Većina ljudi kao asocijaciju na Brazil ima plaže, karneval, sambu, mrdajuće guze prelepih meleskinja, fudbal, eventualno kapoera i, baš ako mora, favele. Valjda to zapadni turisti od Brazila jedino i vide. A tamo buja najčudniji svet greha, kriminala, zabave, agresije i ljubavi prema životu (kakav god da je). Da se ja ne pravim mnogo pametna (u Brazilu nikad nisam bila), pisaću vam o filmu i muzici sa tih prostora, pa ako oni lažu - i ja lažem vas.

    Milan Drča u časopisu Time out za baile funk ili funk carioca kaže da je jedan od najopasnijih muzičkih

    Visoko dva metra, moćno, čisto...nudi se...široko taman  toliko da u njega stane vitka dama sa haljinama od struka što su po zemlji zahvatale dva kvadrata, bujnom punđom i raznoraznim šeširićima, perjem od retke živine, iglama sa rubinima ili nobičnim ukrasima koji su morali da izazovu pažnju ošacivača. Oko njega zlatasto drvo, izrezbareno nekim čudnim vijugama, preslikanim iz mozga tvorca; na metar od poda sto za nalakćivanje, nalickivanje, puderaj, iščešljavanje kosa, šminkeraj...i ono večno pitanje „ ko je najlepši na svetu“. Ovo ogledalo je verovatno uvek odgovaralo „ti lepotice“.

       Ова слика је метафора онога што сам очекивао да ћу наћи на чешће помињаном БлоГу Б-92.

Чак сам налазио и оцене књига и догађаја са насловом "Шта о томе каже свезнајући блогерски

                        КАПИЈЕ ВРЕМЕНА

            Претурајући по старим текстовима нашао сам запис који је отворио капије времена. Оних која су прохујала много пре мене. А и она која су била на дохват сећања и личног искуства нестајала су као тренутни одблесци неког другог, безмало туђег живота.

            Ево тог записа:

            „Имао је 20 година и одједном схватио да су сви ови људи око њега – и старица на углу, и продавачица у бакалници, и комшија кога је срео – отац његовог друга, и непознати који се осмехивао са посмртне листе на дрвету – сви су они, једном, имали 20 година. Осетио је да тај тренутак мора сачувати у себи, да не сме дозволити да једноставно и равнодушно прође; да је неопходно, апсолутно потребно да заустави време.

            Стао је и загледао се у познату улицу, да би увек могао да је репродукује у себи: људе, ограде, два аутомобила, бљесак сунца на окнима, треперење пролећа на младим листовима у ограђеним баштама. Зграде су биле сиво-крупнозрансте и обнажене, са тамним ранама опалог малтера и тамним грбавим крововима, све много старије од њега. Постојале су пре свих његових времена, и пре времена људи које види; уместо неких других кућа и уџерица, као део града, старијег од свих споменика и спомена о њему.

            А људи, њихова сећања и спомен на њих? Где су, шта је остало од одјека њихових гласова, повика, плача, смеха? Нешто мало у записима урезаним у камен и преписаним на ретке пергаменте, највише у хуку ледене кошаве и шапатима млаких ноћи зрелог лета.

            Осећао је немир у грудима, жељу да се увери у делић историје у овој улици. Знао је да се иза уличне зграде пред њим налазе рушевине куће страдале у бомбардовању 1944. године. Зашао је иза и изненадио се: видео је велико двориште, рашчићено и изравнато, само се по црвеним мрљама раздробљене цигле наслућивало да су ту некад били зидови иза којих се живело. Велика празнина и мук, провалија историје у коју су потонули сви ти безбројни гласови који вековима хује Београдом.“

УЕЛБЕК, МАРОЈЕВИЋ И САЈТ Б-92

 Добро сте прочитали: у питању су француски писац Мишел Уелбек, наш књижевник Игор Маројевић и овај овде, присутни сајт Б-92.

 Повезује их једна ређа заједничка тема и Маројевићево коментарисање коментарисања на овом сајту. 

