Pre otprilike 15 godina prvi put sam išla na Krf sa društvom. Moj drug Dragan, koji mi je i danas ostao nešto izmedju rodjaka i najboljeg prijatelja, napravio je jedan na izgled običan gest koji mi se duboko urezao u pamćenje. Naime, tražili smo torbu za neke fotoaparate i ljubazna prodavačica nam je posvetila oko 30 minuta. Ostalo je da Dragan proveri sa svojim bratom da li dimenzije i oblik odgovaraju i da kupimo. Na žalost dimenzije nisu odgovarale. Sutra ujutro, Dragan se spremio i krenuli smo u grad Krf da se zahvalimo prodavačici i da kažemo da torbu nećemo kupiti. Putovali smo oko sat vremena do grada da kažemo da nećemo da kupimo torbu, sećam se da je Dragan kupio neko pakovanje sladoleda da se zahvali na ljubazosti. Ja sam se iznenadila jer mi na pamet nije palo da ćemo se vozikati oko dva sata da jednostavno kažemo da nešto nećemo da kupimo. I zaposleni su se iznenadili. Posle su nas ponudili limunadom i sedeli smo sa njima oko 10 minuta. 

Par godina posle toga i sama sam počela da radim u uslužnoj deltanosti, tačnije u hotelu. Moji klijenti su uglavnom bile firme koje su organizovale bankete, kongrese i seminare u hotelu i smeštali svoje strane goste. Ja sam se starala da se opet vrate u naš hotel. Neki su mi i danas prijatelji. Jednog dana na adresu mog generalnog direktora stiglo je pismo od jedne banke koja se zahvaljuje na saradnji, obećava vernost i želi posebno meni da se zahvali na trudu, brizi i posvećenosti prema njihovoj kompaniji. Dobila sam povećanje plate od 10% i poklon od hotelskog lanca, provela sam nekoliko besplatnih dana u Budimpešti.

Piše: Rodoljub Šabić

Pre neki dan je Poverenik za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti naložio Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja da bez odlaganja, a najkasnije u roku od 5 dana novinarki dnevnog lista "Danas" dostavi informacije o inspekcijskim kontrolama izvršenim u fabrikama „Yura corporation" u Rači, Nišu i Leskovcu u periodu od marta 2010. do 06.05.2016. godine, kao i informacije o tome da li je inspekcija rada, odeljenje u Nišu, od „Yura corporation" dobila na poklon automobile.

Prethodno, Ministarstvo

Sutra će biti poznat/i dobitnik/ci Nobelove nagrade za fiziku za 2016. godinu. Evo mog prevoda teksta objašnjenja (za medije) motiva dodele Nobelove nagrade za fiziku za 2015. godinu.

* * *  

Rešili su slagalicu neutrina i otvorili novo prostranstvo u fizici čestica. Takaji Kajita (Takaaki Kajita) i Artur B. Mekdonald (Arthur B. McDonald) su bili ključni naučnici u dve velike istraživačke grupe, Super-Kamiokande i Opservatoriji neutrina Sudberi (Sudbury Neutrino Observatory, ONS), koje su otkrile metamorfozu neutrina.

Lov je trajao - duboko u Zemljinoj utrobi u gigantskim postrojenjima gde su hiljade veštačkih očiju čekale pravi trenutak da otkriju tajne neutrina. Godine 1998. Takaki Kajita je izložio otkriće po kome izgleda kako neutrini prolaze metamorfozu; oni menjaju identitet tokom svog puta ka detektorima Super-Kamiokande u Japanu. Tamo hvatani neutrini su nastajali tokom sudara kosmičkih zraka sa česticama Zemljine atmosfere.

Za to vreme, na drugoj strani sveta, naučnici u Opservatoriji neutrina Sadberi u Kanadi (ONS) su proučavali neutrine koji nam stižu sa Sunca. Godine 2001, grupa istraživača koju je vodio Arthur B. McDonald je dokazala da i ovi neutrini menjaju identitet.

Zajedno, ova dva eksperimenta su otkrila novu pojavu - oscilacije neutrina. Dalekosežni zaključak ovih eksperimenata je da neutrino, dugo vremena smatran česticom bez mase, mora da ima masu. Ovaj je zaključak od strahovitog značaja za fiziku čestica i za naše razumevanje kosmosa.

 Guest on the blog today: my wife, Rebecca.

I hit the summit of Denali, aka Mt. McKinley (though all climbers and most of the rest of the world outside the borders of the USA call it Denali) on June 12th, 2007. It was warmer up there than I expected; one of the warmest summit days on record actually: 0 °F (-20 C). In fact, I'd experienced much colder already on lower parts of the mountains. This was my second attempt: in 2003, I had attempted to climb Denali and failed. Thoughts of how I could have made it, how I should have made it, how I would have to try again haunted me from the time I returned to Seattle in June 2003 until the time I made my next attempt in May 2007. It's a terrible thing to have an enormous mountain lurking over your shoulder, so when the chance came to make another attempt, I took it.

Ovog vikend na programu su prve utakmice ovogodišnjeg NFL  Play Off-a, pa kao uvod u konačno razračunavanje red bi bio da se osvrnemo na protekli (regularni) dio sezone.

