Ovo će da zadre u neku stvarno davnu prošlost - al' odnekud moram da počnem.

Godina 1979. Subota. Bojažljivo ulazim u Beograđanku i portiru, koji je očigledno već navikao na takve subotnje susrete, još bojažljivije kažem da bih do „Prekobrojnog časa". Traži mi GSB propusnicu (tada jedini dokument sa slikom koji smo mi, maloletnici, imali), onda nešto važno priča u slušalicu i na kraju me šalje da se pridružim grupi sličnih klinaca koji čekaju pred liftovima.

I tako je počelo moje druženje sa radio talasima...

Po čemu još pamtim tu davnu subotu? Po prvim susretom sa „pravom" miksetom. Mislim, diskoteke su već uveliko šljakale po gradu, kako zvanične, tako i neke poludivlje, po raznim MZ, a u ovim drugim obično su muziku puštali naši drugari, ponosni vlasnici četverokanalnih mikseta... WOW!

Ukoliko ne znate sa kim pregovarate, ne znate šta hoćete i niste racionalni, ukoliko nemate nešto što druga strana želi, i ukoliko niste spremni da napustite pregovarački sto, onda i ne pregovarate. Onda se samo koprcate. Da li imamo nešto što druga strana želi? Naravno.

Da nisam sinoć već postavio drugi tekst pre nego što sam video tekst iz Danasa koji prenosim sada (a sličan tekst izgleda da ima i u Politici - kod njih je doduše akcenat na tome da li se APRu zabranjuje da izađe u javnost sa ciframa ili ne), ovaj blog bi još sinoć bio objavljen. Naime, često se na blogu pozivamo na rezultate, činjenice, stanje...pa možda nije loše navesti cifre dobijene analizom finansijskih izveštaja koje preduzeća podnose APRu.

Tekst kaže da su firme koje poslovale uspešno u 2014. su zaradile 416,8 milijardi dinara, dok su gubitaši ostali bez 518,6 milijardi dinara, što znači da je privreda sveukupno izgubila 131,78 milijardi. Koliki je intenzitet pada pokazuje to što je 2013. godine gubitak svih srpskih preduzeća iznosio 300 miliona evra, da bi za samo godinu dana bio učetvorostručen.

Zameraju mi moji najmiliji sto u vreme epidemije proliva pisem o korsetu umesto o belom mantilu. Epidemija proliva, izazvana Norovirusom, se javlja u UK svake zime, u manjem ili vecem obimu, kao grip, samo sto ne postoji vakcina, ali postoji pranje ruku (virus se prenosi fekooralnim putem), cemu zahvaljuajem sto, uprkos brojnim bliskim fizickim kontaktima sa obolelim jos nikad nisam i sama dobila, bas kao ni bilo ko od ljudi sa kojima radim. Dozvolite mi da izaberem drugu “belomantilsku” temu – komplementarnu i alternativnu medicinu.

Zahvaljujuci intenzivnom angazovanju princa

I bi završni ispit iz srpskog jezika i književnosti.

Mene sad zanima koliko je nas ovde prisutnih, što smo se par dana o pismenosti i nepismenosti naše dece razgovarali, spremno uraditi isti ovaj test što su ga deca radila, te pošteno prijaviti rezultat?

Za hrabre koji se ne plaše samoposmatranja, evo linka za test: SRPSKI JEZIK

A tačne odgovore možete pronaći ovde: KLJUČ ZA BODOVANJE

Jedino gore od toga da vas ogovaraju je da vas NE OGOVARAJU.

*** 

Kada pomislimo na sada proslavljenog, koliko i svojevremeno ozloglašenog pisca, čije prezime baštini divljinu irskog folklora (Come away oh human child / To the waters and the wild... - do tačke prelepe grozote ovo „izvorište" emaniraju čuveni Jejtsovi stihovi), a ime široku savremenu publiku pre asocira na nagradu Američke filmske akademije, može nam pasti na um nekoliko mentalnih slika. Prvo, to je književnost, pre svega njegove komedije reske ironije, satire stavova i životnog stila britanske aristokratije, ali i Slika Dorijana Greja, odavno postajući metaforičkim motivom popularne kulture. Drugo, Oskar Vajld slovi se za velikog dendija, zabavljača visokog društva, dekadentnog i ekstravagantnog životnog stila, onoga ko je „sav svoj talenat investirao u život, a ono malo što je preostalo - u umetnost". Treća slika nosi davnašnji skandal, a sada prepoznatljiv pečat koji je izgubio „boju srama", a odnosi se na homoerotsku aferu sa lordom Alfredom Daglasom, zbog koje je Vajld osuđen na dvogodišnju robiju, oduzeta su mu deca i sva prava raspolaganja sopstvenim  delima. Danas je, zasluženo, jedan od simbola gej pokreta, večito upozorenje na strogosti viktorijanskog morala, koliko i inspiracija-putokaz kada treba do kraja istrajati u svojim političkim uverenjima, odbivši da, po savetu prijatelja, pobegne u Francusku i izbegne kaznu, već je hrabro, gotovo sokratovski, prihvatio da nosi težinu presude i javnu sramotu kojoj je kao „sodomita" neminovno bio izložen. Iako ga je to postavilo u prokaženu poziciju unutar istorije, kako je i sam zapisao u De Profundisu, negde između Žila de Rica i Markiza de Sada.

