Velika šumska muzika
Pored ekološkog, koncert za Zvezdarsku šumu imao je i humanitarno - terapeutski karakter. Naime, u Srbiji je zabeležen neobičan medicinski fenomen - čim dođu na vlast, ljudi naglo ogluve, oslepe, izgube pamćenje. Ne čuju više nikog osim sebe i svojih laskavaca. Ne vide više ništa osim svoje slike u ogledalu. Ne pamte šta su koliko juče pričali. Virus je veoma opasan i veoma prilepčiv ali epidemija još nije proglašena. Niti su oboleli stavljeni u karantin.

Porodica bistrih potoka 1977 - 2012: o velikim i malim utopijama današnjice

Prva među pitanjima vezanim za umetničku i književnu delatnost i aktivizam Božidara Mandića i umetničke komune Porodica bistrih potoka ona su o (ne)mogućnostima postojanja pozitivnih umetničkih i društvenih utopija danas.

O sasvim specifičnoj (šezdesetosmaškoj, konceptualnoj, kempovskoj) veri u moć i snagu umetnosti da transformiše - ako već ne vreme i život sredine u kojoj se odvija ono svakako same protagoniste (kako stvaraoce tako i konzumente) njihove umetnosti.

Budućnost sveta je u malim utopijama

Ja kasnim!
Stigao je zejtin, pa sam stao u red.
Posle idem kod Rumuna da uzmem dve litre benzina ako ima.
Hleb od juče stavi u zamrzivač ako ima struje i zameni celu penziju od aprila prošle godine za pet maraka da sutra idem kod Jovine majke. Juče su ga poslali na ratište.
Ja sam OK.
Tvoj Toma, svim srcem.

...

Ja sam kod prike i cepamo guslarku.
Posle idemo u park po drva. Ako ne dojem douveče znaj da sam otišao u Palanku po robu.
Inače Jova se neće ni vraćati sa ratišta pa bolje i da ne ideš jer će ti tražiti

Ne mogu a da se ne zapitam dokle ce (beo)gradjani trpeti svaki vid izivljavanja vozaca i uprave GSP-a?

Naime, za 80 RSD, koliko kosta karta za jednu voznju, da ne pominjem da ne postoji opcija da se kupi karta za jedan dan ili jedan sat-sto je u svim zemljama (osim nasoj) normalna pojava, (beo)gradjanin je primoran da trpi tiraniju vozaca. Da ne gresim dusu-nisu svi isti, ali velika vecina vozaca moze da se uvrsti u ovu kategoriju. Dakle, usli ste u prevoz, nebitno da li je u pitanju tramvaj, trolejbus ili autobus (u poslednje vreme cak i minibus), i odmah ulazite u (vidno oznacenu)

Pre neki dan, mislim da je to bilo u subotu, na moje veliko iznenađenje, pojavi se, u okviru profila «jeremija92», opcija «Napiši novi tekst». Ne verujem svojim očima. Pogledam ponovo –  piše, to što piše. Al opet, ja i dalje ne verujem. Pozovem prvo ženu i kažem: «Pročitaj kako je napisano», ona pročita, pozovem zatim decu, pa komšije, slučajne prolaznike... i svi pročitaju isto što i ja. «Konačno!», uzviknem koliko me grlo nosi i snaga dozvoljava - «I ja sam autor». Kao što red i običaji nalažu, pozovem prijatelje da se pohvalim i da ih počastim. Šta da vam pričam, lumpovalo se do ponedeljka ujutro. Nije mi žao. Kad su se svi razišli, sednem da pišem svoj prvi post - habilitaciju, inicijalizaciju, disertaciju, pristupnu besedu ili kako god da se to zove. Ne ide. Istuširam se, popijem kafu, i dalje ne ide. Uhvatila me nekakva trema, veća nego na maturskom, diplomskom, magistarskom i doktorskom ispitu zajedno. Iskusan, kakv jesam, shvatim da je reč o kreativnoj blokadi. Krenem da je lečim, usput, opisujući svoje muke. Opišem te svoje muke i preko moje nove opcije na blogu b92, proverim, ispravim, proverim, pa ponovo ispravim ... i tako više stotina puta. Na kraju moj prvi post objavim. Čekam da se pojavi na naslovnoj strani među VIP velikanima bloga b92 i prostim blogerima autorima i mislim se ko bi mogao biti prvi komentator.  Pokušam da odgovorim na pitanje koga bih ja to poželo kao prvog? Mučim se odgovarajući sam sebi na to pitanje i na kraju zaključim da bi najbolje bilo da se svi jave pa makaar sa onim «čestitam i preporuka». Ne samo da se niko nije javio, nego ni moj post se nigde nije pojavio, sem u mom blog profilu. Kasnije sam čuo da su svi na blogu b92 dobili istu tu opciju, a eto ja sam mislio da sam izabran. Zahvaljujući dobrom čoveku g. Čeru, pruža mi se prilika, da moj nevidljivi post, učinim vidljivim.

 gost autor: stef

Zabava u Teksasu!

