Istina, u pitanju je velik stres. S druge strane, postavlja se pitanje šta čoveku može da bude motivacija da se pojavi na TV-u. Jeste da je to najgledaniji kanal, ali je treš. Jeste da je reč o programu o kulturi, ali oni čak nemaju tu redakciju i jasno je da je jedina svrha postojanja emisije foliranje da kultura makar malo zanima njih i njihove gledaoce. Opet, u pitanju je zanimljivo iskustvo i odlična vežba. Ko zna kada i za šta mi ta veština može zatrebati. Možda me, na primer, jednog dana neko pozove u neki pametan program da govorim nešto pametno, pa je zgodno da prethodno steknem iskustva, da se ne brukam. Olakšavajuće okolnosti su da se taj tip emisija na svakoj, a posebno toj televiziji, prikazuje daleko od udarnih termina, u gluvo doba kad čestit svet spava i da nije uživo, pa ako baš ispadne neka katastrofa, neće da emituju. Da ne duljim - prihvatio sam.

Ima dosta metafízike u razmišljanju ni o čemu.
Šta ja mislim o svetu? Otkud znam šta mislim o svetu! Da se razbolim, onda bih mislio o tome.

Šta mislim o stvarima? Koje mišljenje imam o uzrocima i posledicama? Šta sam meditirao o Bogu i o duši i o postanju sveta? Ne znam.

Za mene je misliti o tome zatvoriti oči i ne misliti. Navući zavese na prozoru... (ali na njemu nema zavesa).

Misterija stvari? Šta ja znam šta je misterija!... Jedina misterija je to što neko uopšte razmišlja o misterijama.

 “Svagda za kukavicu postoji mogućnost da više ne bude kukavica...”. (Žan Pol Sartr)    

Španski filozof Ortega y Gasset bavi se proučavanjem mase, tj. gomile. Ovaj autor koristi pojam mase, iako prema prvoj navedenoj distinkciji mase i gomile, on koristi u svojim opisima elemente i gomile i mase. Gasset osnovni problem nalazi u čoveku u-masi, koji je apsolutno zadovoljan onim što jeste. Takav čovek personifikuje malograđanski

 

kandidati

 

 

Verujem da predsednik Tadić

 

 nije slučajno baš na Kipru govorio o “ekonomskom patriotizmu”, kao što verujem da će to ostati samo medijski lepa fraza ukoliko državni organi ne urade ono što je neophodno da se ta oblast mahinacija podvede pod zakon. Kao što vidimo biznismeni se baš mnogo ne uzbuđavaju oko apela presednika pa i to , kao i mnogo štošta drugog može ostati na samo lepom verbalnom gestu predsednika.

Naravno, za pozdraviti je to što predsednik inicira, potencira, ukazuje, traži, podržava, kritikuje, ohrabruje, ali je neprihvatljiva inertnost, ignorisanje i neodgovornost onih koji bi trebalo da se pobrinu da se takve mahinacije ne tolerišu.

Samo po sebi  postavlja se i pitanje,  o sprezi biznismena i parijske, odnosno državne nomenklature i pitanje  zašto država ni za 10 godina nije uspela da vrati iznete pare iz Srbije,

Dolazi i deseti peti oktobar od onoga 2000.godine, a izgleda sve više kao da ni onog prvog nije bilo.

Već dvadeset godina Srbija se nalazi u tranziciji, doduše prvih 10 se bavila nekim drugim prioritetima, ali izgleda da smo učili žurno od srede do petka al se nismo mnogo makli od početka..Da li je prestroga ocena da, umesto boljitka, u svakom segmentu društva vidimo, u najboljem slučaju stagnaciju, a samo ponegde i napredak. 

 „Pre nešto više od deset godina mislili smo da je tada najgore. Pa smo onda jedno kraće vreme mislili - biće bolje. Danas opet mislimo da je sada veoma loše, a da je boljitak negde u dalekoj budućnosti“, jedan je od zaključaka istraživanja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam”koje je prošlog meseca obavljeno  na uzorku od 1.813 građana Srbije. Ima tu interesantnih podataka i zaključaka

ko zaključivati želi.

