Dan je počeo kad je klinka primila poruku od jednog dečaka - pozvao je da idu zajedno u školu. On živi na pola puta i srešće se ispred njegove kuće. Kad mi je rekla da je mnogo dobar dečak,

Seća li se neko kad su ono počeli da uvode biometrijske LK? Ima više od pet godina, u to sam sigurna. Pa je bilo ono - ako ne promenite do kraja godine... I ljudi pohrlili, stvarali se redovi i haos jer banke i slične institucije nisu imale čitače za LK. Pa dok su ih nabavili i naučili da koriste. U međuvremenu rokovi produžavani i, eto, konačno, 31. decembra ove godine definitivno prestaju da važe stare LK. Valjda su ih do sad svi promenili?

Na promociji će govoriti: Nebojša Milenković (autor), Teofil Pančić, Ljiljana Jokić Kaspar, Slobodan Tišma, Tatjana Tucić, Vladimir Vasiljev (direktor biblioteke „Žarko Zrenjanin") i Branislav Grubački Guta. Moderator večeri: Jovan Gvero.

   Mali prilog priči "Kuda ide naše društvo / školstvo / roditelji / deca "

   Branka Blek Rouz šamarala dete 

   ...i, treba li ova vest baš ovako da bude naslovljena ? 

   Treba li suditi ovoj ženi? Prekršajna? Ok? Možda krivična, ipak - striptizeta je u pitanju ?

    Šta će biti sa malim siledžijom koji je, jadan, dobio po tintari ? 

GODINA RASPLETA!

Ironijom sudbine (čitaj: sprdnjom istorije) 25 godina nakon tzv. VIII sednice i 10 godina posle bekstva iz Srbije, ovdašnja javnost je zahvaljujući "Njujork tajmsu" najzad saznala gde se kriju Mirjana Marković i njen sin Marko Milošević. Nadomak Moskve, u  borovoj šumi, nalazi se elitno naselje Barviha, rusko Dedinje. I u njemu, između ostalih, ušuškane dve vile. U jednoj živi Mirjana Marković, a u drugoj Marko Milošević.

в.активно пратим збивања окомене .тако у локалној штанпи уочих позив пучанству малте да се прикључе акцији којој је слоган " колективним оргазмом против политике несвршавања" који ме кад су теме секса у питању намах намами.но потом кад текст разгрнух уочих уствари да је то провокација опозиционих лабуриста владајућим националистима.

Na vest o smrti Normana Mailera novinar Michael Skapinker  poteže “Advertisements for Myself“ i posle više decenija ponovo prelistava „....Being a man is the continuing battle of one’s life, and one loses a bit of manhood with every stale compromise to the authority of any power in which one does not believe...“. Skoro da je svaka reč dovoljno polimorfna da može da posluži kao iskrivljeno životno sočivo u samu rečenicu iz koje je izvađena, pa tako zatvori ustajalu petlju, onaj mali rešetkasti točak u kome kao miševi možemo da trčimo dok nam ne ponestane vazduha. Ali to je jezik, u svom punom sjaju, a onda kao majušna rupica u onu veličanstvenu građevinu što se zove „čovek“. 

Ne bi me toliko privukla rečenica, iako je nečiji iskreni životni princip, bar meni, uvek magnet posebne snage, da tu snagu Michael nije pojačao probuđenim sećanjem kako je nekad ova rečenica ostavila poseban utisak na njega, utisak dovoljno jak da rečenicu zalepi na sto dok je kao đak radio domaće zadatke, sa ciljem da mu daje čvrstinu („...to fortify myself...“).

... probali oni pre ali neumešni kako ih Bog dade i mislili samo na sebe, pa hteli tunele ispod grada, most preko Save, razbacivanje narodnih para i nšta od toga ... onda mi uz pomoć tog istog odozgo a naklonjenog nama  učinismo Beogradu pravi i izvorni, autentični, pravoslavni, naš srpski, nebeski metro ...

Sta sad pa to meni treba? I zasto bas meni? Moj partner nije nista dobio, a sto bas ja? Tko se samo usuduje? Sta oni misle, da ja planiram da umrem? E pa ne moze to tako! Bacih na

U toku je Internacionalna nedelja uličnih prodavaca. Budite deo akcije...

Florens je u svakom pogledu temeljna žena.

Kada se, sa svojih metar i osamdeset i stotinak plus kila, prvi put pojavila na vratima naše sobe, moj prvi utisak je bio - pouzdanost. I zaista - šta god radila, Florens je to radila svesrdno i temeljno. Ako je čistila sobu - svaki komad nameštaja bio je pomeren. Ako se igrala sa mojom decom, unosila se u igru kao da joj od nje život zavisi. Kada bi stala i zapevala, zvučala je kao najuvežbanija operska pevačica.

Radila je kao sobarica u hotelu u kome smo se smestili odmah po dolasku. (Pronaći kuću u Gaboronu, i onda i sada, poduhvat je koji podrazumeva dugotrajno istraživanje i utrošak mnogo vremena i živaca). Kao i sve Mocvane, dočekala nas je toplim prijateljskim osmehom i ubrzo je postala moj prvi učitelj o Bocvani. Kako se samo smejala kada je pokušavala da me nauči da vežem ćerku na leđa i pronosam je po sobi, kao što to ona čini!

- Nya, Mma! Treba da je spustiš niže, da je nosiš na zadnjici!

- Ali, klizi mi!

- Ee, Mma! (kritički pogled prema donjem delu mojih leđa) Treba da se podgojiš, da imaš mesa, a ne tu spljoštenu, englesku zadnjicu. To nije dobro za nošenje dece!

(Atmosfera u ovom tekstu je kao u pesmi " Ovo nije san" U skripcu.
Nesto je tu misao samo, nesto stvarnost. Jedna noc kad je sneg vejao dugo,bas dugo.
Izostavljeno -  oko braon boje, oko plave boje.)


Kao da nema tise ulice u Beogradu kada se proredi saobracaj a noc zaigra taman mistican ples kao kontrast snegu. Kad drvoredi deluju damski elegantno pod velikim pahuljama koje su ceo dan zauzimale odredjeni polozaj.Iznad tvoje glave je bal. 

Ta mocna ulica spusta se sigurno i nadmocno ka centru sa visine, ukrasena smetovima.Siroka ulica  secanja

I used to remember phone numbers. I also remembered birthdays, street addresses, spelling, and peoples' names (although I was NEVER very good at that). Now I no longer need to remember. My phone holds ALL the phone numbers to which I have ever been exposed. It remembers for me. Street addresses are not nearly as relevant as email addresses - and email addresses are on their way to being completely supplanted by IM, Facebook, or chat identities.