Pred našim ulaznim vratima sede dva imperatora. Julij i Maksim. Prvi je svoju imeratorsku individuu maskirao u jednodelnog Spajdermena, dok je drugi, još mlađi vlasnik velikog imena i samo četiri zuba, za ovo predstavljanje javnosti dekorisan pidžamom i obuven u par plavih medvedića. Upravo on već pola sata tera hodnik da odjekuje njegovim vežbanjem budućih javnih nastupa, koji se rastoležu od cikanja do brundanja medveđeg mladunca.

Nad imperatorima bdi carica baka koja sobom podupire dovratak otvorenih vrata, čuvajući tako i garsonjersku imperiju koja joj se prostire iza leđa.

Umrla je Tijana Ognjanović, devojčica za čiji život se, u jednom trenutku, cela Srbija borila. Dete koje je Srbiju podsetilo na to da je život važniji od novca, i da nema tako malih para koje ne bi mogle da budu, u pravom trenutku, velika pomoć. I dok Srbija žali za Tijanom, borbu za život vode roditelji još toliko bolesne dece. Skoro svaki dan se, na društvenim medijima, pojavljuju vapaji i molbe za pomoć. Zajedno sa njima i želje da se taj problem već nekako reši, da država preduzme nešto, da se napravi fond za bolesnu decu, da ako država neće, onda to urade zainteresovani pojedinci. 

U svoj toj silnoj muci, makar i gledanja tuđeg jada, dobro je kada ljudi pokažu da razumeju da nema ničega vrednijeg od života, naročito dečijeg života. Jedino je pitanje - kako? Kako to uraditi? Prosto, jer nema fonda koji bi, pomoću dobrovoljnih priloga, mogao da pokrije potrebe onih kojima je ta pomoć potrebna. Dece je puno, lekovi i operacije su skupi, preskupi, kako naći način da se ne dođe u najtežu moguću situaciju da novca za jednu decu bude, a za drugu kojoj je pomoć ništa manje potrebna - ne. Ko će da odredi kriterijum za davanje novca? (To ko će rukovoditi tim fondom, da ni ne pominjem) Ko će odlučiti i na osnovu čega čiji život spasavati, a čiji ne?

 Blogeri traže

1. Da do 1. januara 2014. godine RFZO donese podzakonski akt kojim definiše dijagnoze retkih i teških bolesti dece u Srbiji i novac za njihovo lečenje, lekove i podršku njihovim porodicama.

2.  Da Ministarstvo za zdravlje do 1. januara 2014. godine utvrdi protokole za lica u lokalnim samoupravama zadužena na osnovu Zakona o pravima pacijenata za posebne protokole kojima se vodi briga o ostvarivanju prava teško bolesne dece i njihovih roditelja.

Izgleda da život najviše cene oni koji su od njega najmanje dobili, i da su najveći junaci oni koji biju izgubljene bitke. Oni koji se bore za svaki dan života svog deteta, spremni da žrtvuju i poslednje što im je ostalo – ljudsko dostojanstvo. Državo, stidi se.

Goran Vuksan ima 14 godina i 20 kilograma. To je strašno. Zapravo, njegova mama kaže da to nije strašno, nego da je dobro. Zato što je Goran, do nedavno, imao 13 godina i 13 kilograma, a onda su mame dobrog srca, čija su deca  umrla od Batenove bolesti, sačuvale njihovu enteralnu hranu i dale je za Gorana.

Nikada nisam vole da kupujem. Ni onda kada sam bio mlađi i lepši, a kamoli sada. Jedini izlozi u gradu pred kojima sam zastajao bili su oni sa knjigama.  Garderobu sam zanavljao na vrlo jednostavan i efikasan način. Prošetam stotinak metara od kancelarije ili stana, bilo levo ili desno, uđem u prvu robnu kuću, «Beograd», «Beko» ili «Kluz», pa pravo na odeljenje muške konfekcije. Priznajem, prodavačice nisu bile mnogo zainteresovane za nas kupce, ali meni to nije smetalo. Izaberem šta mi treba, pronađem prodavačicu i tražim veličinu 104. Uvek su imali. Obično to što odaberem i ne isprobam. Šta imam da isprobavam – građen sam po YUS-u,  YUS se čvrsto držao svojih standarda, a ja godinama nisam menjao obim struka, težinu i visinu. Bez obzira šta i koliko sam kupovao, nikada na kupovinu nisam potrošio više od sat vremena. Tako je to bilo nekada, u onom starom Beogradu, glavnom gradu propale nam socijalističke Jugoslavije.

