Reč ima Mala Mama ( link ):

                - Sad ću da aaa-pćiha!!! Ćiha!! Ćih! kinem - rekla je Hana, stresla se i valjano se useknula u papirnu maramicu.
                - Izbegavam da kažem da bilo šta ili ma koga mrzim, ali kijanje je jedna od retkih stvari koja me baš nervira i za koju bez problema mogu reći da je mrzim iz dna duše. - zaključila je.
Zatim je mali prst desne ruke podvila između palca i ostalih prstiju - siguran znak da će da sedi i ćuti i da joj je na umu nešto za šta nije sigurna da li bi mi poverila ili ne.
                Ćutim i ja i čekam da počne sa pričom.

u tamo neko proljeće 1997. uputio sam se među štandove kod SKC-a, u namjeri da pazarim neku interesantnu muziku... 

u prolazu, sa štanda s desne strane, čujem neki tehno bit i klinca koji uzbuđeno objašnjava starijoj mušteriji koja sumnjičavo vrti glavom - a sad idu svi zajedno ...
zastadoh da čujem koji su to svi i gdje to idu ... kad ONO! 

 

 

sjenke škura

  bila juče posle podne s nekim važnim i lepim iz osjeka i taj me podsetio na jedan drugi grad... na dva zapravo... sasvim među sobom različita

jedan grad lep kao san, u tom (sada mi zaista deluje kao san) gradu jedna kuća, nekad moja, na vr' brda i s pogledom na krovove i more, iza kuće šuma, a šuma od borova. iza  šume od borova groblje - a lepo. beli mermer i meštrovićev mauzolej nekakvim račićima - važnoj familiji (srpskoj, a važno li je?) dubrovačkoj

 

taj grad, taj san, to je moj cavtat. oko one kuće bašta, velika sa terasama oleandara i smokvi,

Bila sam na promociji u Zelenom Zvonu.  Došla sam preumorna i sa zakašnjenjem. Ljudi su sedeli i čekali. Jedan dečko, mlad čovek, kako god, zapitkivao me je da li je i koliko Zoran pio. Bio je sipmatičan i otvoren. Posle je pričao kako nema pravih ljudi, naručivao pivo i pominjao nekakav bend. Sela sam s njim za šank, pila kratku s mlekom (to piju umorni)  Zrenjanin je mesto koje pamtim po nekim vožnjama iz Novog Sada, ne sećam se imena lokala znam samo sa kim sam u njih ulazila, sedela, pričala... Sećam se i Milana Mumina, ne znam zašto - on nije iz Zrenjanina.

Ali

 

Rečnik Matice srpske kaže:

Tràdīcija (ž. lat)
1) a) Usmeno prenošenje istorijskih činjenica, predanje

b) Verovanje, običaji, pravila ponašanja i sl. Koja se prenose sa pokoljenja na pokloljenje.

2) pravn. Sticanje svojine pokretnih stvari predajom stvari iz ruke u ruku.

U Vujaklijinom leksikonu piše:

Tradicija (l. traditio)
predavanje, s kolena na koleno usmeno širenje (priča, pouka; verovanja, običaja i sl.) vest; običaj, navika; prav. predaja

Proverila sam i Oksfordski rečnik engleskog jezika, definicija je slična.

Ali, što se Bocvane, a i većeg dela Afrike tiče, ovim definicijama pod hitno treba dodati još jednu:

Tradicija
Najčešći i najuspešniji, gotovo neopoziv izgovor za sve što ne želite da uradite!

(Npr. Ne mogu to tako da uradim, nije naša tradicija! Mi, po našoj tradiciji, to ne radimo! To ne mogu da jedem jer nije tradicionalno! Iduće nedelje ne dolazim na posao zbog tradicije!...)

Ako mislite da preterujem, slobodno možete da se raspitate kod bilo koga putnika - namernika koji se zadržao u Africi više od dva dana!

Potaknut nedavnim izlaskom novog izdanja "Ala i Bauka", Anonimni autor zavirio je u svoja kriptozoološka istraživanja i zamolio me je da mu objavim ovo: 

 

U mom današnjem kriptozoološkom blogu pisaću o jednom malo proučenom, nekada dosta čestom, a danas gotovo iščezlom vilinskom stvorenju Balkana.
Reč je o Karakondžuli, formi lokalnog demona koja je milenijumima u sitne sate zagorčavala život „ljubiteljima čašice" ovih prostora.
I ako se danas, u vreme opšte svetske recesije i naše već tridesetogodišnje nacionalne depresije, u ovoj napaćenoj zemlji pije više nego ikada u prošlosti, izvorna Karakondžula ne može se gotovo nigde pronaći. 

Čhuck Berry, 90 godina. Legenda. (Pošto nikako neće da mi pusti klip, evo ga na ovom linku)

EDIT: Pošto smo već pomenuli, menjam naslov da obuhvati i našeg drugara i blogokolegu Spaju. Kažu da najbolji novinari nikada ne dočekaju penziju. Nažalost, u Spajinom slučaju to se pokazalo kao tačno. 

Eto, sada je sve jasno. Ideologija devedesetih je pobedila. Čestitam svima koji su doprineli tome. Znanim i neznanim. Grlite se i ljubite, veselite se i slavite, Vi pobednici.

Milan Nikolić

Ne bih žurio sa novim pisanjem, ali rana mi je sveža. I utisci. Najgore je kad u životu pokušavaš da budeš nešto što nisi. Nikakve dobre namere tu ne mogu da budu opravdanje. Setite se samo gospođe Delovej. Volela je cveće, ali ništa više od isplaniranog za taj dan, koji Virdžinija Vulf (Mrs. Dalloway, Virginia Woolf, 1925.) razvija u vremenski neograničenim pravcima, nije. I ja sam sinoć hteo da se igram domaćina, uloge u kojoj sam osvedočeno - očajan. Rezime: gosti su bili zadovoljni, uživali su vinu i toj salati koju sam spremao, dok su

Milan Nikolić

Šta god mislili o organizatorima, šetnja nema nikakve veze sa tim. Događa se ono o čemu sam pisao prošle godine u tekstu „Datum“ na ovom blogu. Odnos prema Zoranu Đinđiću odavno je sveden na otužni, ja bih rekao sramni, nivo marketinškog slogana. Da je ikada postojao kao nešto kontinuirano, dosledno i jasno definisano, sigurno je da bismo danas živeli drugačije. I naša pozicija, o kojoj nas svakodnevno izveštavaju, bila bi drugačija. Možda bismo i o sebi imali bolje mišljenje. Moguće je da bismo počeli da se menjamo.

Ali, ništa od toga se nije desilo. Bilo kako bilo, mart mora da dođe. Planeta se ipak okreće, ma koliko mi verovali da je stajanje u mestu jedino moguće. Znam to i po zvonjavi fiksnog telefona. U martu se uvek setim da imam tu spravu u kući. I svi me zovu u šetnju.