Evo nekih:

- građani danas životni standard u vreme socijalizma ocenjuju sa četvorkom, a u vreme Miloševića, kao i današnji standard sa dvojkom. Standard u vreme Miloševića ocenjen prosečnom ocenom 1,95, dok je vlast koja je došla nakon njega dobila ocenu 2,32.

dalje,  

-više od četiri petine ispitanika, odnosno 81%, tvrdi da je bilo najbolje u vreme socijalizma,

 ... To Nagual:

U našem sadašnjem društvu ljudi provedu dosta vremena u građenju nekakvih odnosa. Nekada ranije su se odnosi gradili na drugačijim principima. Sada se grade na ovdašnjim. I ti odnosi imaju svoje zakonitosti kreiranja. Bazirani su na pravilima društva. Dakle, kako izgleda kreiranje odnosa dvoje ljudi u ovom društvu (prikazano na metaforičkom primeru - vrlo, vrlo metaforičkom):

1. Dvoje ljudi se sretnu. Negde. Bilogde. I upoznaju se. Pozdrave se učtivo.

Ne znam više šta me je to juče ujutro podsetilo na Sesame Street. Otišla sam na YouTube, pronašla neke pesme sa ploče The Muppet Alphabet Album (1971), okačila ih na FB i od tog trenutka u svakoj petominutnoj pauzi ja otvaram te fajlove, smejem se i pevam na sav glas. Drugarica koja je ranih sedamdesetih uz mene napamet naučila ovu ploču - from A to Z - od juče, kaže, radi isto što i ja. Peva li peva, a ćerke je gledaju kao da je, ahm, podetinjila. :)

Uživajte. I sećajte se, slobodno! :)

Pitanja na odgovore ili: o (ne)mogućnostima (umetničkih) utopija danas

Ko je (kakav je) umetnik današnjice? Odgovor na ovo pitanje, prirodno, neodvojiv je od priče o mestu, ulozi, psihološkim, estetskim, etičkim i semantičkim kontekstima i problemima umetnosti našeg vremena.

Polazeći od rečenice koju je u vremenu (realnog) socijalizma izgovorila jedna mađarska umetnica: “Moj umetnički status, pa to je geografska i biološka nepravda!”[1] , prirodno dolazimo do pitanja statusa današnjeg umetnika nastanjenog na prostoru (prostorima) Istočne Evrope. Dok su, recimo, u vremenu pre pada Berlinskog zida za cilj (svrhu) svoje umetnosti imali osvajanje i širenje prostora slobode ─ istočnoevropski umetnici današnjice, “ušuškani” višedecenijskim ograničenjima državnog socijalizma, ovaj šok budućnosti dočekali su prilično nespremni. Danas kada ih zbog njihove umetnosti više niko neće hapsiti, neće ih pozvati na informativne razgovore, ili im sudskim odlukama zabranjivati rad, dobar broj umetnika Istočne Evrope, ma kako paradoksalno delovalo, oseća se zakinutim upravo za taj prostor i (urođenu) potrebu subverzije, otpora, nepristajanja, svakovrsnog angažmana..., ili pak, na drugom polu: sluganstva, poltronstva, veličanja, slavljenja...

Kao prvo, slučajnosti ne postoje. Naročito ne onda kada najslučajnije izgledaju. Iza svake slučajnosti čuči nešto što čeka na svoj trenutak, a nju šalje na pozornicu svakodnevice samo da bi pažnju odvratilo.

Kao drugo, Sajam knjiga je. Nedelju dana konačno knjige dolaze na red i razmile se svuda, do te mere da ih čak i na televiziji možete videti, a da njihovi pisci nisu izginuli od neke neverovatne ili bar lascivne smrti. Tada izmili i velikim slovima počne da se reprizira već od akanja izlizano sugestivno pitanje: »Da li ljudi danas dovoljno čitaju?« Može i uskličnik da se doda ako neko voli. Odgovor je naravno, svake godine, uz sastavljanje obrva i setno naginjanje glave: »Ne, ljudi danas ne čitaju dovoljno«.

 

 

Ne ukidajte emisiju TREZOR! - apel Fondacije Tanja Petrović

 

Fondacija Tanja Petrović je ogorčena vešću da emisija Trezor neće biti u programskoj šemi RTS-a od jeseni. Apelujemo na rukovodstvo Javnog servisa da svoju odluku preispita i izmeni, jer postoje brojni razlozi da ova emisija, koja „čuva trezore“ RTS-a, opstane i nastavi da se emituje na nacionalnoj frekvenciji.

 

Odma da se razumemo, hoću orden. Ne mora ništa sa merlinmornovskim najboljim prijateljima svake devojke, em sam devojkom bila u drugoj polovini prošlog veka, em nisam alava. Može skromnije, al da se sija i obavezno da ima nešto ukršteno. Naravno, da ima i vizantijski bordo pliš-jastuče, jer posle mogu da ga koristim za

Mediji javljaju da će Đurđevdan ući na reprezantativnu listu UNESK-a kao nematerijalna baština, zajedno sa tangom i flamenkom. Saglasan.