thinking...

Neko jednom rece da u zivotu nije toliko vazno disanje nego momenti od kojih zastaje dah. Posto se meni od kako sam ovde takvi momenti desavaju skoro pa svaki dan, ako budem pisao o svakom posebno ne bih stigao da jedem, radim ili ista drugo, a pogotovo da prozivljavam ponovo te neke buduce momente.

Studentski dom Dobrila Stambolić, Gradsko polje bb. Naravno da je bb, ko bi uopšte tražio nekakve brojeve na toj poljani gde je svojevremeno bio hipodrom a kasnije ostala samo ograđena livada kako ne bi lokalni cigani upadali sa svojim zapregama i slabo uhranjenim konjima po svežu travu.

Studenti su već odavno napravili stazu kojom se preče stiže na odredište, u studentski dom. Zašto zaobilaziti i ići preko asfaltirane

Danasa sam sa adrese  NoviProjekti@novinepress.co.yu dobio porukusledećeg sadržaja:

Poštovane kolege i dragi prijatelji,

Press Publishing Group i autor Dani(j)el Simic pozivaju vas na glasno tihovanje o knjizi Intervju sa Radovanom Karadžicem, delu mladog i hrabrog novinara iz Republike Srpske, koje je uzburkalo duhove i pre objavljivanja.

Za senzacionalni

Iz Osha smo krenuli uzbrdo, ka 225km udaljenom prevoju Kizil Art. Prevoj je visok 4290m i predstavlja granicu sa Tadzikistanom.

Posle toga smo kroz pustinju, pustinju, pustinju...

Ehhh...,moj sat od letnjeg računanja vremena zbog uštede, mi se vratio. Promena računanja vremena unapred u proleće, smanjuje vreme spavanja, posebno za one long-sleepers ili late risers, kako vam drago.

Ritam mog života se obnovio. Zadovoljstvo i miran san. Po pričanju starih znamo da je život najbolji kad se živi u skladu i zagrljaju sa prirodnim, cikličnim procesima. Nama i drugim bićima to može da se sviđa ili ne, ali to je tako.

VEŠTICE, VASOJEVIĆI I PRAVNA DRŽAVA

Vasojevički zakon od dvanaest točaka, to je naslov jedne publikacije Srpske akademije nauka i umetnosti iz 1929. godine sa komentarom dr Ilije M. Jelića. Ovaj zakon donesen je pre više od 150 godina i pretočen je iz narodnog predanja. Zanimljivo je da u poglavlju „Točka sedma", paragraf 16. stoji: „Bog je stvorio ženu, a ne Satana, i to tako da ostane navijeki amin. Ko protivno govorio, da je proklet: na ovome svijetu ne imao anđelačuvara, a na onome ne vidio raja, već mu duša vječito u paklu bila i ispaštala njegove

Sedimo sin i ja juče posle ručka, pomfrit sa po dva jaja (jajeta) pržena s obe strane + ljutkasti ajvar, pijemo kafu, Cronat Gold, koju je on spremio, pušimo. Upaljen televizor, ne gledamo ga, razgovaramo, slušam ja njega, pa onda on mene, lepo nam je. Odjednom! Jesi li čuo? Ne, šta?Pa ovo malopre...posno...ne znam šta, posno ovo, posno ono... Mani me bre, sve postade posno, svi počeše da poste, kad idem da kupim hleb, samo slušam: Imate li posne kolače, a jel' vam posna ova pita...spremam posne punjene paprike i sarme, a ja posan pasulj... Kako stoji stvar, nasmeja se moj sin, sa prasićima? Nasmejah se i ja i zezajući se, iznedrismo na svetlo srpskopravoslavnoposnog dana četiri P. Pravoslavno Posno Pečeno Prase!

Godinama je obilazio svet, od Ognjene Zemlje do Laponije, od Islanda do Australije i Novog Zelanda, Filipina, Japana, Malezije do Meksika, onda je rešio da se upozna sa jugom Evrope. Nije patio od predrasuda ali, hteo to ili ne, po glavi su mu se vrzmali podaci o skoro neprekinutim vekovnim ratovima, svih protiv svakoga i bratoubilačkim! Iz Italije je ušao u Sloveniju, ljudi su bili ljubazno uzdržani, niko ga nije kao u Mongoliji pozvao u svoju jurtu ali su bili spremni da mu daju obaveštenja. Nisu pokazivali ni mrvu radoznalosti ni zapitanosti ko je on i zašto radi to što radi.

