ovo se ubrzava.

Ljudi teško podnose slobodu, jer tu moraš biti individualac, ne možeš biti dio čopora, i to je naravno problem - šta onda raditi uopće sa sobom, kako živjeti, u takvoj situaciji gdje se sam moraš izboriti za nešto... Ono što je nekad bio skandal, i danas je skandal, to je stvarno smiješno. Ta evolucija nekak strašno sporo ide. Meni je danas smiješno uopće pričati o tome - "zakaj se skidate?". Isti odnos kakav je bio prije 25 godina je i danas, znači, ništa se nije promijenilo u glavama ljudi. Zato ja stvarno svuda kažem da smo takva ruralna sredina kojoj treba sljedećih tisuću godina da se ljudi malo osvijeste.                    Vlasta Delimar

Prst u oko lažnom moralu 

Vlasta Delimar je Žena. Zrela Žena. Pri tom Žena koja je apsolutno svesna: sebe, svog pola i roda - baš kao i okolnosti odnosno mehanizama po kojima funkcioniše svet koji ju okružuje, i koji, pri tom, nažalost baš i nije naklonjen Ženama kao što je ona. Zbog toga Delimarova vlastiti pol i telo ─ golo, žensko telo u stalnoj akciji - najčešće koristi kao sredstvo pobune i bunta protiv svih ograničavajućih građanskih i malograđanskih normi (i formi) društva u kom ona kao Žena i kao umetnica deluje i živi.

Za mene su Olimpijske igre najveće dostignuće civilizacije (ili bar tu negde ;)).

Istorijski gledano, OI su izumeli Stari Srbi 776. pne, a par decenija kasnije (753.) su već bili zauzeti izgradnjom Romskih naselja, ali to prevazilazi okvire ovog teksta... Četvorogodišnji olimpijski ciklusi su praktikovani dvanaest vekova, a od 1896. su ponovo uspostavnjeni.

 

Danas počinju 30. moderne OI

 

Mnogi misle da igre počinju u petak (u 20:12h po lokalnom vremenu), ali tada je „samo“ svečano otvaranje – to obožavam, naročito defile sportista (ostalo mi još od kad sam bio klinac).

Iako su ovo zvanično 30. OI, ustvari su 27. (3 nisu održane zbog I i II svetskog rata).

I treća kontradikcija je da OI 2012. ne počinju uopšte u Londonu, nego 200-ak km zapadno – u Kardifu na stadionu Milenium fudbalskom utakmicom između ženskih reprezentacije domaćina (Velike Britanije) i Novog Zelanda u 16h po lokalnom vremenu.

S jedne strane – obećala sam sebi da „neću da se paćam u politiku“, dovoljno mi se ona (nezvana) mešala u život tokom poslednjih decenija, a „sadašnji trenutak“ i da ne pominjemo.

S druge strane, ne mogu da oćutim.

Jer sam majka, jer sam žeMsko, jer, iskustveno, znam da za ove naše prostore (nažalost), još uvek važi ono: Videla žaba da se konj potkiva...

Ne znate o čemu pričam?

O izboru koji, zapravo, i ne postoji. Bar u mojoj glavi. Pro choice ili Pro life?

Tu odmah iza ćoška je Veljko. Jeste završio veterinu, ali posla nema, zato Veljko ima piljarnicu malo manju od kutije šibica, i u njoj sve što njegov komšiluk iz okoline Mladenovca uzgaji. Radi od jutra do sutra, i na subotu i nedelju i na praznik. Kod Veljka uvek neko od komšiluka kupuje, a kako za tezgu mesta nema, to ostali moraju sa trotoara da siđu i odbrzaju ulicom, ako ne misle da ih odnese neki od automobila koji

 

Gost autor: D. Marjanović (jedan od naj"izbalansiranijih" autora na advance.hr) 

Ovog četvrtka iznad istočne Ukrajine srušen je malezijski zrakoplov MH17 u kojem se nalazilo 298 putnika i članova posade, nitko nije preživio. Ova tragedija je najveća tragedija u ionako tragičnom ratu u Ukrajini do kojeg nije trebalo doći.

Na temelju svih dostupnih informacija sa sve većom sigurnošću može se zaključiti kako su zrakoplov raketom srušile pobunjeničke snage. No, na temelju tih istih informacija također se može zaključiti kako to nipošto nije bio njihov

Mrtvo more je, kao što mnogi znaju, svojevrstan fenomen. Zato ga skoro obavezno posete svi oni koji se nađu u ovom delu sveta, sa vidno većom radoznalošću od one koju pokazuju pred nekim drugim morima, kojih ima tako mnogo na kugli zemaljskoj. Ovde ljudi navraćaju ne samo zato da bi se divili njegovoj mrtvoj vodi, na izgled toliko mrtvoj da mrtvija ne može biti, već da bi udahnuli taj čudnovati vazduh koji se izdiže i širi dok mu se približujete, ali i da bi, makar i nevoljno, shvatili kako su predanja koja se vezuju baš za ovo more - toliko zanimljiva.

