Ko smo mi? Šta tražimo ovde? Šta radimo ovde? Šta radimo jedni drugima? Šta radimo bićima i stvarima oko sebe? Dokle možemo ovako? Da li treba samo da slegnemo ramenima i uživamo u komforu koji imamo ili da učinimo nešto?

Danas je 11 godina kako si me počeo progranjati, pretiti mojoj deci, slati svoje jurišnike na moju nejač, lagati, blatiti, pljuvati i ......

Ako si mislio da ću ti napraviti zadovoljstvo i izabrati da živim u mišijoj rupi, onda si se prevario.

Ja imam snage da oprostim tebi. To činim radi sebe, a ne radi tebe. Mene vera u dobro nikada ne napušta. Tebi ne želim loše, ali ti Bog ne može dati dobro zato što si z.......

Šta bi radili kad bi dobili ovakvu poruku?

Iako se obično misli da su teologija i marksizam suprotstavljeni diskursi, Slavoj Žižek u knjizi Čudovišnost Hrista (Otkrovenje, Beograd, 2008) pokazuje da nije nužno tako, tj. da postoju puno „mesta" na kojima se sreću Hrist i Če Gevara, Marks i sv. Pavle, Lenjin i Novi zavet. Koristeći primere iz popularne kulture, slovenački filozof upušta se u spekulativno izazovne analize na tragu Hegelove filozofije religije, dotičući pravoslavlje, kvantnu mehaniku, književnost, virtualnu stvarnost, operu itd., pokazujući da je za postizanje autentične leve političke pozicije neophodno ponovo promisliti poruku Golgote i Raspeća. Bog je mrtav, ali Sveti duh i dalje opstaje u vidu zajednice verujućih, koja može biti i revolucionarna Partija - štaviše, da bi se uopšte mogla organizovati, takva grupacija mora da sledi osnovno hrišćansko iskustvo, jedine religije u kojoj je i sam Bog, makar za trenutak, ateista.

U predgovoru srpskom izdanju, naslova "Teologija i revolucija", Žižek, između ostalog, kaže:

"Samo je jedan pravi odgovor levim intelektualcima dok očajnički iščekuju dolazak novog revolucionarnog „delatnika", nosioca radikalne društvene promene - stara izreka indijanskog plemena Hopi, koja sadrži sjajan hegelovski dijalektički okret od supstancije do subjekta: „Mi smo ti na koje smo čekali". Čekanje da drugi uradi posao za nas jeste način da racionalizujemo našu neaktivnost. Međutim, zamka koju ovde treba izbeći jeste perverzna samoinstrumentalizacija: „Mi smo ti koje čekamo" ne znači da treba da otkrijemo kako smo mi uposlenici sudbine, predodređeni da obavimo taj zadatak - to, naprotiv, znači da nema Velikog Drugog na koga možemo da se oslonimo. U suprotnosti sa klasičnim marksizmom, gde je „istorija na našoj strani" (proletarijat ispunjava predodređeni zadatak univerzalne emancipacije), u sadašnjem „stanju stvari" Veliki Drugi je PROTIV nas: prepušteni sami sebi, unutrašnji potisak našeg istorijskog razvoja vodi katastrofi, tako da je zaustavljanje katastrofe moguće samo ČISTIM VOLUNTARIZMOM tj. našom slobodnom odlukom da se suprotstavimo istorijskoj nužnosti. To je razlog ponovnog izbijanja teologije kao oslonca za radikalnu politiku: paradoks je u tome da se ona pojavljuje ne da bi omogućila „velikom Drugom" da jamči za krajnji uspeh naših težnji, već se, naprotiv, pojavljuje kao zalog naše radikalne slobode, bez oslonca velikog Drugog. Već je Dostojevski bio svestan kako nam Bog stavlja na raspolaganje slobodu i odgovornost: on nije blagonakloni Gospodar, vodič ka sigurnosti, već nas podseća da smo prepušteni sami sebi. Ovaj paradoks leži u samom jezgru protestanske ideje predodređenosti (predestinacije): ona ne znači da nismo stvarno slobodni, budući da je sve unapred određeno; to znači još radikalniju slobodu od obične, slobodu da retroaktivno odredimo (promenimo) samu našu Sudbinu." (str. 5)

ti i ja se oduvek znamo:
čudo je u tome
što smo uspeli da se
pre po znamo

Scena I

Mesto dešavanja: mesara u kraju

Kraj jeste moj, ali mesara je odredišna digresija koju osećam kao nepoznatu teritoriju. Mislim, šest godina vegetarijanstva je učinilo svoje - u carstvu šnicli, neviđeno sam smotana, ne kapiram kasapski sleng, a neki detalji, kao brda jezika i džigerica me užasavaju, što naravno, krijem, ali slaninicu bogme (sada) volim,

Mejl, koji je srocila veoma inteligentna osoba, a koji kruzi srpskim Netom:
Slovenija još nije zvanično odlučila hoće li priznati nezavisnost Kosova. Slovenačka vlada jasno želi da to uradi, dok slovenački privrednici nisu presrećni zbog velikih investicija u Srbiji i moguće reakcije srpske javnosti. Pomozimo privrednicima da ubedi slovenačku vladu da nije vredno kvariti odnose sa Srbijom i rizikovati velike investicije zarad nepotrebnog priznanja nezavisnog Kosova. To ćemo najbolje uraditi ako pokažemo odlučnost i započnemo bojkot upozorenja

Na festival tamburica, koji se za vikend održao u Deronjama, krenuli smo dosta spontano. Prošli vikend, dok smo sedeli u Šansi na Tašu pričali smo da bi sledeći vikend mogli na tamburice, ali je onda neko dobacio da je finale Evropskog prvenstva i priča je, skoro, bila završena...

