*Bont ton correcrt  nastavak bloga Jebe mi se s kim će Vučić i isti

   Rukoljub gospođi mami, …..a pustite jadnicu, te godine znate već 43 i kusur, raspuštenica,  mmmm, što su fini ovo sitni kolaci, uopšte šećer ne rska, ma odavno je i bila zrela, ne znam tačno šta se navrzla baš na radikale, ma ne zna ni ona, al taj rečnik, skandal, skandal, a mmmm vanilice su odlične, ne znam, nešto oko nekih muslimana u Srebrnici pre  pitaj boga kad, par

Već godinama unazad nedeljom kuvam za više narednih dana. Ovog puta ću preskočiti.

 

 

Plasirali ste i tezu da je Milošević „liberalizovao" Srbiju, doduše na lažan način, dajući slobodu da se ratuje, siluje i sl. Da li ovaj politički gest možemo posmatrati isključivo kao formu pervertiranog liberalizama?

Milošević, pre svega, nije bio u pravom smislu te reči totalitarni vođa. I nije to liberalizam, koliko je u pitanju lažna transgresija i to je deo moje šire teze - da režimi koje mi prihvatamo kao nedemokratske, koji imaju neku populističku mobilizaciju, nisu jednostavno samo opresivni - žrtvuj se i slično - već da svi ovi režimi  nude, na nekom potisnutom nivou, opsceni užitak. Ja sam referirao na Aleksandra Tijanića, koji nije moj politički saputnik, ali je pre više od 10 godina ponudio zanimljivu analizu. Napisao da je Srbija za vreme Miloševića bila kao škola na stalnom raspustu, gde je sve dozvoljeno, može se krasti, itd, dakle jedan lažni karneval i to je zapravo moja teza: vlast, autoritarna vlast nije teror, da protiv nje ne možemo humorom ili karnevalom, već da ona sama ima opsceni humor, jedan svojstveni karneval koji je u samom jezgru totalirane vlasti. To je samo ilustracija jedne opšte teze - da kažem psihoanalitički, o ključnoj ulozi uživanja. Za mene je pravo pitanje, a to je velika enigma cele novovekovne misli - zašto se ljudi pokoravaju nedemokratskoj vlasti?  Mislim da psihoanaliza daje odgovor.

Siniša Mali

“Pošto nije mogao drugačije da objasni poreklo

Piše moj drugar na FejZbuku:

 21. vek je. 2016. godina a ovi klinci su me vratili u 80-te. U vreme kad su rokeri bili rokeri a ne pozeri. Sve su sami odradili. I iskomponovali i snimili i uradili i montirali spot, i sve to bez i jednog potrošenog dinara. Čak su se i u autobusu švercovali kada su išli po gradu da snimaju kadrove za spot. ;) Neko će možda svemu ovome tražiti neku manu ali ja hoću da gledam samo pozitivne stvari. Klinci, kapa dole. Svaka čast. Ponosan sam na vas. 

 

Давно, пре него је постао председник, Николић је тренирао кошарку. Бар тако тврди. Искрено, можда је неку лопту и убацио у кош, али чини ми се да се тренирањем слабо бавио, јер кошарка је првенствено спорт и бар се у тим неким млађим категоријама којима се Николић као бавио (осим ако није играо негде професионално) још увек вуку трагови нечег што се зове спортски дух, а то се код николића не примећује ни у траговима. Очит пример је губитак председничких избора од Бориса Тадића док су Николић и Вучић још увек били радикали и формално, а не само суштински. Конкретније мислим на председничку инаугурацију, коју су радикали радикалски обележили циркуским понашањем у скупштини (сви су дошли обучени у беле мајице са ликом војводе ког ће ускоро издати). Да се Николиић икад бавио спортом знао би и како да изгуби и како да честита противнику, знао би у ком тренутку је такмичење готово и како се понаша док се стоји поред подијума где се победнику предаје маслимова гранчица. Велика је то ствар научити како изгубити, а кад научиш имаш право себе назвати спортистом, а не радикалом.

Pre dve godine negde oko ponoći zaboleo me je stomak, ali onako momački. Bol je popustio 18 sati kasnije kada sam otišao na «Astronomsku novogodišnju noć» koju svake godine organizuje AD «Novi Sad». Iz opreza tamo ništa nisam pio i ništa jeo iako je bila i jedna torta i to baš neka jako dobra, kupila ju je profesorica Prodanović. E ona mi je ostala i danas sveža u pamćenju. Mislim, ta torta, profesoricu dobro znam od ranije.

Dobro, sledećeg meseca utvrde meni lekari da imam kamen u žuči. Opa, pomislim ja, a doktorica mi reče da idem kod hirurga da se dogovorim. «Šta da se dogovorim!?» zgranem se. «Pa kad će da vas operiše». Operiše?!!!! Uffff.

Sve sam se nekako nadao da može to da se reši i nekim drugim medicinskim trikom, da može nekako to kamenje da se razbije tromblonskim laserom ili čajevima, rakijom, bilo čime. Ali jok, mora, kaže doktorica, nožem.