I tako, krenemo mi autom za severnu Holandiju, prva destinacija prekrasan gradić po imenu Marken, na ostrvu u moru, ali to i nije more, nego jezero, jer je još severnije pregrađeno, što i nije bitno za ovu priču. Ali, divan gradić, drugačiji od drugih delova Holandije, kuće mahom drvene i obojene u tamno zeleno, radionice klompi, idilični restorani, marine, brodići, ptice, uživancija.

Evo svojevrsne "kalendarske anomalije" - datum sa tri devetke.

Da li vam to nešto kaže?

Ako budemo hteli da čekamo sledeći datum sa tri iste brojke, proći će skoro ceo jedan vek - biće to 01-01-01, odnosno 1 januar 2101. godine. 

Podsećam da Kinezi smatraju osmicu za srećan broj, pa su Olimpijadu bili započeli 08-08-08, odnosno 8 avgusta 2008. godine.

Valjda i devetka može biti srećan broj?

Ako vam ovo ništa ne znači  - dobro onda!

U jednoj grupi je primjerak od 200 ljudi. Svi su zavrsili srednju skolu i rade kao auto- mehanicari. Sad neki su bolji neki gori, nebitno.
Druga grupa ima isti broj ljudi; zavrsili su visu ekonomsku. Rade u administraciji. Privatnih firmi, il' drzavnih, opet nebitno.
Treca grupa su fakultetski obrazovani ljudi. Fakultet filozofije; Vecina ih radi u prosvjeti. Kao ucitelji srednje, il' osnovne skole.
Cetvrta grupa, brojcano ista kao predhodne tri, sastoji se od ljudi sa titulama doktora. Rade vecinom kao profesori, neki se bave istrazivackim radom. Doktorat moze biti iz oblasti

Radomir je patriota. Radomir najbolje zna. Radomir odlazi? Radomir traži podršku od naroda. Radomir ostaje? Narod ne da Radomira. Radomir ima najveću platu u Srbiji. Radomir je na Zlatiboru. Ne „cimajte“ Radomira. Radomir zarađuje kao 154 radnika. Radomiru se sve smučilo. Radomir je srce Srbije. Radomir zna koliko vredi Radomir. Radomir podržao Radomira, Protiv Radomira su kvislinzi...

 Već ovi uzgred pobrojani fragmenti iz latinoameričke sapunice o Radomiru koja poslednjih meseci puni stupce ovdašnje štampe čineći da vaskoliko srpstvo nema ni preče ni veće brige od praćenja i živog učestvovanja u Fami o Radomiru. Tek, odgovor na pitanje Šta će biti s Radomirom postalo je pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Umesto ozbiljnih analiza rezultata postignutih na Svetskom prvenstvu, baš kao i spore, haotične, neorganizovane i demotivisane igre reprezentacije koja nije bila ni nalik timu iz kvalifikacija ― priča je prebačena na teren: Radomirovog patriotizma, Radomirovog morala, Radomirove plate, Radomirovog Radomira…

Od danas blog je ponovo otvoren za nove registracije. Pozdravljam sve nove učesnike bloga i pozivam vas da pročitate prethodne tekstove i diskusije o načinu funkcionisanja novog B92 VIP Bloga.

Od 1. avgusta formiraćemo i tim moderatora koji će se starati o blogu. Neki od njih su već sada u "pripravničkoj" fazi pa vas molimo da im pomognete tako što ćete putem privatnih poruka korisniku Supermod prijaviti pojavu zlonamernih korisnika. Radi

Investitori grade grad. Pitanje je da li  je to tačno i da li ova mantra zaista predstavlja osnov od koga polazi naše promišljanje o razvoju grada. Na predhodnim temama u blogu  ovo pitanje je bilo često naglašavano, uglavnom u negativnom kontekstu, investuitori su loši momci i njima ne treba verovati. Hteo bih da o tome pričamo, posebno o njihovoj realnoj ulozi u građenju grada i njihovoj moći da usmeravaju poslove na planiranju Beograda.

Postoje dve vrste investicija i investitora. Prvo je grad Beograda koji iz gradskog budžeta plasira novac u I javno dobro,

12-16. avgust

*

Samo mi se u Turskoj dešavalo da u svega par kilometara stane pregršt dobačenih pozdrava i reči dobrodošlice od prolaznika i vozača, srdačno navođenje do mesta koje tražim, te brojni neverovatni susreti zbog kojih mi se činilo da sam došla na najgostoljubivije mesto na planeti. No isto se ponavlja evo sad, u Kazahstanu, i to kako sam ušla u Uralsk.

Izašavši iz net-kafea koji sam posetila odmah nakon obilaska mosta, kod mog bicikla ugledah neku ženu koja me je očito čekala.

U sred ovog haosa, nekako prija da se pročita lepa vest.

Pogotovo kad je iz sporta i kad je to sport o kome se, inače, kod nas malo zna - Američki fudbal.

Ovaj sjajan tekst iz Blica skoro me je rasplakao, pa rekoh, ajde da ga malo promovišem - momci su to zaslužili:

http://sport.blic.rs/Ostali-sportovi/Americki-fudbal/252899/Tihi-heroji-Spasavali-tudje-zivote-pa-krisom-odigrali-svoj-mec-zivota