Ovaj tekst sam objavio prethodno u sarajevskom Oslobodjenju desetog maja.

Prije nekih pola milenija, Niccolo Machiavelli je ustvrdio da se ratovi zavrsavaju ili pobjedom ili pomirenjem. To bi onda znacilo da rat u Bosn i Hercegovini nikada zapravo nije zavrsen osim ako bi se post-daytonska drzavna kreacija proglasila necijom pobjedom. Vodeci nacionalisti tvrde da su oni zapravo pobjednici, njihove etnicke skupine i tu nema pretjerane razlike medju njima, ali uporede li se osnovni ciljevi s pocetka rata s njegovim rezultatima rezultat je katastrofalni poraz bez obzira iz kojeg etnickog

Na trenutak, doduše. Sad, lepše bi, sigurno, bilo pričati o jednačinama i brojevima koji pokreću svet, ali šta je tu je. A opet, možda su i mnogi od tih brojeva i jednačina imali nekada i neki potpuno drugačiji prizvuk, dok nisu postali to što jesu. Naravno, neću pričati o nuklearnoj fizici, virusologiji ili genetici, već o nečem sasvim drugom - finansijama.

ovo su misli kojima sam započela današnji dan:

"dabogda  crkla ako još jednom izađem na ulicu posle 19h",

zatim

"ne probudila se dabogda ako još jednom sednem sama u restoran" (čuj, restoran - neka zovu oni to kako hoće, neka na vratima piše i dom kulture - ja mislim da je to ona stvar koja se zove  mehana)

pa još

 "ne videla više  bela dana  (dabogda) ako još jednom sednem u neku mehanu, ovde, u gračanici, sama, da jedem, i upustim se, povrh svega, u razgovor s nepoznatim" (nije greška - to jeste "razgovor s nepoznatim") 

pa

(дневникоми листајући….)

Neka se niko ne usudi da kaže da sam oklevetao prošlost. Ja sam prošlost.
odlomak iz knjige koju sam nedavno pročitao

Pisati o osamdesetim je bilo lako. Prema osamdesetim se ljudi odnose sa nekom vrstom dobroćudne ravnodušnosti. Najzad, ko se još seća Tode Kurtovića ili mini vala? Pisati o devedesetim je druga stvar. Svi su još tu, zainteresovani. Uključujući i one koji su u međuvremenu umrli ili izginuli. Složiću se ako mi kažete da su devedesete odsvirale svoje. Ali melodija još lebdi u vazduhu.

Povodom gostovanja Borisa Dežulovića i Predraga Lucića, osnivača Feral Tribune, u Banjaluci BUKA je upriličila razgovor sa ovim dvojcem o stanju medija u regionu, prestanku saradnje Dežulovića sa Nezavisnim novinama, Feralu.....

Aleksandar Trifunović, BUKA: Ako iko može s punim pravom da tumači situaciju u medijima, to su Boris Dežulović i Predrag Lucić, jedni od glavnih krivaca za Feral Tribune, a krivi ste

Svu glupost i pakost sportske javnosti jedne zemlje, možete videti u nekih 96 sati posle lošeg rezultata nacionalnog tima na nekom velikom sportskom takmičenju. Ne treba vam ništa da znate, ni da gledate, sve će vam biti objašnjeno. Tada uvređeni pojedinci, izopšteni ili prezreni, kao i grupe udružene u narcisoidnosti i lečenju kompleksa malog naroda, kakav Srbi po gabaritima, geografskim, demografskim i ekonomskim, (žalim i ja) jesu, skidaju svoje maske i počinju da prosipaju, teško stečenu, naknadnu pamet . Tako su večiti cirkuzanti medijskog trapeza, koji svoju tačku izvode samo kada je „crna", neke „legende" (opasna reč - ubija progres u svakom sportu) i oni najhrabriji - „blogeri", anonimni „komentaristi" i znalci („što prate košarku od malih nogu") pokušali da ponište lik i delo Dušana Dude Ivkovića.

Planeta Zemlja se davi, u toploj supi otrova. Pored globalnog zagrevanja, katastrofične posledice ostavlja i zagađenje otpadom, hemijskim izlučevinama... Priča je, uglavnom, već skoro svima poznata. Tlo, vazduh, voda - sve se postepeno truje. Čak i okeani, koji zbog svojih džinovskih razmera deluju nepovredivo, pokazuju nam svoje rane, otkrivajući stanje na koralnim grebenima, vrste koje nestaju...

Ovaj delić planete, koji je virtuelno definisan granicama Srbije, deo na kome obitavamo mi, danas je gotovo na svakom koraku zatrpan smećem, plastičnim kesama, delovima

šta sad da radim?