Posle mene potop je najčuvenija sebična rečenica na svetu! Postala je životna maksima mnogim kasnijim diktatorima a koliko vidim danas je i u Srbiji na delu.

Na Svadbi u Kani,  Mati Isusova, Bogorodica, primače se Sinu i šapnu mu: Nemaju vina!  I šta biva? Sin Božji, plod bezgrešne Marijine utrobe, grubo (za moj ukus) joj odgovori: Ženo, šta ja imam s tobom? Slična stvar se desila, nije bitna lokacija niti da li je bila pre ili posle ove, sedeo je za večerom u kući nekog domaćina sa svojim apostolskim trabantima,

Zagrljaj i poljupci.

Jebote, nismo se videli od prošlog milenijuma...

Zar je prošlo četrnaest godina?

 Ma više, skoro dvadeset...

Ne zajebavaj...

Izgledaš bre k’o momak, dobro, posedela ti kosa, posedela brada ali nigde bore i vitak si burazeru...

Ne preteruj, šta tebi fali...

Šta mi fali, vidi mi stomačinu, širi sam nego duži...

Jebi ga, uvek si bio bucmast, voliš brate da klopaš… još ako i guneš koju…

Gost autor: Kosta Babić

Prošlo je vreme viteških, teških mačeva.
Prošlo je vreme kad se makar i u deliću sekunde razmišljalo
koga će poprskati njegov raspolućeni mozak.
Težak fizički rad!

Vreme Napoleonovih topova u Rusiji
daleko je iza nas.
Nauka i tehnologija napreduju.
kažiprst na okidaču automatske puške
nepodnošljiva lakoća
a činilo se da će civilizacija pobediti.


Da bi ubili "neprijatelja" dovoljno je
Uperiti kažiprstom u njega
Nepodnošljiva lakoća!
ostalo

Gost autor Kosta Babić

Sećam se mog banatskog jazavičara Bobija.Mnogo me je voleo a ja sam bio klinac i još više voleo njega.Mada nisam voleo kad odem da kakim u bašti (jer me mrzelo da odem u WC).Onda se on odnekud stvori i prvo lizne moju kaku pa onda mene po licu.Sve sam mu oprostio jer, on je bio moj najbolji drug.Bobija sam poslednji put video naduvenog i iskeženog kako leži otrovan na izoranoj zemlji te iste bašte.
Veliki broj životinja ne želi da živi sa ljudima.Nikad nisu pristale da budu ono što mi zovemo DOMAĆIM životinjama.Ne žele da žive

Ipak je otišao. U osam ujutro već je bio obučen, starke, leviske, vijetnamka, u gornjem levom džepu farmacija, desnom gornjem, novčanik. U donjem levom cigarete i upaljač, desnom, flašica sa vodom i papirne maramice. U levom džepu leviski mobilni. Pre toga. Ozbiljno. Na terasi, neću da idem! Posle toga, isto na terasi, obučen, koketira sam sa sobom, ne ide mi se, šta ću ja tamo, mogu i bez mene...

Dva autobusa. Drage koleginice i kolege, poljupci, osmesi, teško mu je da stoji, ulazi u autobus, gornje desno sedište iznad vozača. Nije popio kafu, diuretik, lekovi sa malo,

Nina Ivanova, Bugarka i ja smo bili najstariji u slikarskoj klasi na prvoj godini Akademije likovnih umetnosti, vršnjaci. Ne sećam se zbog čega je Nina tako kasno upisala Akademiju ali ja sam prethodno studirao prava ali na uporno nagovaranje svojih drugara koji su se spremali u Šumatovačkoj ili kod Segeja Jovanovića, rešio sam da probam. Imao sam dvadesettri godine, ostali u klasi su imali od osamnaest do dvadeset godina. Pored Nine Bugarke, tu je bila i Avganistanka Nasima Spartak, Sudanac Alam El Mohamad Din, ostali su bili većinom iz Beograda ali smo imali i kolege iz Sarajeva, Banje