Nedelja i nema ga.

Dorcol, devedesete, kriza, sankcije, kasnije i bombardovaanje. 

Tih devedesetih se pojavio dečko sa ulice, neko ko je povezao umetnost, život i lepotu.

Dorćol neće biti isti, muzika neće biti ista, ništa neće biti isto. 

Eh, te devedesete..... 

Počivaj u miru.

 

 

 

 

 

Pre dva dana, tačnije u Četvrtak, delegirana sam u ime Odbora da odem u Ambasadu Francuske i da prisustvujem okruglom stolu povodom "Prevencije seksualne eksploatacije i prostitucije u Srbiji". Bili su pripadnici vlasti, opozicije, NVO sektora, ambasade. Eto i ja operska  umetnica , dugogodišnja aktivistkinja, i profesor neko ko se davno još 2000 tih susreo sa decom ulice, radio sa njima i slušao najteže moguće priče. Neke od njih ste čitali.

U danima kada mi gotovo svi poznati i polu-poznati govore da MORAM u drugom krugu glasati za Tadića, a da pritom ne znaju da mi odgovore konkretno na pitanje „Šta fali Čedi ?“, isplivao je snimak  koji pokazuje kako Srbija danas izgleda: JEDAN snima, trojica idu i pale pekaru čiji je vlasnik Albanac, a grupa građana (čitaj: NAROD) stoji pored ili prolazi kolima dok se ovo dešava. Njih se ovaj zločin (da vam nije možda gruba ovaj reč ?) apsolutno ne tiče. Nastavak je tipično srpsko-ruska priča:  već 100 dana policija „traga za počiniocima“, političari se ne oglašavaju već upravo toj etničkoj grupi nude suštinsku autonomiju, a mediji izveštaju o ovoj vesti kao da je reč o visibabi koja se pojavila u Tašmajdanskom parku.

U mesecima koji dolaze, ruski model odnosa prema npr. Britanskom Savetu i Zapadu uopšte biće uvezen u Srbiju, jer za to ne treba gasovod, niti odluka Parlamenta a ni dil sa Gaspromom. Sačekaćemo još mesec dana da se mjuzikl „Izbori, oh presudni izbori“ ponovo izvede pa ćemo početi sa implementacijom onih akcionih planova. A onaj NAROD iz prvog pasusa će onda početi da se događa na ulicama Srbije. Samo još mesec ili dva strpljenja.

Za to vreme, ovde po ceo dan slušamo kako „zločesta“ EU hoće/neće da potpiše Sporazum o stabilizaciji i asocijaciji sa Srbijom. Sporazum se predstavlja kao nešto što je Srbiji dato od Boga, Kusturice, tenisera, Crkve, Marije Šerifović itd  ili da je SAA ustvari dobar rod malina i šljiva koji EU nama ne da da koristimo i da uživamo u onome na šta imamo pravo. Pošto makar mali broj građana/građanki shvata da je SAA jedan UGOVOR u kome je nama cilj da se približimo EU, nadam se da većina čitalaca ovde zna da moramo da ispunimo makar neke preduslove na kojima ta ista organizacija/superdržava počiva. Prvo podmetanje se svodi na rečenicu „Srbija je Evropa“, zato što niko ne govori da Evropa nije isto što i EU. Drugo podmetanje se svodi na to što smo ih (EU i zemlje članice) ili preveli žedne preko vode ili su nam oni prijatelji (Grčka i grčki Kipar) koji će po svaku cenu biti uz nas. Treće podmetanje je da EU MORA da potpiše sporazum zbog sebe, mada niko ne navodi razloge zašto bi to MORALO da se desi.

Onima kojima je država majka, štrajkuju zato što im nije i više majka. Bolje plate, sigurniji posao, topli obrok, trinaesta plata, redovni doprinosi za penziju i zdravstvo, godišnji odmor, Zakon o radu. Kažu, da nije njihov problem što otac rasipa i pije. Kolubara, satelit, Miladin, javne nabavke, korupcija. Prirodno je izgleda da taj novac, kada otac prestane da pije, pripadne onima kojima je država majka. Neće valjda onima kojima je maćeha. A oni i onako ćute i trpe.

 

„Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i EU protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda - srpskog naroda".

Dobrica Ćosić o Albancima  u nedavno objavljenoj i naširoko promovisanoj  knjizi „Vreme zmija"

Eto, otac nacije nam je svima učinio uslugu. Sve ono što su HO, YUCOM, i neke druge nevladine organizacije  i pojedinci skupljali, tvrdili, upozoravali  godinama, a mi načelno, odbijali da čujemo i razumemo svu pošast toga što

Braćo blogeri i sestre blogerke,

Šta ćete reći kada vam u sred noći u stan upadnu komesari Srpskog patriotskog komiteta i pitaju gde ste bili 21. februara 2008. godine u periodu od 17 do 22h?

Dobro razmislite, nemojte da žurite u davanju odgovora.

