морам да купим мањи тв. баш мали. за фиоку. 

kako rob stupi na srbsku zemlju , 

Sa zadovoljstvom i uz odobrenje autora, u celosti prenosim tekst g. Nebojše Katića u kome analizira ekonomske mere štednje Vlade Srbije. Nune

Gost autor: Nebojša Katić, poslovni konsultant, London

U velikoj žurbi, vlada Srbije je donela dve konkretne mere, i njih proglasila paketom ekonomskih mera. Kako se dve mere ne mogu nazvati paketom, dodate su i deklaracije o namerama - o tome kako će se rekonstruisati javna preduzeća i smanjiti subvencije, kako će se štedeti u domenu trošenja roba i usluga, kako će se uzimati jeftini krediti i kako će se unaprediti poslovni ambijent. Naivniji deo javnog mnjenja je ovaj paket nazvao tektonskim promenama.

Veliki broj nas dobrim delom napredujemo kroz vrćenje u raznim petljama. Tako i nazadujemo, opet dobrim delom, stagniramo, petljanje je relativno očigledno na nižem nivou pa bi ovakava tvdnja bila tautologija kad pored onih najprostijih petlji ne bi postojale i kompleksnije.

Meni kao programeru je inspiracija za post došla od mrtvih petlji u programerskom multithreadingu (učinilo mi se pre nedelju dve na blogu da je neko imao bolji srpski termin za deadlocks ali sam ga zaboravio), no u poslednjem izdanju časopisa Wired je izašao interesantan članak o blog manifestaciji rekurzivnih mreža pa otud skrenuta pažnja i prvi deo naslova. 

“You have a blog. You compose a new post. You click Publish and lean back to admire your work. Imperceptibly and all but instantaneously, your post slips into a vast and recursive network of software agents, where it is crawled, indexed, mined, scraped, republished, and propagated throughout the Web. Within minutes, if you've written about a timely and noteworthy topic, a small army of bots will get the word out to anyone remotely interested, from fellow bloggers to corporate marketers.” Ovim navodom sam iskopirao pola članka dok se ostatak, a još važnije interesantan Flash dijagram nalaze pod “The Life Cycle of a Blog Post, From Servers to Spiders to Suits — to You”.

U brzom čitanju jednog članka o ključnim idejama zapadne filozofije dođem do dela gde spominju Žižekovo tamo-negde gunđanje na temu šireg i pasivnog prihvatanja poraza marksizma i kapitalizma, gde bi on prvi poraz preispitao, a drugi iskoristio.

Uopšte mi nije potrebno da idem i tražim šta je on i gde napisao - tj nisam imao vremena - da bih u toj jednog rečenici prepoznao i veliki deo svog sentimenta.

Od marksizma, preko komunizma do Zvezadnih Staza.

A kako me je komunizam doveo do zvezanih staza tu su odjednom i rituali, kojih je serija prepuna u što igri mašte, a što pokušaju da se iz tog nekog budućeg lepšeg sveta ne zatre ljudska jednačina, da ono što nam je lepo i uzbudljivo do te mere da nam dotiče efemernu egzistenciju na ritualan način -iracionalan do nivoa gde ne da se uzročno-posledične veze potpuno gube nego, u stvari, nema ni mesta gde bi se udenule - ne bude isto tako efemerna pojava čije će tragove buduće čovečanstvo samo prebirati po nepreglednom moru istorijskih zapisa. Ili će dede i babe roboti prepričavati unucima robotima.

Pa onda pročitam članak koji kaže da je nama privrženost ritualima evolutivna osobina, čak toliko jaka da ajd, za odrasle bi se reklo da se radi samo o pripadnosti grupi, i potvrdi te pripadnosti, a grupa je važna, ali kod dece, malecke, su primetili dobrim delom neobjašnjivu pristrasnost u kopiranju i izvođenju radnji i rutina koje su negde videli, a kod kojih uzročno-posledičnost njima nije jasna ili vidljiva. Rutine koje razumeju nisu toliko interesantne.

...koja bi izrazila...

Nije o mleku, dosta je mleka. Ovo je o hrani.

* - "Ispod vulkana" ("Under the volcano") je film iz 1984., po romanu (jedan od 100 najboljih ikad) Malcolm Lowry, režija John Huston, a glume Albert Finney, Jacqueline Bisset, Anthony Andrews. Ako ste film gledali lako

Skoro celo leto, tako mi došlo, slušala sam samo njegov glas. Ponovo sam ga volela kao nekad. Iznova sam se zaljubila, kao nikad. Podsetila sam se svakog zvuka, urlika i tona. Izmaštala sam i prisvajala svaku njegovu reč koju sam želela da čujem. I poblesavila za nekim rečima koje nikad nisam čula. Arogantno sam odbijala da slušam druge. Ili ako ponekad jesam, brzo sam se vraćala ovom starom liscu. Takvo je bilo leto.  

Za one koji ne znaju ko su Backstreet boys, to je grupica umetnika koji su pre jedno deset do petnaest godina bili dečaci pa im je ostalo ime. Sada njihovo muziku slušaju dvanaestogodišnjaci i petnaestogodišnjaci. Deca tog uzrasta, inače, ne mogu sama na koncert.

Naseo sam. Prvo sam pomislio da ih pustim same. Posle sam, potpuno neiskusno,

Bašta porodične kuće u Beogradu. Majka, otac i sin - čovek u svojim ranim četrdesetim u višednevnoj poseti roditeljima. Neobično toplo prepodne. Sede u trščanim stolicama, u senci, kao u ruskom romanu. Čitaju novine, svak svoje.

Sin: Čudno ovo vreme. Tek jedanaest sati, a omorina. Sve mi se manta.

Mama: Ti si na mene. Imaš nizak pritisak, Oćeš opet da ti izmerim?

Sin: Nema potrebe, mama. Samo mi dolij još malo kafe, molim te.

Otac kao glava porodice ima prvenstvo nad

Pedja Starcevic poginuo. Ivica Lazovic ostao dozivotni invalid a njegov napadac danas slobodan covek. Povredjeno na desetine ljudi. Smrkovi, Vodeni topovi, suzavac, Riot police. Hladnoca, strah... 

specijalci i opozicija, Terazije

24. decembar 1996. nije bio kao svaki drugi dan. Za mene, sada kada se osvrnem

Kada danas razmisljam o tome, mislim da je sudbina bracnog para Causesku - prvi veliki istoijski dogadjaj kojeg sam bio svestan - znacajno uticala na moj buduci razvoj, a verovatno mi i dala smernice oko toga koja ce mi polja drustva biti vazna. 

Danas samo procitao clanak Majkla Mejera o paru Čaušesku. Članak je poučan i budi neka osećanja i ukazuje na fenomene na koje izgleda ni jedna revolucija nije imuna. Meni je bilo zanimljivo čitati