 War is continuation of business by other means.”

Ben Kingsley, kao Viceroy u filmu War, Inc.  

"Sve ove godine od raspada Sovjetskog Saveza mislim da je Rusija bila glavna, možda i jedina zemlja koja se zalagala za to da se na delu, a ne samo na rečima poštuje medjunarodno pravo. Mi od tada nismo priznali nijednu zemlju, nismo svoju vojsku poslali bilo kuda izvan ruskih granica, nismo otvarali vojne baze. Govorili smo o medjunarodnom pravu, o savetu bezbednosti, o OEBS-ovom završnom aktu iz Helsinkija. Naši partneri, uključujući

 

Srpsku pravoslavnu crkvu je danas pogodio još jedan skandal. U Tolisi kod Modriče, izbila je opšta tuča gde su vernici mlatili bezobrazne popove, ruke im se pozlatile (prim. aut.). Od našeg dopisnika iz Modriče saznajemo detalje ovog nemilog događaja.

Nakon što je episkop zvorničko-tuzlanski Vasilije Kačavenda, osveštao zvona hrama, pripremljena je gozba. Svi crkveni velikodostojnici su posedali za sto, dok su ih okupljeni seljani služili.

Mlade, napupele seoske devojke su donele lavore i peškire da sveštenici prvo operu ruke. Kao što je red gozbu treba započeti zdravicom i naravno rakijom. Seljani su za tu priliku odvojili najbolju šljivovicu koju imaju, ali ona i nije bila po ukusu sveštenstva.

- Paaaaa, i nije van nešto ova rakija. Slaba. A, Slađane, šta ti misliš? Da nisu stavljali vodu da je razblaže, - upita Kačavenda.

- Stoka je to seljačka, sigurno su stavljali vodu, - odgovori Slađan i drmnu rakicu na eks.

               Eto, priznajem da volim da trebim grašak. Nije da to ima ma kakve veze sa nastavkom priče, ali, pošto ista nekako mora da počne, neka joj ovo moje ničim izazvano priznanje bude taj neki početak. I tako nemam baš sasvim jasnu predstavu kuda će ovo pričanje da me odvede, tako da se ispostavlja da i nije naročito bitno koja će rečenica da stoji prva u nizu.

Na blogu mog kolege Dragana Varagića pre nekoliko dana sam pročitao tekst o jednoj zanimljivoj ideji - roditelji male Mie su pokrenuli blog za nju koja je u to vreme vreme tek bila u stomaku :-). Nazvali su blog Mia

Nakon redakcijskog komentara Mađar So-a o ulizivačkom novinarstvu, tj. o autocenzuri, rasplamsala se polemika o kontroli medija u Srbiji i odgovornosti urednika i novinara za nepodnošljivu lakoću održanja Kurte i Murte u vlastodržačkom sedlu, po svaku cenu.

Nameće se paralela sa predsedničkim izborima u Francuskoj, održanim u isto vreme kao i u Srbiji. Nikola Sarkozi je izgubio na predsedničkim izborima i umesto da posle poraza postane premijer Francuske, kao Tadić ovde, on se povlači iz politike.

Prošle nedelje, dopao mi je ruku ženevski "Les Temps". Negde na dnu stranice naiđoh na kratku vest o izboru Vuka Jeremića za predsednika Generalne skupštine Ujedinjenih Nacija. Mali značaj posvećen ovoj vesti bio je u potputnoj suprotnosti načinu na koji je ona propraćena u našim medijama. To me je dodatno zbunilo jer "Les Temps" je poznat po tome što pažljivo prati događaje u Ujedinjenim Nacijama, a Švajcarska je snažno podržala Vuka Jeremića. Sve u svemu, bilo je za očekivati veći naslov, ako ne i vest na naslovnoj strani.

Naravno, Jeremić je naš čovek, a naši mediji su skloni jakom spinu. Jeremić je čak izjavio da je njegov uspeh u diplomatiji jednak osvajanju svetskog prvenstva u fudbalu (čudo nije pomenuo Vimbldon). Sve u svemu, cela situacija me je zbunila te sam morao da rešim ovaj "cognitive dissonance" tako što sam se obratio za pomoć prijatelju koji se bavi diplomatijom. Evo nekoliko njegovih pojašnjenja....

Iliti kako mali Perica zamišlja Jednoroga

"If the doors of perception were cleansed everything would appear to man as it is, infinite." - William Blake

Dakle, kao što sam i obećao nsarskom, evo tog mog famoznog promišljanja o sveukupnosti :)