Mi iz Kvirije smo bili tako gde su svi pošteni Srbi i Srpkinje bili. Na najvećem, najlepšem, najboljem mitingu svih vremena. Bili smo da pokažemo da ne damo Kosovo, jer je ono NAŠE, NAŠE, NAŠE, da pokažemo da podržavamo državnu politiku našeg premijera Vojislava Koštunice, da pokažemo da smo i mi pederi uz našu mladež (uvek bili), da smo spremni da se borimo protiv nastranog proglašenja nezavisnosti Kosova i kršenja međunarodnog prava.

Ne držite me za reč, ali sam u onoj milionskoj masi video i mnoge blogere i blogerke i time smo dokazali da nismo izdajnici kao što onaj tzv. politički analitičar hoće da nas predstavi (koga nisam ni video na onom skupu).

Povodom teksta objavljenom u dnevnom listu Kurir od 3. maja 2008. pod nazivom „Rani radovi „gradonačelnice““.

Draga Biljana,

Duboko se stidimo što smo građani i građanke države u kojoj se politički neistomišljenici ponižavaju na mizeran način – vođenjem političke borbe u kojoj obe strane nisu dostojne jedna druge.

Ljudsko dostojanstvo je fraza koja izlazi iz okvira utopije ljudskih prava i demokratije, to je pojam koji građanima ove zemlje treba da bude imperativ na početku i na kraju svakog dana. Treba da znamo da od nas zavisi kakve „cipele“ obuvamo na početku svakog radnog dana, tokom kog je većina nas sistematski ponižavana od strane monopolista, tajkuna, ratnih zločinaca, totalitarista, fašista, rasista, seksista, homofoba, ksenofoba, radikala, slobista, šešeljevaca, antihagovaca; da znamo zašto smo gladni; zašto smo bolesni; zašto nam je skupo školovanje...

 

 

„Kada nas pogledate, a ne stavite u prvi plan našu seksualnu orijentaciju, mi smo jedna obična srpska porodica, sa istim problemima kao i svi ostali. Jurimo da zaradimo dovoljno para, radimo od jutra do sutra, plaćamo troškove, struju, nerviramo se oko vesti, razmišljamo gde ćemo na letovanje, idemo na slave, družimo se. Dete raste, odlično je u školi, ima drugare, igra igrice, surfuje na internetu, dakle, nemamo ništa specifično, pa da kažete: Aaa, eto vidite šta rade deci!"

Beograđanka Anđela je lezbejka. Ima 40 godina, diplomirana je umetnica i živi u srećnoj vezi sa svojom partnerkom poslednjih devet godina. Imaju sina koji pohađa četvrti razred osnovne škole. Dete je iz prethodnog partnerkinog braka. Obe su zaposlene u velikim kompanijama.

Anđela je sa koleginicom Sonjom (35), biseksualkom, osnovala krajem decembra prvi srpski sajt posvećen „LGBT roditeljstvu'', tačnije istopolnim partnerima koji imaju ili žele da imaju decu.

Dešavanja oko fudbalske utakmice Srbija Albanija predstavljaju savršen okvir za opis mnogih deformiteta koje društvo Balkana udaljava od normalnosti. Stoga je veoma značajno i kako celu situaciju prenose mediji. Jer razne su se stvari izdešavale a ostaviće i razne posledice a kakve to najviše ipak zavisi od načina na koji će biti zabeležene u medijima.

 

Pierre-Simon Laplace (1749-1827), jedan od najvećih naučnika u istoriji čovečanstva, koga obično svrstavju u red velikana sa Euklidom, Galilejem i Njutnom, nije bio previše skroman čovek. On je, istina, potekao iz relativno skromne porodice (njegov otac je imao malo imanje u Normandiji i bavio se poljoprivredom), ali je život završio

9. avgust  1963 – 11. februar  2012.

 

Umrla je  48. godini  u  Beverly Hilton  Hotelu i uzrok smrti se za sada  ne zna.

 

 

  taman da nikada ništa pre nije otpevala ovo bi bilo dovljno za sva vremena

 

rekao je Bijant, peti od sedam helenskih mudraca. Njegova žena nije ni trepnula na ovu sarkastičnu opasku, koncentrišući se na   popravljanje poslednjeg nabora na peplosu. Prijenskom filozofu je ostala nada da će njegovu izreku datu na maternjem starogrčkom jeziku, jednog dana prevesti na latinski i omogućiti mu večan život. Duhovni naravno, jer mu je telesno bivanje bilo ozbiljno ugroženo pokušajima da održi otpor gravitaciji, zahvaljujući ručnoj torbi njegove bolje polovine koju je držao u naručju. Kolena su mu izdajnički klecala, a na slepoočnicama iskakale žile od napora da mu ženina torba, teža od antičke statue osrednje veličine, ne padne iz ruku i natera ga da u istoriju ućopa prebijenih stopala.