Džordž Buš Stariji će baciti novčić, Lejdi Gaga na poluvremenu

i najzanimljivije reklame na tržištu. Pretpostavljam i gomilu piva i

premasne/teške hrane. Između svega toga, biće i nekog fudbala i

naravno Toma Brejdija u njemu;

U Beogradu je Sajam knjiga. Ovim tekstom želim vam preporučiti da kupite neku knjigu Erike Džong (Erica Jong).

Isak Baševis Singer, koji je jedan od mojih najomiljenijih autora, o sebi je zapisao: „U najvećem delu mog života za mene postoje samo dve istinske strasti - žene i književnost. Njihov sam rob". Ja, sa svoje strane, mogla bih to staviti ovako: „U najvećem delu mog života za mene postoje samo dve istinske strasti - muškarci  i književnost. Njihov sam rob". To stvarno mislim.

Eh, ti muškarci!

Ne mogu više da izdržim ove vrućine! Ovo će biti najtopliji dan ove godine, kažu meteorolozi. Inače, primetila sam, uz svo dužno poštovanje i bez želje da nipodaštavam struku, da meteorolozi jednostavno ne žive u istom gradu, zemlji. Jasno mi je da oni temperaturu mere u specijalnim uslovima, ali ja ne živim u specijalnim uslovima, pa bih ih molila da mi kažu kolika je stvarna temperatura? Dakle, ne u hladu na Rimskim šančevima, na

Sjećam se k'o da je juće bilo, kad mi je jednom pril'kom rahmetli babo Atif rek'o: Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku, hja!

Babo Atif, iskustveno mudar, anticipirao je ono u čemu danas svi mi živimo!

Igranje za raju, u politici znano kao populizam kojeg se sve ovdašnje stranke odriču a koriste ga u većoj meri nego bilo koja domaćica sredstvo za pranje

.

mladi, entuzijasti, Pancevo.

 u mojim godinama lepo je videti da se neko od dvadesetak godina iscimava oko pisanja / crtanja, a da nikome ne lize bulju, da nije tatin & mamin sin / kcer, da unapred zna da ce zaraditi nista. I fanzin o svom trosku. A o cijem bi. 

 Pancevo, divan grad, prelepe devojke. Uspomene.

 A sada, omladina:

Početak haosa

gost autor: appendix

Dakle, pre tačno godinu dana prvi veliki solistički koncert u Centru Sava hora 'Viva Vox'. Naravno, utisci fantastični, bilo je neponovljivo.

Srećom ove godine imamo reprizu, i to tri puta. Jedva sam uspeo da nabavim kartu za 3. decembar.
Utiske ću preneti u utorak, kad se budem vratio.

Proleće je stiglo ali uobičajeno pismo od Miomira nije.  To i nije bilo pravo pismo,  bila je to obična dopisnica čijih je sto dozvoljenih reči pažljivo pregledala logorska služba ali je bila znak da je živ. Stizala je jednom mesečno,  tačno u dan, toliko ispečatirana žigovima logorske cenzure i nemačke i srpske pošte da su se reči gubile pod raznobojnim orlovima i kukastim krstovima  i da su bili potrebni sati odgonetanja oskudnog sadržaja. A sad ni toga nije bilo i poštar je, saginjući glavu, prolazio pored kuće u Kraljevića Tomislava sitnim žurnim korakom, izbegavajući da baci pogled prema prozoru iza koga je, krijući se iza zavese, gospodja-Olga naprezala oči da što pre ugleda žućkastomrku poštarsku uniformu. Jednog dana, a bio je već kraj marta, umesto očekivane, ugledala je plavu.

Dok srčem prvu jutarnju kafu ...

Srk ...

Listam novine, srkućem kaficu, i razmišljam u sebi kako nisu u pravu oni što tvrde da se kod nas već godinama ništa ne menja na bolje i kako se mi ne krećemo u željenom pravcu, a to svoje razmišljanje ću pokušati da potkrepim istorijskim činjenicama

Ili, kako videti 2000 vrsta za što manje para?

Ptičarenje kroz pustinju (Namibija)... Foto (c) The Biggest Twitch

Posle nekog vremena provedenog u muvanju po kako-tako očuvanoj prirodi, ali i betoniranim obalama reka, pa čak i komunalnim deponijama – sve to u potrazi za pticama, počne da vas kopka kako da pronađete još vrsta, koliko ih je uopšte moguće posmatrati za života? Evo kako se stiže do 4000 ili 8000 posmatranih vrsta; ali, kako uopšte stići do prvih 1000 ili 2000?