. Sigurno ima dve godine kako sam ga napisao, sećam se da sam samo ideju u par minuta izbacio na papir (odnosno, tekst fajl) da ne bih posle izgubio nit. U tom trenutku je preči bio jedan drugi strip, koji na kraju nikad nije ni urađen ali se jeste pretvorio u nešto deseto (sa čime je povezan već pomenuti tekst koji kasni... da, stvari postaju kao španska serija sa komadima kucanog papira u glavnim ulogama). Da skratim priču, prisetio sam se te stare ideje za priču i zaključio da ću taj prolog okačiti na blog kao podsticaj samom sebi da završim započeto.

Oduvek mi je na radnom mestu bilo jako bitno sa kim radim i kakva je atmosfera u kancu. Neko prvo ozbiljno iskustvo u tome (posto sve moje aktivnosti u NVO ne racunam kao rad vec kao nesto sto je deo mene) sam imala u sudu kada sam dosla kao pripravnik.

Svaki sudski pripravnik mora da prodje u dve godine bar vecinu odelenja ako ne sva. Pocinje se naravno od pisarnice. Tu nas je bilo jako puno, zagusljivo, galama, ali i veselo. Smejali smo se cak i pevali. Medjutim, to je potrajalo samo nedelju dana, a onda je doslo na red da idem kod sudije. Dobila sam vrlo strucnu ali opasnu sudiju,

Iskreno se nadam da više neću imati potrebe da ponovo linkujem neki njen tekst, jer verujem da će ubrzo dobiti priliku da sama bude na naslovnoj.Ko je nije upoznao ima priliku sada:

dame i gospodo dunja73 u testu Ovde je živela Hajdi

OK, napričali smo se o temi i okolo teme.
Brišem post, jer mislim da je rečeno sve što smo imali potrebu da kažemo - a znamo šta smo rekli, jer narednih nekoliko dana neću biti u mogućnosti da pratim blog, i pre svega zato što mi nije cilj da ime „prozvane" blogerke ostane izvrgnuto ruglu.

                                             ZVUCI TIŠINE

                                                       IV

Uzela sam bolovanje. Sve što sam radila je spavala i mislila o njemu. Kačila sam se za sećanje na život među jastucima na njegovom kauču. Svakodnevni život koji smo nekad imali, osećaj doma, koji mi se nikada nije desio ni pre ni posle na taj način. Pesme o tišini koje odlaze u fade. Gonjena jebenim genima o samoodržanju morala sam da budem sebična. Da ne kažem glupa, ispala sam neuka.

 Strast i netrpeljivost, dođu i prođu. Nekada potraju duže. Mnogi glumci igraju u takvoj predstavi, samovoljno. 

Da li da budem kao oni ili da budem sama? 

Drugačiji ugao posmatranja bi učinio da progledam.

Danas sam ponovo bio u zgradi pošte, na uobičajenom ritualu ispisivanja pristiglih računa i uplatnica. Toliko sam puta bio ovde, u modernoj crkvi Boga novca, da se ne bih iznenadio ako bih jednog dana samog sebe sreo!

Na pultu pored šaltera, iskošenom pod uglom koji omogućava udobno i pregledno popunjavanje rubrika računa i uplatnica, primetio sam parče belog papira, formata malog reklamnog letka. S prednje strane (to sam tek kasnije ustanovio) bila je odštampana reklama za nekakav žensko-muški frizerski salon u mom kraju, a na poledjini, što sam odmah uočio, bila je na

Pozivamo građane i prijatelje da u subotu, 31. maja, u 18:00 sati, položimo po jedan cvet nastradalima na RTS-u, pred spomenikom „Zašto" u Tašmajdanskom parku, u znak protesta što se mrtvima trguje povodom formiranja vlade Srbije.

U ime porodica žrtava
Žanka Stojanović

Socijalistička partija Srbije objavila je da je kao uslov za učešće u proevropskoj vladi postavila oslobađanje Dragoljuba Milanovića, pravosnažno osuđenog ubicu šesnaestoro ljudi i direktora Miloševićeve Televizije Srbije.

ti

uzu

i kamenje na alkama

u izlozima i na ljudima

Nađoh super jednu stvar:

Nedavno (da ne kažem: koliko juče) na svoju imejl adresu dobio sam sledeće "Saopštenje/Priopćenje..." sa molbom da ga proširim/umnožim po Net-u koliko je to u mojoj moći. 

Mi iz "Balkanološkog Instituta za jezike Prozaonlajn" sa sedištem u Travniku (prevashodno zbog «Travničke hronike» Ive Andrića, a i našem uredniku Alenu Alispahiću je tako zgodno pošto mu je radno mesto pet minuta od kuće) jednog jutra smo došli na posao i iznenada nam je na um pala ideja o stvaranju novog svesrpskohrvatskog-hrvatskosrpskog jezika.

Zaustavite zemlju silazim,

 В момента наистина няма разлика между народния блок и радикалите. Те са една аморфна група.

 Jelena Milić, direktor CEAS,  tj JA, za za najnoviji broj bugarskog nedeljnika Kapital.

Ko razume, shvatiće. A posle su mi to Tika i Dule on record potvrdili.

      Рад у средњошколској библиотеци је рај на земљи. Никада се од тога нећеш обогатити, али ћеш уживати (дијаметрално супротно проституцији). Шта читају библиотекари? Оно што морају, дакле, оно што читају ученици: сабране Купохоличарке, Исидоре Бјелице, Спонзоруше, Љиљане Хабјановић Ђуровић,  (не, немамо Рањени орао! Како

"moj gost": Slobodan Antonic

„Рушилачки поход”, „Демонстранти са оружјем кренули на ’мирне’ демонстрације”, „Грађани Београда запрепашћени вандализмом демонстраната”, „Користили демонстрације за пљачку”... Не, ово нису јучерашњи наслови у провладиним