Ovo je citat naslova vesti sa B92. U pitanju je izjava Aleksandra Vučića:"Ako me pitate šta će biti ključni uslovi za datum početka pregovora - prvo će biti ono što je njima najvažnije, a to je pitanje Kosova i kako ćemo rešavati probleme naročito na severu Kosova".

докторат небојше стефановића одбија да нестане. изгледа да не испуњава никакве академске услове осим да је довољно интересантан да се његовој одбрани посвети и члан милошевићевог правног тима. оно што је занимљиво да свакодневне промене информација демантују чак и премијера. покушао је премијер да утиша јавност (утишавање му је изгледа једина занимација последњих дана, могуће као последица неспособности да се бави нечим другим) па је рекао да је образложење највећа глупост коју је икад прочитао (тиме изгледа потврђује да све те силне књиге које је срс штанцовао нико није читао па ни они) али дошло је до промене тактике одбране са друге стране. сад се испоставља да "фејсбук верзија" доктората изгледа јесте... па рецимо фалична. јер постоји друга, са неких 40 страна фуснота и истраживања, регресионих анализа и свега оног што је верзији из библиотеке недостајало... тако ће на крају испасти да је и за ово крива библиотекарка, као што је за тестове била крива радница у штампарији када се систем тестирања основаца ове државе распао.

Svi koji samo političke i tekstove s izraženim naučnim ili prosvjetiteljskim smislom smatraju dostojnima jednog bloga, posebno ovoga, predlažem da ne gube vrijeme s trivijalnom razbibrigom koja slijedi.

Kada sam se spustio u podrum Jazbine, znao sam da ću tamo naći Jaćimovića jer sam ga čuo kako razduvava svoj instrument još na ulazu u ulicu. Probio sam se kroz zavesu od dima, pronašao prazan sto, skinuo crni kaput i crnu vunenu kapu i zapalio jednu kvalitetnu. Na paklo Marlbora i sto-gramsku tobleronu sam upravo potrošio mesečnu platu. Bio je novembar 1993.

Kad god me neko pita da mu pričam o devedesetim, osetim se kao android iz Blade Runner-a koga propituje islednik na početku

... OSTANE NAŠIM POTOMCIMA.

Zaljulja mi se danas FB brod i dok sam se snašao nasučem se na stari link. Iz 1994. je godine, ali vintage mentalitet nije potreban za čitanje, Vudi Alen bi i danas dao orgazmotron za mnoge pasuse.

Posle poludnevnog cmizdrenja dobijem dozvolu da se „poslužim" materijalom, za dobrobit srpskog naroda, čovečanstva i civilizacije.

Nadam se da će vam se svideti humor, nadmodernovremenski je, meni redovno propere oči što je prava blagodet u ovim polenskim danima.

ante scriptum:

ovaj tekst  je svojevrctan "reprint" sa B92FM, i dobro nas je poslužio (mislim), pa ga postavljam i na "oporavljeni BlogB92" da možda malko popričamo i o - avokadu :))

- priroda ima dokaze da je savršenstvo moguće : kad neprekidnim promenama stvori "nešto", tad se malo izmakne, osmotri i kaže "oh, od ovoga ne može bolje!" i zato mi danas imamo ajkule, ginko, školjke, sekvoje, škampe (raćiće razne), krokodile i - avokado -Dakle, ovo je "l` hommage" čudu od biljke, dvostrukoj biljci koja je istovremeno i voće i povrće, "l hommage" strasti za biljkom čudesnih čulnih vrlina koja je i zvanično, zakonom bila označena kao "zabranjeno voće" (ne kao metafora svega onoga što je zavodljivo iskušenje za ljude već - doslovno), biljci od koje je sačinjena meksička i južnoamerička kuhinja, biljci koja je pri vrhu svake liste "sa called aphrodisiacs", liste  koje ljude ponajmanje zanimaju zbog samog ukusa, mirisa, oblika, boje ili hranljive vrednosti avokada pripremljenog samo kao hrane prosto zato da se - ne bude gladan.

Kad god je reč o bilo kojoj vrsti hrane ustvari je reč o uživanju, o divotama koje hrana svojim ukusom, izgledom, mirisom, bojom, svim svojim svojstvima - pričinjava našim čulima. Zato se, mislim, neka hrana uvrštava i u "afrodizijake", ljudima je verovatno oduvek sasvim logično da takva dva užitka moraju biti nekako povezana. Nema i neće biti dokaza o tome, ali to naravno neće nikako sprečiti ljude da veruju u afrodizijačka svojstva hrane, I ta vera će im uvek biti sasvim doovljna da misle da su u pravu (i da budu srećni)

- ogled o pričama iz nepostojeće Srednje Zemlje o neverovatnim bićima i njihovim čudesnim doživljajima koje nam je, isprepletane i napisane posebnim pismom, ostavio J.R.R. Tolkin, majstor bajki -

Kad neko, nošen neodoljivim porivom ispisivanja svojih misli, napiše nešto što vas čitanjem takne tako da vam se uzburkaju i misli i emocije, onda takvog pisca zapamtite, stavite ga u svoj poseban "neuron" gde se čuvaju dragocenosti i, s vremena na vreme, osetite potrebu za prelistavanjem njegove / njene proze, poezije, eseja, romana, drame, priče,...šta god da je ispisano.

