Evo, prošlo je neko vreme pa mene ugovor o tajnosti podataka u Sony-ju više ne obavezuje da ćutim, tj. sad mogu da razvežem jezik šta sam to tamo radio. Nisam radio u NASA-i ali to je ipak neki razvoj nečega. Sada ću u kratkim crtama da opišem o kakvim se svemirskim tehnologijama radi. Razlog je prost. Ja ne vidim njihovu svrhu ali Sony to veoma gura jer je to jedan od njegovih ključnih proizvoda u toj oblasti.

Deo Sony-ja u kome

I deo

Ovih dana me zvahu iz Sony-ja, kažu imaju jedan posao ko za mene pa da dođem na razgovor. Lepo, pomislih se, daj da vidimo o čemu se radi. Na razgovoru svi lepo uparađeni, odelca, što bi se kod mene reklo muva da se satre.

Kažu oni samo da im kažem šta sam radio ovo vreme dok nisam bio kod njih, ostalo već sve znaju. Naravno da znaju mislim se ja, pa kad sam poznata ličnost, ko ne bi znao. Lepo popričasmo,

Za Novu godinu smo pozvani... ne znam ni gde... sve ! Obući ću farmerke, čizme, kapu, šal i neku toplu jaknu. Ponećemo po neko piće, i otići prvo u našu kafanu, koja btw, radi kao i svakog dana, i gde smo svi "rodbina". Ko nema bolju ideju, može da ostane tamo, sve neobavezno, celu noć.

Izaći ćemo malo napolje da čujemo Masima i vidimo neke ljude. Kad se smrznemo idemo kod prijatelja, standardna priča. A , onda tamo...igranka bez prestanka, divljamo uz stare stvari, i puca nam prsluk...

Ovako mi to, obično, uloodimo se, i nema stajanja, do jutra...

Не сећам се када сам последњи пут гледао тај филм. Давно, пре двадесетак година. Али сад, мотајући кроз главу, чини ми се да памтим сваки детаљ.

- Вожња без речи.
- Слика празног плаца.
- Он хода натрашке с оне стране улице.
- Воки-токи испред банке.
- Који аутомобил?
- Плава коса и ружичасти џемпер.
- Инверзни пип-шоу у којем њено тело остаје покривено, а његова душа бива огољена.
- Син прстићима "крати" Настасјину косу и продужава покрет руке претварајући га у загрљај.

Zbog vremena u kojem smo ovo je molba, a zbog budućih generacija i vremena koje dolazi, ovo je zahtev za uvođenje Moratorijuma na rad i odluke Ministra rudarstva i energetike Srbije.

To da li srpski političari sebe čuju, manje je bitno, koliko je važno da ih mi čujemo. U nadi da je svaki novi ministar bolji, uglavnom i poverujemo. Oni ne govore o milionima ili par milijardi evra. Govore o desetinama milijardi, koje se slivaju u energetski sektor...ili „samo što nisu".

Svaki ministar izgovara iste brojeve. Niti jednom nije palo na pamet da zapita

Ne znam kako stvar stoji kod vas ali moje brige su se ukopale i razbaškarile u meni i na pamet im na pada da menjaju mesto, sredinu, okolinu u kojoj se nalaze a kamo li da prelaze i odlaze u nepoznata područja i predele. Doduše, ni ja ne bih imao srca da ih prebacujem ikome! I uzaludno je, svoje brige ne možeš prebaciti nikome, tvoje su i tačka! Stvar s brigama, možemo ih zvati i nevoljama, udesima, sranjima...nije ni malo jednostavna, dapače!

Ili kako sam značajno podigao kvalitet svog života!

 Khm, radno okruženje je važna  stvar, volim da namestim svoj radni prostor onako kako mi je zgodno, a onda ide sledeći korak, da bude lepo. neću da smaram slikama, ali ću jednom digresijom, primetio sam da se u radnim prostorama državnih instutucija taj običaj personalizovanog radnog prostora nije zapatio. Kao da su zaposleni u božjem strahu od otkaza, pa ne žele da se pomuče da taj prostor zaliči na nešto. To mi je misterija, ako je neko siguran od otkaza to je "državni pos`o"...

Dok zaštićeni rezervat Veliko Ratno ostrvo izgleda ovako

http://www.songofthepaddle.co.uk/forum/showthread.php?t=17812 ,

nedaleko odatle, treća reka beogradska - Topčiderska - izgleda ovako (foto: Sever Nagulov):

A

“Najgori hemijski akcident u svetu desio se u Bopalu, u centralnoj

Sećam se još svog prvog posla, da vučem gajbice po hotelu Metropol, i moje fascinacije pečatom magacinskim, valjda zaostale iz „Strogo kontroliranih vlakova“... na koje sam baš nedavno mislio dok sam vozom/vlakom putovao s kraja na kraj zamrznute Češke. A na tom poslu (nisam nikakav zabavni park stekao, a nije ni bilo posebno zabavno; najzabavniji trenutak mi je bio puštanje uhvaćenog miša na slobodu, hotel je vrveo od njih) sam u pauzi čitav blokčić za pisanje sa sve hotelskim logotipom ispečatirao, svaku neispisanu stranicu overio, pa mi je šef strpljivo objasnio kako to nije osobito mudro. No, hajde, bio sam mlad.

Svaki susret dve sestre predstavlja novu priliku da se odredi koja će imati glavnu reč. Foto copyright © Nitin Bhardwaj 

Sutra, 3. marta, je Svetski dan divlje faune i flore (World Wildlife Day), prilika da se osvrnemo na svu raskoš živog sveta koja nas okružuje. A sećam se kako su mi u više navrata, dok sam nepomičan posmatrao ptice, prilazili i njuškali me poljski miševi. Verovatno su samo proveravali da nisam već mrtav i da li mirišem jestivo, ali ja sam se divio njihovoj hrabrosti i radoznalosti da priđu nekom ko je toliko veći od njih.

Slede neki trenuci radoznalosti, bez nekog određenog reda:

gost autor: moj tata :):)

(za jedan nestali svet, sa severoistoka Like)

Krajem 60-tih godina dva vršnjaka iz sela Milan i Mirko razgovaraju u Milanovoj kući.  Sede za stolom i vode usporen dijalog u glavnoj prostoriji.  U toj sobi koja služi kao dnevni boravak odvija se život ukućana preko celog dana i leti i zimi:  kuva se, greje i loži vatra u peći, dolaze, primaju se, sede i razgovaraju posetioci, komšije, seljani i gosti iz daleka.

Mirko, zbog niskog rasta prozvan Mirkić, a sa nadimkom «Oljevac», bio je omalen, živahan

Da li ste ikad razmisljali kako izgleda smrt jedne revolucije, da li uopste jedna revolucija moze umreti i ako moze kako i zasto umire ?