moj mlađi sin je otišao danas u milano
da se takmiči na evropskom prvenstu u irskom plesu.
nikad niko iz srbije se nije takmičio na tom nivou.

Nenad Đurđević iz Foruma za etničke odnose, kao gost bloger, iznosi svoje viđenje izazova manjinske politike u Srbiji.

Upravo se završio projekat Foruma za etničke odnose "Unapređenje manjinske politike u Republici Srbiji - u korak sa integracijom" zbog koga sam u poslednjih osam meseci ponovo proputovao Srbiju uzduž i popreko, razgovarao sa svim predstavnicima manjinskih zajednica i po ko zna koji put spoznao u kako raznolikoj zemlji živimo.

Međutim, zabrinjava me činjenica da većina naših sugrađana nije svesna raznolikosti naše zajednice već Srbiju doživljava kao dom srpskog naroda, a od ostalih građana, pripadnika nacionalnih manjina, se očekuje da daju odgovor na toliko puta ponovljeno pitanje: "šta hoće te manjine u našoj zemlji kada smo im sve dali?!"

In many ways, we are at the height of our cleverness at 4 a.m. So many brilliant ideas occur to us at four in the morning but as a rule they are gone by the time the alarm goes off a few hours later.

Not so today.

While my body and mind are still responding to Chinese time cues, making me think four a.m. is a darn good time to get up and start the day, I happen to be awake and aware of the pre-down cleverness which most of us sleep through.

Sporazum stavlja do znanja da je Kina spremna da ulaže u Srbiju. A štampanje markica s likom Borisa Tadića pokazuje ogroman značaj koji Kina pridaje ovoj poseti, ali i respekt prema predsedniku Srbije.  Aleksandar Jugović (SPO)

 50 000 ( koliko je tiraž markice) podeljeno sa 1 300 000 000 ( koliko ima Kineza u Kini) jednako je....    Zlurada Ms Milić

 Mislim, da mi je neko pričao da će Ms Milić  verno da prati  državnu spoljnu politiku, rekla bih ….Zar ne biše Francuzi pre toga, novi strateški partneri, iako su priznali Koosvo? Čim je to uvidela, ohrabrila se i Ms Milić  i zapalila u Francusku na more. Al dostojanstveno patriotski, kako to dolikuje čelićnim spoljnopolitičkim Srpkinjama, sa štekom mini Plazme, koji je furala tokom svog šestočasovnog boravka u Sentropeu, barabar sa kineskim kupaćim od 400 din and haljinom od 1 000 din! Vizionarski, i Kina i Srbija i Francuska, sve na jednom mestu i u isto vreme,  tri nedelje pre proglašenja Kine za novi stub. Ko što sam o NATO pričala pre nego što je postao mainstream tema.

Tomislav Nikolić, Ivica Dačić i Aleksandar Vučić imaju dužnost i obavezu da prihvate i plate ceh koji su napravili sa svojim dojučerašnjim šefovima Slobodanom Miloševićem i Vojislavom Šešeljem.
Eventualni pokušaj da se ne plati ili odgodi plaćanje tih krvavih računa napraviće Srbiji još veći dug koji može da je košta i gubitka drugih delova teritorije i državnosti.
Zato Srbija mora da izabere jedinu moguću perspektivu - Evropu. Nune

Na tu aktuelnu temu prenosim tekst Jovana Despotovića "Šta se može, a šta ne?"

Zašto je toliko teško da se mnogo više od desetak među nekoliko stotina najpametinijih Srba danas odluči da jasno kaže ono što je suština današnje državne politike Srbije? Zapravo da formuliše odgovor na najnovije istorijsko pitanje koje se nalazi pred aktuelnim državnim i političkim vođama - Nikolićem, Dačićem i Vučićem?

