ili kako se od usamljene zene u temisvaru stize do smaka sveta kod poslednjih komentara...

Vrlo cu kratko. Sedim sama u lobiju hotela u Temisvaru, kolega otisao u sobu, boli ga uvo, ima komp, a ja ovde lopatam po tastaturi i smaram drugare na fejsbuku, tviteru, linkedinu, skajpu i blogu, i to bez c i c.

Nemam kompjuter u sobi, tako da to sto u istoj imam internet i nije od nekog krucijalnog znacaja, koliko se ja razumem, mada ne iskljucujem mogucnost da pojma nemam. TV kanali su na rumunskom, italijanskom i nemeckom, i ma kako savrseno tecno govorila sve te jezike,

Vojo, Mocart!

(Salzburg, 27. 1. 1756. –  Beč, 5. 12. 1791.)

Kompozitor čije su prve kompozicije izdane kad je imao tek 8 godina, klavirist, violinist, orguljaš, violist, dirigent, vjerni sin, muž, otac, preljubnik, nastavnik, organizator, inovator, praktičar,

Istina je: posle bitke svi su generali. Istina je: najteže je dokazati teoriju zavere. Istina je: izgubili smo 1:2. Istina je: nismo pobedili = izgubili smo. Istina je: ko gubi ima pravo da se ljuti.

Ipak, ne mogu da ne napišem ovaj blog. A vi slobodno udrite. 

 Lokalnom Moćniku : ....možeš da nas pljačkaš - što i radiš -  svaki dan i svaki sat - ali Njega ti nećemo oprostiti. Pare uzmi, Legendu ne damo....čisto da znaš, skote.

                                       

   Mnogi će Vam posvedočiti da je SFRJ, kao neko zdravo

Danas je objavljena vest da će se Dragica Nikolić, rođena Ninković, posvetiti humanitarnom radu kako i dolikuje prvim damama gde god im muževi stolovali. Do sada objavljeni, a najčitaniji tekstovi o Dragici, uglavnom su satkani od preneraženih i alarmantnih upozorenja raznoraznih stilista i modnih autoriteta sagalasnih u oceni da je prva dama zrela za remont. Jer, od lepote, kilaže i stila prve dame zaista mnogo toga zavisi posebno u zemljama poput ove gde sve ostalo radi kao švajcarski sat.

Koja je razlika između fudbalske utakmice i gej parade?

Nema je.

I na fudbalskoj utakmici i na gej paradi ima navijača, a ima i pedera. Na oba događaja ima zastava, urlanja, pevanja, vikanja, tuča, polugolih muškaraca, našminkanih lica…

I ono što je najvažnije i jedni i drugi se lože na mišićave i zgodne muškarce i njihove podvige.

Pa zašto onda tolika netrpeljivost kada imamo toliko toga zajedničkog?

Dok pokušavate da nađete odgovor na to teško pitanje možete da igrate jednu veoma zabavnu igricu: Pronađite razliku

Da li možete da nađete razliku između slike A i slike B?

 Pažnju mi je privukao današnji tvit Karleuše:

Ubrzo se pojavio na tviteru i link ka njenom tekstu koji sam odlučio da prenesem.

Zorana Djindjica sam upoznala malo pre nego sto je postao gradonacelnik Beograda. Vracala sam se iz Minhena, mrtva umorna i nesrecna. Sve sto sam zaradila, spucala sam na gomilu cipela i biznis kartu do Beograda. U torbi nisam imala vise ni cvonjak. Dete kreten. Kao i uvek, avion je bio pun pevaca koji nisu hteli da mi kazu ZDRAVO. Doduse, i tad sam, kao i sad, delovala kao da cu odgristi glavu svakom ko mi pridje. Ko se usudi. Prkosno sam gledala kako provejavaju pored mene, same u tom "biznisu"...to mi je tad znacilo...valjda da im nekako "vratim" za sve...sta god to bilo. Nikad me nisu voleli. Ti neki pevaci talibanskih imena, i talibanskog stajlinga. I taman kad se zaculo BOARDING COMPLETED, u avion je usao Zoran Djindjic.

U savrsenom odelu, savrseno zgodan i savrsenog osmeha.

On je bio 1A a ja 1B. Samo mi.

Blog austrijskog naučnika Floriana Bibera (Florian Bieber), politikologa koji dobro poznaje Balkan, njegovu istoriju, jezik i sve njegove muke, izazvao je veliku buru ovih dana u balkanskim medijima, naročito srpskim. Naime, profesor Biber trenutno podučava buduće britanske diplomate na Univerzitetu u Kentu i nedavno je na svom blogu objavio komentare i odgovore svojih studenata o Balkanu i Jugoslaviji. Dojče vele je juče objavio priču o tom blogu, a dalje su

Postoje te paralele između Istre i Vojvodine, koje su više pusta želja Vojvođana sa jedne strane, i percepcija Vojvodine od strane Istrijana. Da ne idem baš u dubinu, opisaću događaj koji će slikovito objasniti sličnosti i razlike između Istre i Vojvodine, bar onako kako ih ja vidim.

Pre nekog vremena čitao sam, kolumnu, čini mi se, Teofila Pančića (do pisanja ovog teksta nisam uspeo da izguglam da budem siguran), ali tu je pisalo otprilike sledeće: kada pitate u Istri domaćine kod kojih letujete, da li može biti problema sa parkiranim kolima koja imaju srpske

 

 

 

ne smatramo margnalnim grupama nego ih tretiramo kao ozbiljan politički subjekat?

"nacionalističe", "fašističke", "klerofašističke", " desničarske", "huliganske", propalitetske, iz nekih tamo predgrađa, kriminogene, rasističke, koje slave srebrenicu i nose majice sa likom ratka mladića... koje prete, biju novinare, pave sranja na kosovu, prave sranja gde god se zateknu, razulareni su, anarhičniji su od onih koji sebe nazivaju anarhistima... sve su... ništa su... mnogo ih je...

zapravo, malo ih je. oni su, (što nije tema ovog teksta) malobrojni  kao i grupa

 

 

Вучицу хватају у челичне замке

Разапете од видика до видика

 

Скидају јој с њушке златну образину

И чупају тајну траву

Између бедара

 

Хушкају на њу везану

Псе трагаче и бушиветре

Да је обешчасте

 

Секу је на комаде

И остављају

Клештима лешинаркама

 

Вучица одсеченим језиком захвата

Живу воду из чељусти облака

И себе поново саставља

 

 

 

Васко Попа

 

 

Bilo je to vreme oko nove godine. Neka suvomrazica. Bili smo mladi, golobradi klinci. Niko od nas nije vozio. Svuda smo išli pešice. Živeli smo u istom kraju, išli u iste škole, krali šljive iz istog dvorišta, zaljubljivali se u iste cure... Čak smo i rodjeni istog dana. Imali smo zajedničko i jos nešto veoma bitno. Obojica do ušiju bili zaljubljeni u košarku. Igrali smo na istoj poziciji u juniorskom timu KK "Student" i priželjkivali