Da ne razglabam, prošla je čitava godina od kako sam se sve lepo dogovorio sa hirurgom, ali nikako da stignem na red. Te im se pokvarila bušilica, te se istupio nož, te su bili godišnji odmori, te su negde zaturili broj mog telefona i tako ja doguram do sledeće Astronomske novogodišnje noći. Negde još dok su se ljudi okupljali pitao Nikola Božić iz Petnice, kako sam, kako zdravlje i tako to i ja mu rekoh za operaciju. Jao, kad je to Nikola čuo sav se ozario pa je dozvao profesora Mrđu. Reče mu, «Je li Mrđa, šta ćemo mi da radimo kada Saša umre?» Pokušao sam da ga odvratim od takvih misli, ali on ne sluša, nego sve izmišlja neke varijante. A i Mrđa se uhvatio toga pa njih dvojica počeše da planiraju. Te mogli bi ovo, te mogli bi ono. Ja mlataram rukama pokušavajući da ih odvratim od mračnih im misli, ali oni uopšte ne slušaju. Oči im se zažarile od silnog uzbuđenja i navale ideja za slučaj da se upokojim.

Kada sam na prethodnom blogu napisao da je za jednu (anti-EU) grupu građana, upravo EU kriva za sve - od osamostaljivanja Kosova, do nezavisnosti Crne Gore, a nešto ranije i za raspad SFRJ, jedan od komentatora je napisao nešto što se svodi na „ko je Crnoj Gori branio/dozvolio da uvede nemačku marku dok je bila u zajednici sa Srbijom". Naivno sam verovao da smo makar ovu lekciju savladali i da nismo baš tako lako zaboravili otrovne strele ka Crnoj Gori, toliko česte u vreme Miloševića i Koštunice. Nadam se da će za pet godina, isti ovaj komentator napisati „A ko je gejevima ikada

akvarel (c) Szabolcs Kokay

Ibarska magistrala, užarena na junskom suncu... Dajem migavac, skrećem sa nje.

- A što idemo ovuda?

- Pa, to je neka prečica...

Vozim polako, zavojitim seoskim putem... šumarci hrasta, živice i livade, usamljeno drveće... pa sve sporije... tu bi negde trebala biti... Pratim pogledom bandere duž puta i ptice na žici... lasta... golub grivaš... eno

... Istorija se ponavljala. Kao prokletstvo. Okupatorski list "Novo vreme", 13. avgust 1941. Prošlo je četiri meseca od invazije nacista na Srbiju. U glavnom glasilu porobljene Srbije publikovan je "APEL SRPSKOM NARODU". Dodvoravajući se nemačkom okupatoru "APEL SRPSKOM NARODU" potpisalo je preko četiri stotine intelektualaca: sveštenici Srpske pravoslavne crkve, akademici, univerzitetski profesori, književnici, umetnici, bivši ministri, diplomate, visoki oficiri, senatori, narodni poslanici, sudije, visoki državni činovnici, predsednici raznih komora, direktori velikih preduzeća, privrednici, industrijalci, trgovci, bankari, advokati, lekari, inženjeri, učitelji...

 

састав на тему . . . . . градитељску

година је 60 а.д. период зиме.фебруар.љуља се један бродић немиром медитерана на путу из вест банк-а ка риму.у њему је и  павле (потоњи светац) који по позиву нероновом иде да појасни какву то нову религију проповеда обзиром да је лојалан римљанима.надомак Melitae (потоње малте) суну невреме

 

U Srbiji izbili neredi veći nego u Egiptu i Tunisu

Nakon što je Republička radiodifuzna agencija (RRA), uz podršku Ministarstva kulture, zabranila emitovanje svih reality programa, u Srbiji su izbile masovne demonstracije i neredi širokih razmera.

RRA je nakon više žalbi na reality programe „Dvor", „Parovi", „Farma" i ostale, odlučila da do daljnjeg zabrani emitovanje takvih programa, jer loše utiču na gledaoce, pre svega na mlade. Ovakvu odluku je podržalo Ministarstvo kulture i mnoge umetničke i kulturne institucije u Srbiji.

RRA nije ni sanjala da će takva odluka biti povod za najveće nerede i demonstracije koje je Srbija ikada videla. Građani Srbije su istog momenta kada je prestalo emitovanje „Dvora" i „Parova" počeli spontano da se okupljaju po centralnim gradskim trgovima i da zahtevaju povratak omiljenih programa na male ekrane.

Predgovor

Bilo je to krajem prošlog veka, ili će pre biti početkom ovog. Jedno od onih leta u Nišu kada ti laganom šetnjom od studentskog doma na tehnici do grada pola đona na starkama ostane na asfaltu. Drugim rečima jedno od onih leta kada se mnogooooo dobro osećaš, redovno trčiš pored keja, voziš se u prepunom gradskom autobusu u kome su svi prozori zatvoreni (da promaja nekom ne razbije glavu, polomi ruku), ne stižeš da se istuširaš šest puta dnevno i mnogoooo se dobro osećaš.

Na skoro pustoj peščanoj plaži, dok se sunce spremalo da snažnim ritualnim zamahom svojim crvenim plaštom obznani smiraj još jednog letnjeg dana, dvoje ljudi završavahu svoje delo. Činili su to s toliko pažnje i ljubavi da na trenutak pomislih kako će svoj zamak premazati nekom meni nepoznatom tečnošću i poneti ga sa sobom, kao božanski dar tog neponovljivog predvečerja.

Ali,

Kad Turci gosta do'vate

U Karamanu

 

Za sve su 'krivi' Bojan i Fu. Preuzevši brigu za mene dok sam u Turskoj, nisu hteli ništa da prepuste slučaju. Kako sam isplanirala da ću pedalati kroz južnu Anatloiju prema Kapadokiji, Bojan se setio da ima poznanika u Karamanu i predložio mi da ga priupita za moj smeštaj. Naravno, krov nad glavom je uvek dobrodošao, posebno kad je hladno, a ovde je ponovo stigao hladan talas iz Sibira.