 У роману „Карта и територија“ Уелбек је констатовао да је управо свирепо убијен,  описао своју сахрану, споменик на гробу и догађаје потом.  Успут је себе помало похвалио: „Био је добар писац“ кажу за њега, спроводу присуствује стотинак његових читалаца свих узраста и оба пола; једна млађа дама баца белу ружу на ковчег, а његова слика бива украдена па нађена и продата за шест милиона евра...

 Успут је много пута поткачио француску и америчку књижевно-сликарску сцену, али се уздржао да буде и главни лик у роману: Мишел Уелбек, писац је споредни књижевни лик, а главни је млади сликар који фотографише и дорађује мапе француских департмана и слика Уелбека, а успева по опробаном рецепту још их 19. века – уз свестрану подршку једне моћне старије даме.

 Игор Маројевић описује своје троструко самоубиство, сахрану, свађе током ње и коментаре на сајту Б-92. Ово је почетак и крај његове приповетке објављене у „Летопису Матице српске“ марта 1916. године.

          Početkom rujna meseca 1941. u Zagreb stiže dr Jozef Ekhart, predstavnik TOBIS filma, austrijske ispostave najveće nemačke filmske kuće Reichsfilmkammer, čiji su čelnici polagali račune Gebelsu lično. TOBIS film je kao filmska kompanija, pod različitim imenima, postojala sve do 1985. godine, dok je Reichsfilmkammer prestao da postoji po završetku Drugog svetskog rata. Svrha ove posete bila je priprema

.

.

.

.

Prostruja novost među onaj narod, pa se nekako i do Alekse probi. Ne bi taj nijedne o takvim stvarima prozborio, al’ mu nešto milo i Milanka pogleda, kao da proverava je l’ istina to što ču. Milanko samo ramenima smače i u neverici glavom odmahuje, ni njemu nije jasno šta su ga skolili i o čemu to pevaju. Pa mu laknu kad nastaviše put, smeje se i prihvata šalu, a sve se osvrće da Jelenu vidi. Ona se još više uz Ljubicu privila, klima glavom i nešto ženama kratko odgovara, al’ pogled ne diže. Joooj, da ga nije stid od ovog sveta, sad bi se s Jelenom kući vratio,

Ne znam kako vi, ali kod mene sedmica pre rođendana izaziva jedno posebno stanje i što se više puni godina koju navršavam, sve je veća teskoba koja me pritiska. Dan pre pomenutog, me baš smlati i, pravo da vam kažem, najradije bih do daljnjeg odložila i slavlje i čestitanje, jer se ne osećam spremno da obrnem tu poslednju cifru. Mislim, nekako bih da ostanem u zatečenim godinama.

                 Život čine male stvari.
                 Vaše malo, nekom je mnogo.
                 Sreća je u darivanju.

               Ok. Zvuči toliko prežvakano, ofucano, potrošeno...
               Opet, ako neko uloži svoju energiju, svoje vreme, svoju maštu, svoje srce ( ma kako to zvučalo patetično ) u ideju kako nekome olakšati, a nekome ulepšati koji dan, valja barem pogledati o čemu se to radi. A onda sesti, porazmisliti, pa prema željama, mogućnostima, sklonostima... rešiti nalazimo li se u čitavoj priči.

               Dakle, evo jedne zanimljive akcije koju je osmislila i pokrenula moja gošća Fantomatsicna:

                 Problemima nikad kraja. O njima moja gošća Kleinemutter:

                Pomagala koja po zakonu plaća RFZO uglavnom nema u apotekama.

                Država je uvela sistem kakav joj odgovara, a to je da na tenderima nabavlja lekove. Nisam protiv toga ako je taj sistem dobar. Međutim, on očigledno nije na korist pacijentima već samo državi. Lošim radom ( sporovođenjem ili nesprovođenjem tih tendera ) ona nam uskraćuje pomagala i lekove.

               A poenta je da ta pomagala i lekovi nama pacijentima budu dostupni.