Zadnja dva desetljeća svjedocima smo velikih promjena na istoku i jugoistoku Evrope. U razgovorima o tranziciji i njenim posljedicama hvatamo se prvo njenih ekonomskih i političkih produkata i/ili posljedica, neposredno zatim dotaknemo se problematike strukturalnih promjena (npr. zakoni i institucije, njihova (ne)primjerenost, (ne)djelotvornost, čak i izostanak prijeko potrebnih) i društvenih anomalija (porast kriminaliteta, odnos prema osjetljivim grupama i manjinama, …). Tak malo kasnije, ali neizostavno, priča krene u smjeru promjena u demografskim strukturama tih društava, koje

Felipe Skolari je čovek koji je osvojio titulu prvaka sveta sa dobrom ali ne i prejakom reprezentacijom Brazila 2002. godine, dve godine kasnije sa Portugalijom igrao finale Prvenstva Evrope i izgubio, a tri godine kasnije udario/pokušao da udari Ivicu Dragutinovića.

Ovako, siguran sam, glasi biografija brazilskog trenera iz perspektive prosečnog posetioca sportskih strana b92.neta, i nemam ništa protiv. Naći opravdanje za dripački gest kakvog bi se postideli neuporedivo manje poštovani, mlađi, gluplji i bahatiji hodači po Zemlji je nemoguće.

Skolari je svoju nemoć,

Srbija, uspavana, sumorna, osiromašena ... – stoji i čeka. Čeka formiranje vlade. Ništa neobično da se među različitim akterima političke scene, koji su tokom predizborne kampanje imali različite, čak i potpuno suprotstavljene programe sada dugo i teško pregovara oko sastavljanja vlade, u kojoj bi, ako se napravi, svi trebalo da budu pobornici jedne politike. Ima i ona teza da tako ozbiljan sklop, kakav je vlada, ne može da se pravi za par dana, a da bude efikasan i stabilan. I to donekle stoji. Međutim, Srbija je toliko vremena potrošila, i toliko nade, jednom rečju, svih mogućih resursa, da je sada svaki dan odlaganja preskup - i sve skuplji. Nakon 20 godina teškog posrtanja, jedvitog pridizanja... - novo stajanje. Koliko to opasno tavorenje košta?! Sklon sam da pomislim da u zatečenom stanju jedan ili dva meseca zastoja troši još čitavu jednu narednu generaciju u Srbiji. Možda to zvuči panično, pesimistički, ali baš tako mi se čini.

At the moment of the transition from one year into the next one, I am always confronted by a Troubling Paradox. The Christmas and New Year's (or New Year's and Christmas in orthodox juxtaposition) holidays always urge me to Observe Tradition and Incite Revolution.

… i on mi kaže ovo: „B’ateee, ae da dođeš na Darena Amersona svira ovde kod nas biće ludnica, sprema se žurka do bola“, a ja se razmišljam, koji bre Deren Emerson, meni već pet dana pičiiiiiii, razuuumeeeš....

Za neke stvari je potrebno više vremena da se shvate. Kao npr za ovu rečenicu iz uvoda. Ni meni ništa ne bi značila da sam je čuo tek tako. Neke stvari moraju da se osete. Na koži.

Trebalo

Dana 2. decembra 1956. godine, sa jahte Granma se na Kubu iskrcalo 82 prognanih revolucionara, članova levičarskog Pokreta 26. jul.

Među njima su najbitniji bili Ernesto Če Gevara i Fidel Kastro.

U sledećih nekiliko dana, posle krvavih borbi i sukoba sa vojskom generala Batiste, zvaničnom vojskom tadašnje Republike Kube, revolucionara je ostalo samo 22.

Tih 22 revolucionara je trebalo da nastavi revoluciju sa 2 (dve) preostale puške.

Revolucija se završila njihovom pobedom i preuzimanjem vlasti  - 8. januara 1959.

Tek danas dobih malo više vremena da se odvažim da odslušam „Kažiprst" od 6. aprila, po preporuci dalija76 na jednom blogu, g. Šabića, mislim... Elem, baš me zanimalo kakve su to muke naše vlasti s izbornim sistemom, blanko ostavkama i sl.

I, čuh kako gospođa Kolundžija više puta ponovi (da li se to žalila?) da im iz Evrope nisu rekli kako da ostvare to što od njih (nas?) traže, nego su samo dali zadatak da narod treba da zna za koga (koju ličnost) glasa! Ništa više (a ni manje)!

I, sve mi se čini da su rešenja komplikovanih stvari (ako je ova uopšte