dok pokušavam da pišem o  (ne)legalnim izborima u južnoj srpskoj pokrajini a ne da mi se, pala sam u napas' da čitam... i gledam neka brda kroz prozor, na jugu koji je od severa toliko daleko da ljudi nemaju pojma ni da su neki izbori, a kamoli ko se kandidovao.čuli su za "incidente" na mostu na ibru i kada se sinoć u centru gračanice začula neka sirena, škripanje guma, galama i pucanj  - izašli su na ulicu u strahu da nije "opet nešto..." (nije bilo ništa, neki se zakačili)

evo

 Sve sem fotona stari, samo je znanje uvek seksi

Tokom šeste nedelje života, Ognjen je zakačio prehladu, koja je prošla, ali je stridor ostao. Bio je to prvi korak ka jednogodišnjem paklu, masovno popločan neznanjem i ignorisanjem, a tek retko nadom, stručnošću i toplom rečju. Iz pakla smo izašli kao oštećeni psihijatrijski slučajevi. Ali smo izašli.

Brzo ću proći sitne korake koji su nas uveli u realnost sistema zdravstvene zaštite Republike Srbije: doktor opšte prakse konstatuje stridor, upućuje nas kod pulmologa na pregled; pulmolog na Univerzitetskoj dečjoj Klinici u Tiršovoj čuje početak upale pluća i prepisuje penicilin; doktor opšte prakse se čudi, ali ipak počinje terapiju; dežurni lekar u domu zdravlja se čudi kako ja (em vešto, em uopšte) presvlačim dete; dobijamo uput za ORL pregled; ne znajući odlazimo na Banjicu odakle nas vraćaju jer je dete suviše malo; popravljamo se i odlazimo na Institut za majku i dete gde lekar konstatuje laringomalaciju, poremećaj oblika poklopca grkljana koji deformiše struju vazduha i čini da svaki udisaj zahteva napor; doktorka nas uverava da Ognjena treba vakcinisati i u roku od 4 nedelje mu daje dve doze petovalentne vakcine (DI TE PER - protiv difterije, tetanusa i velikog kašlja, POLIO - protiv dečje paralize i HIB - protiv hemofilusa influence B).

Kada te događaji sustižu... večeras sam na FB napisao sledeće:

„Eh, ne bih da kvarim zabavu, stvarno mi je milo zbog sva tri finala! Stvarno, iskreno, veliko bravo!!!
Ali...
Cela slika nije ni malo slavljenička. Batinaši caruju, ubice šetaju slobodni, opskurni tipovi dolaze na kej da oskrnave svako normalno sećanje na žrtve parnjaka navedenih opskurnih tipova, sramoti se ime mog grada ali se nižu sportski uspesi - TRIJUMF VOLJE, eto to mi pade na pamet... kakav bi film sada snimila Leni Riefenstahl? A?"

Nikola Olic B92

Svašta se prevodi sa jezika na jezik u toku US Opena, uglavnom

Svu glupost i pakost sportske javnosti jedne zemlje, možete videti u nekih 96 sati posle lošeg rezultata nacionalnog tima na nekom velikom sportskom takmičenju. Ne treba vam ništa da znate, ni da gledate, sve će vam biti objašnjeno. Tada uvređeni pojedinci, izopšteni ili prezreni, kao i grupe udružene u narcisoidnosti i lečenju kompleksa malog naroda, kakav Srbi po gabaritima, geografskim, demografskim i ekonomskim, (žalim i ja) jesu, skidaju svoje maske i počinju da prosipaju, teško stečenu, naknadnu pamet . Tako su večiti cirkuzanti medijskog trapeza, koji svoju tačku izvode samo kada je „crna", neke „legende" (opasna reč - ubija progres u svakom sportu) i oni najhrabriji - „blogeri", anonimni „komentaristi" i znalci („što prate košarku od malih nogu") pokušali da ponište lik i delo Dušana Dude Ivkovića.

Milan Nikolić

Efekat začudnosti leži u osnovi Brehtovog epskog teatra. Svakodnevno mora postati upadljivo, uobičajeno raste do zapanjujućeg. Katarza, u aristotelovskom smislu reči, ne izostaje, ali isključivo kao intelektualna spoznaja. Breht traži gledaoca spremnog na hladnu, racionalnu analizu. Čoveka koji u pozorište dolazi da posmatra i rasuđuje kako bi iz njega izašao određen, sa jasnim kritičkim stavom.

Neobičan sam razgovor vodio ovoga jutra…

Pre pedeset i četiri dana bloger ovdašnji objavi tekst „Čika Žare i rektor Mića” i oduze mi time dan i po. Ne žalim se! Radilo se o temi koju sam u jednom od svojih dvadeset i osam komentara (!?!!!) nazvao mojom. Ono u šta sam ja bio ubeđen bilo je u neskladu sa mišljenjem tri blogerke, razvila se diskusija, bilo je sve u granicama pristojnosti ali je varničilo…

Ne znam sta se desava sa nama kao narodom i da li je tako i u drugim zemljama. Da li ste uocili preopsirnost i nepotrebne detalje, monologe, digresije u raznim poslovnim pregovorima.

 Divim se svima koji mogu da saslusaju takve nalete a da zadrze sopstveni mir i dobiju mogucnost da kazu na kraju ono sto je relevantno.

 Da li se ipak desi da uletite u nadglasavanje, nadjacavanje, gde da bi zaustavili monolog prepun hvale za govornika i sami uletite u pricu koja postaje digresija. 

 Kao da takvi razgovori postaju neka vrsta svakodnevnice.Ne pisem samo o razgovorima

25-27. april; 24. maj – 1. jun

*

Moje odredište je Kampot, mali grad na jugoistoku Kambodže, na obali Tajlandskog zaliva. Do tamo imam oko dva dana vožnje. Nameravam da noćas kampujem, ne toliko da bih uštedela – jer sobe se skoro svugde mogu naći za oko pet dolara – već radi slobode da stanem u trenutku kad osetim umor ne razmišljajuci o tome da li se u blizini nalazi neko naselje sa gostrinskom kućom.

(Iz rukopisa novog romana.)

Stigla sam do kraja sela i zastala, pitajući se da li da napravim još jedan krug, samo sada osmatrajući pažljivije, ili da ipak potražim mesto negde izvan njega.

„Haus, madam, turkiš haus, foto!“, čula sam ženski glas sa prozora iznad moje glave. Nudio mi je da za nadoknadu fotografišem drvenu kuću na sprat.

„Para jok“, odbila sam, i upitala je: “Ja imam čador, vi bašču, biti moj jatak?“ Jurila sam po sećanju turcizme, obilno se pomažući rukama kao u igri pantomime: prva reč – šator, druga – vaša bašta, treća – sigurno mesto.

„Jes-jes“, žurno mi je potvrdila na engleskom.

Mala, skoro okrugla žena kojoj je bilo teško odrediti godine, u širokim cvetnim pantalonama i s maramom istog desena, začuđujuće brzo je sišla dole. Dok me je sprovodila iza kuće, pridružila joj se i devojčica, verovatno njena ćerka, od možda trinaest godina. Odvele su me do velikog zadnjeg dvorišta, koje se jednom stranom završavalo gotovo kod samog luka, i pokazale mi dobro ravno mesto.

„ Tešekur!“, zahvalih im, te se bacih na podizanje kampa.