Kad neko izmisli čitav novi jezik, čitav novi svet i čitavu novu mitologiju da bi vam saopštio svoje misli, ondaK zastanete (pomalo zapanjeni) i razumete da nije reč samo o "ispisivanju misli" zarobljenih u nekakvu knjigu, već o piscu koji je neverovatno predan tragač, istraživač, znalac, pravi majstor tekstova koje je (tako ja mislim) najteže pisati - tekstova kojima se  želi iz zaboravljenih  delova našeg ljudskog, kolektivnog sećanja nanovo ispisati u tami vremena izgubljenu - Prvu Ljudsku Bajku.

Verujem da je Tolkin jasno video ono što je mnogima od nas jasno:

- sve ljudske priče izgrađene su od četiri višestruke reči

sloboda (koja je dvostruka reč, ona u sebi sadrži reči dobro i zlo), ljubav, herojstvo i smrt.

Umeće majstora je u tome da ih "složi" u lavirinte događaja, avantura i doživljaja tako da nas - ostavlja bez daha.

Tolkin sigurno nije jedini koji je to umeo, ali je nesporno - među najboljima.

Intelektualna scena u Komiži, zaboravljenom gradu na izgubljenom ostrvu, bila je živa. Najistaknutiji i jedini predstavnici bili su: Dr Gordan Straka, zubar, Zoran Franičević, novinar, te jedan nastavnik hrvatsko-srpskog jezika iz lokalne srednje škole. Zubar je bio cinik, novinar melanholičan, a nastavnik – alkoholičar. Ne sećam se njegovog imena. Samo opaski koje mi je upućivao prilikom slučajnih susreta. Nekad su bile vezane za politiku, nekad za literaturu, najčešće za činjenicu da život nema smisla.

Ja inače nisam nešto sklon piću. Alkohol

Od kako sam ostario, ima tome neka godina, slabo izlazim. Jedino do knjižare. Pa tu onda ronzam. Nekad nešto kupim, Nekad nešto od kupljenog pročitam. Čitam u naletima. Ili uopšte ne, ili jako. Dakle, na mah. Tu ne računam dnevnu štampu koju čitam na dah. Nju doživljavam kao intoksikaciju kojoj sam izložen mimo svoje volje. Većinu tog štampanog materijala ne bih dodirnuo ni hirurškim pincetama, da ne moram. Kad je o knjigama reč, počeo sam da otkrivam toplu vodu. Moje novo otkriće je Gistav Flober, za koga ovih dana zaključujem da je veličanstven pisac.

Pošto blogeri vole poeziju, evo mog prepeva još jedne pesme. Odmah da se ogradim, francuski mi je očajan, na nivou srednjeg dva na Kolarcu od pre jedno 30 godina, tako da nemojte biti preterano kritični...ali ova mi se šansona, u izvođenju Iggy Popa, naročito dopala, pa nisam odoleo...dakle:

Ovogodišnja proslava Božića biće posvećena multikulturalnosti. Naše odeljenje je za temu uzelo Srbiju. Molimo da, ukoliko ste u mogućnosti, donesete tradicionalne srpske božićne kolače, tipične dekorativne elemente i narodnu nošnju. Snimaće televizija!!!

Znači: sitno pismo od učitelja veli da je moj sin najegzotičniji u svom prilično šarolikom razredu, pa je nama pripala čast da na godišnjoj školskoj priredbi glumimo tradicionalno-tipične Srbe. Nema nam vrdanja. Ko će ako nećemo mi? U ovoj školi mi smo jedini na visini zadatka. A vidim da je mali čitav slučaj shvatio veoma ozbiljno. Učitelj me ipak, nesiguran da ću pristati na saradnju, vabi mogućnošću da nastupam na TV-u u jeleku, vezenim čarapama i opancima!  

Glavna vest na naslovnoj strani sajta B92 glasi: 5. oktobar - 13 godina razočaranja

Ako nekome nije jasno o cemu se radi neka uzme digitron u ruke pa neka racuna.

Ja cu neke vrednosti zauvek ceniti.

Hvala ti Zorane! 

Đule je dobio MTV nagradu. Bez obzira na sve nekako mi je drago.