U nedelju ujutru počeli smo dogovaranje ali mi se činilo da to brzo propada.. Prijatno sam se iznadio kad smo se ipak skupili. Oko 5 sati

TESLA ili...

Izgleda da je Sunčev sistem samo naš. Vekovima tragamo za nekim susedima po okolini, ali po svemu sudeći ako se nešto živo van Zemlje i nađe biće to vidljivo samo pod mikroskopom. Tako ispada da nam je Zemlja dom, a Sunčev sistem dvorište. Ko zna, možda je i cela galaksija naše dvorište, ali nećemo sad o tome.

Dakle, da se prošetamo po dvorištu.

Sunce

Kad u suton gledate Sunce kako se približava horizontu vidite njegov bledi disk, savršenog oblika, postojan, miran i nepromenljiv. Istu sliku gledali su i naši davni preci s početka istorije, pa i oni mnogo pre njih, i oni pre njih. I tako idući u nazad, sve do praskozorja života Sunce je uvek izgledalo spokojno i večno isto.

Ali u stvarnosti Sunce je sasvim drugačije. To je haotična, uzavrela kugla plazme i gasa. U njenom središtu je 15 miliona stepeni C. Na takvoj temperaturi atomi su razbijeni na čestice koje besomučno jure, sudaraju se i izazivaju brojne fizičke i hemijske reakcije. U tim reakcijama svake sekunde 600 miliona tona vodonika preradi se u helijum, i pri tome se četiri miliona tona materije pretvori u energiju. Ali to je sitnica za Sunce i ono će u sledećih 5 milijardi godina potrošiti tek polovinu svojih zaliha vodonika.

Prvo ćemo o drugom.

Društvo znanja

Pre dve godine Kolarčeva zadužbina organizovala okrugli sto sa temom Društvo znanja - širenje i popularizacija kulture, nauke i umetnosti. Time je obeležila 75 godina kontinuirane predavačke delatnosti. Wow!

A pre desetak dana Zadužbina je objavila i zbornik radova izloženih na Stolu. Zbornik je uobličen u knjigu pod nazivom Društvo znanja. E sad, neko će reći da je knjiga okasnela zbog velikog protoka vremena, ali nije. Ni malo nije izgubila na svežini. Naprotiv, kao da je jutros pisana. Srbija je i dalje na istom mestu gde je bila ukotvljena pre dve godine, bar što se nauke i kulture tiče. Jedino se malo povećala razlika između nje i razvijene Evrope, jer ova druga žuri, a ona prva pre bilo kog rada mora, je li, da reši neke fundamentalne probleme, recimo gde će ko da sedi u Skupštini. A kad to reši onda bude neka crkvena slava pa narodni poslanici ne mogu da rade jer bi to bio greh. U svakom slučaju i dalje kao i pre nekoliko godina pola Srbije ne bi umelo da uđe u holandski voz, i većina naših (59,2%, 2008.) nikad i baš nikad nije zavirilo u svet Interneta. A o budžetu za nauku da i ne govorimo. Vidi se samo pod elektronskim mikroskopom. Itd. Jedno vreme sam inače bio srećan jer se brzina protoka moje veze sa Internetom popela na 2 megabita, ali pre mesec dana moj prijatelj Radan, iz Skoplja, mi reče da on ima brzinu od 10 megabita (i tih 10 megabita plaća otprilike koliko i ja ova moja dva domaća).

Bez ikakve namere, nekako spontno, ušao sam u fazu vrlo interesantnog, čak inspirativnog haosa i ludila. I to na dva nivoa. Prvi se tiče tehnologije, a drugi spoznaje.

O prvom (haos)

O drugom (ludilo)

Imao sam dvanaest godina kada sam doneo odluku da malo poradim na svom obrazovanju. U tom naumu uzeo sam da čitam knjigu „Ognjišta mudrosti" Vila Duranta, jer sam po naslovu zaključio da je to prava knjiga za mladog momka sa ambicijama da bude mudar. Sem toga, knjiga je

     Момчило Настасијевић (1894-1938), сеновит и непрозиран и шире непознат песник, предратни повучени београдски гимназијски професор, ни за свога живота није био одвећ популаран. Симболиста, опсесивно мелодиозан, самосвојног језика, архаичног, и чудног ритма... хоћу

Ukidanje viza gradjankama i gradjanima Srbije je istorijski dogadjaj, nagoveštavajući i ukidanje one grozne, a istinite maksime iz devedesetih: "Proleće je, a ja u Srbiji!"

Čestitam svim blogerkama i blogerima ukidanje viza, sa porukom mog omiljenog pisca:

 "Ponekad je putovanje lepše od odredišta!" (Servantes)