Malopre sam se čula sa Srđanom Mitrovićem, nismo uspeli da se vidimo u Novom Sadu jer sam ja otpadala na nekom salašu, ali smo se dogovorili da se vidimo na Exitu...

Exitu?

Tako je blizu? Hiiii...

Leptirići u stomaku ili, što bi neki rekli - u rektumu, počinju da rade. Znam da će mi se smejati hejtersko-intelektualna elita, ali sam, hvala bogu, pelcovana.

Ima ljudi kojima je EXIT

Juče sam na pitanje kako se ono zove naša zemlja, ćerci, iz najmračnijeg dela svoje svesti, punoj zaboravljenih ravnopravnih građana i naroda, sa mitskim slobodama i pravima, odgovorila „Savezna Republika Jugoslavija". Brzo sam se ispravila, pljunula i pomerila sa mesta, a srećom, mislim da me nije ni čula.

Jako mi se nešto radi, ali ne smem da kažem. Nije to što ste pomislili, mada ni protiv toga nemam ništa protiv, živa sam žena, matora dovoljno, inhibicije su se udavile davnih dana u moru, još za vreme Stare Jugoslavije. Pitanje je zašto ste svi prvo to pomislili? Ko kaže da nije - laže i neće dobiti piće kada se okupimo negde, jednog dana, konačno. Počinje da mi opada interesovanje za blog

Gost autor Mrale54 o časti Grčke i Grka :) 
(mene ne mešajte, ja sam samo ustupio prostor! :D)

Već sam par puta napomenuo da je ono 54 u nicku - godina proizvodnje, znači "mladost" mi je neoboriv argument u diskusiji, pa sam dalje objasnio da sam u Grčkoj od 84-85-te, sa malim izletima u Srbiju (nismo imali srca da propustimo sportske igre tipa Milosrdnog anđela 99-te, a i 5. oktobar nam je ostao u sećanju, valjda što nije bilo šestog?), te neka prijateljstva i saradnje sa pomenutim domorocima!

Pa, ajd' sad ovako - '94. otvorim fast-food

Ne, nije venčanica.

Onaj ko uspe da navede na brak moju ćerku moze, u najboljem slučaju, da očekuje farmerke i patike.

Danas ima prve vežbe na fakultetu i mora da se obuče kao pahuljica.

Ono sto priželjkujem i čemu se nadam je da ostane čista i nežna.

Samo da se ne istopi, mnogo je vruće tamo...

Da ostane pahuljica, jedinstvena i bela, pahuljice koje se otope postanu samo kapi vode, jednake i providne, mutne kad se isprljaju.

Ali da joj srce ostane toplo.

Samo toplo srce štiti pahuljicu od topljenja, paradoksalno, ali ovo nije

причица иживота на тему:  . . . . .кадпомислим ја натебе,скљокамисе самоцебе

прц таленат незамисливих могућности , похотљива , док ме језичком методом уувоугрло мами у вирове страсти и тамне вилајете свое природе уме да се обрецне намоменат
- уопште незнам шта ме везуе устебе
- па Он , ваљда , одвалих прво на уму

март 2011, пучина медитерана

угодности тескобе лежаја у бродској кабини доприносе ритмички покрети нагог тела Ксујше надамном те повремени одбљесак о таласе месеца кроз окно прозора
- недостајаћеш ми, вели
- ха, ко зна ,случајности нашег сусрета можда је суђено да се понови, јаћу

Narode blogerski,