- Ja se slažem sa vama g. Rerden. Ali ja sam izabrao jednu specijalnu misiju.
Ja sam u potrazi za čovjekom, kojeg hoću da uništim. On je istina umro prije mnogo vjekova, ali sve dok u   ljudskom pamćenju ne bude izbrisana posljednja uspomena na njega, ovaj svijet neće postati mjestom dostojnim života.

- A ko je taj čovjek?

- Robin Hud.

(Ayn Rand, Atlas Shrugged)

Pre neki dan, a u stvari ima i malo duze, dade nas akademski velikan, drug Matija, jedan poveci intervju srpskim medijima. Cini mi se da je sve originalno objavljeno u Politici, a mozda i nije, ali to je u celoj stvari najmanje vazno...

Elem, pitase Matiju cenjeno misljenje o mnogim stvarima, najcesce nacionalno-sudbinske prirode, a Matija nam revnosno odgovori, ne stedeci ni sebe ni nas, onako kako samo on ume: vrcavo, domisljato, seretski, cinicno, sa visine, iz daljine, iz dubina srzi kojima se mnogi (svi?) nikad nece ni pribliziti, a koje su, normalno, rezervisane samo za najvrlije ribice naseg genetskog bazencica...

Milan Nikolić

Lično, posle petnaest godina protestovanja, verovanja, zanosa, adrenalina - ja ne da ne mogu da se potresem, naljutim, pošizim nego mi dođe da odnesem čaj u termosu ovima što su stigli da se "bore". Kao nama Greenet nekada...

... životnu normalu, posle ljutog Covid-19 karantina...

Juče mi je u opštem prelistavanju vesti iskočila tabela američkog CDC-ja (državni Centar za Sprečavanje Boleština). Po mom mišljenju tabela je izuzetno korisna, iako bi mogla da bude i podosta bolja:

Od engleskog možda samo ICU nije svakodnevni akronim - Intensive Care Unit.

Od jutros gledam i slušam dramu onih mučenika što ostadoše zavejani, pa mi ne izlazi iz glave letošnja rečenica jednog starog Sremca. "Jeste, posekli ga, a pitaću i' kad stigne zima, kako će da iziđu iz sela?"

Sirijska opozicija iliti rogovi u vrećama

S kim divaniti?

Oni su objasnili da su međunarodni posmatrači tokom njihove misije bili u stanju da naprave polu-sveobuhvatni (sic!) pregled naoružanih grupa aktivnih u tim oblastima. [naglašavanje moje, uzgred ne znam kako bih drugačije preveo kontradiktornu reč semi-comprehensive, otvoren sam za predloge]

"Sada barem znamo glavne grupe i ko je za njih odgovoran. Istina je da one nemaju jedinstvenu komandu ili jasnu strukturu, ali znamo ključne ljude. Zbog toga verujemo da bi mogli sarađivati sa njima korak po korak," rekli su.

Ovo je bio odgovor Kofia Anana i tadašnjeg šefa tadašnje posmatračke UN misije u Siriji, generala Roberta Muda, na pitanje Bašara el-Asada, (još uvek) predsednika Sirije, "a sa kim ćete pregovarati na drugoj strani?"

Uopšte ceo taj razgovor, koji se desio 9. jula, kako ga je preneo libanski sajt alakhbar je... pa... poučan.

Boris Tadić – Tomislav Nikolić. Ispostavilo se pitanje da li će se najavljeni tv-duel i ostvariti. Naravno, bilo je jasno da hoće. Jer, da obojica nisu mislili ozbiljno, niti bi jedan prihvatio, niti bi drugi prethodno pozvao (i sve to, u oba slučaja, pred milionskim auditorijumom). Inače, stigla je i medijska potvrda da će se duel održati , i u kom terminu. 

Skoro pola Srbije pred okvirom tv-ekrana. Tu blještav, ali ukusno skorman studio, tu pažljiv voditelj, tu pitanja koja se provereno tiču građana, makar u prvom delu emisije, a tu i voda, na stolu, u čaši, skoro dva „deci“.

Gost autor: Marka Zvaka, Lokalni front

Vidimo se u sredu!

- Тата, рекли су ми да ћу једног дана сигурно догурати до доктората, да одавно нису видели тако надареног момка.
- У школи?
- Ма каква школа сад, лепили смо плакате около и чак три од мојих су се задржали.

* * *