Nije mi ni na kraj pameti da se bavim istorijskim čeprkanjem po kolonijalizmu a još manje po novom svetskom poretku i njegovom neoekonomskovojnom kolonijalizmu. Pišem o likovnim kolonijama ali ni to nije manje, sa nekoliko časnih izuzetaka, usrano i zagovnano.

Malo istorije nije na odmet.

Polovinom XIX veka u selu Barbizon u šumi Fontenblo počela je sa radom jedna od prvih i najčuvenijih likovnih kolonija pod imenom Barbizonska

ja da se pakujem, odbacujem suvišne ili nepotrebne stvari, vodim se minimalizmom...kad! Gde si to krenuo, šta to radiš, trgnem se! U Evropu, kažem sam sebi. Pa već si u Evropi, mamlaze, odgovaram. Jesam geografski ali idem u Evropsku Uniju. Popričekaćeš, načekaćeš se, ne crkni magarče do zelene trave... Čekaj bre! Čemu taj pesimizam?  Nije to nikakav pesimizam, realnost na sceni burazeru, znaš kad ćemo postati tz uređena država gde će sve funkcionisati makar 20% od onog što je potrebno da bi se bilo u EU, nikad i da ponovim, NIKAD! Koliko dugo ti stoji u pisarnici Višeg suda predmet, evo sad je već tri godine a ti bi u Evropsku Uniju. E moj brajko, budi ti optimista al' nade nema ni od korova! I nemoj mi ono otrcano: Nada umire poslednja.

Ko se se seća, (DR M i Sesili sigurno), Winchester Cathedral?

1966 godine britanska grupa pod imenom The New Vaudeville Band izbacila je ovu, danas je klasika, pesmu. I sad mi je u glavi kristalno prisutan glas Rudy Vallee-ja kroz megafon. Uz ili i pored omiljenih mi Rolingsa, Bitlsa, Enimalsa, Hu, Trogsa, Džimi Hendriksa, Bob Dilana....The New Vaudeville Band su mi preko noći postali ljubimci! Inspirisan plesnim, vodvilj orkestrima dvadesetih godina prošlog veka, Geoff Stephens stvaralac/autor pesama, oformio je ovu po mnogo čemu jedinstvenu gupu. Na njegovo/njihovo ogromno iznenađenje, pesma Winchester Cathedral postigla je nezapamćen uspeh! U Engleskoj je bila među prvih deset na Top listi a u Americi na prvom mestu. Ploča sa ovom pesmom je prodata u više od tri miliona primeraka i zasluženo proglašena Zlatnom pločom. Sledila je nagrada Grammy za najbolju savremenu pesmu 1976 godine. Na demo snimku, vodeći vokal je otpevao John Carter bivši pevač grupe The Ivy League. Stephens je odlučio da snimak s Carter-om zadrži za komercijalna puštanja. Prvi/inicijalni LP su objavili krajem 1966 godine pod istim naslovom kao i prethodni singl, Winchester Cathedral.

 S tobom se ne može lepo i normalno razgovarati...planeš za svaku sitnicu...A ovo kao nije normalno...možda nije lepo ali je sasvim normalno...i nije sitnica u pitanju...Nije ni lepo ni normalno, i čemu dranje, pogledaj se, sav si crven u licu...dobićeš infarkt...I hoću verovatno...ne derem se, samo sam povisio ton...afekat je bre u pitanju...ne mogu više da ponavljam jedno te isto...meni je i više nego dovoljno što se svakodnevno žderem, što noćima ne mogu da zaspem...Dobro, ali to možeš mirno...smireno da kažeš...žena je sigurno povređena...toliko si bio hladan razgovarajući s njom, osećalo se da želiš što pre da završiš razgovor...pa i ona je u istoj situaciji kao ti, kao mi, bori se jadna...uostalom idi...tamo gde si krenuo, rashladi glavu...

Već više od godinu dana preko puta, na ćošku, zidaju zgradu, evo skoro su je završili, ostalo je da ugrade prozore, vrata, verovatno i pod (parket, laminat?) i još neke sitne munje što bi rekao Kukusigameni. Nije baš Skadar na Bojani i ne uzidaše majku sitne dečice ali sestro, brate! Na dušu im neprekidnoneprestana buka, svrdlanje i burgijanje ali mi zakloniše pogled koji se prostirao, pružao do obrenovačke elektrane sa sve Petracom, Galovicom, Savom, poljima kukuruza i suncokreta. Dobro de! Kako ono reče dobri čika Jova Zmajeviti: Gde god nađeš dobro mesto ti/tu drv...zgradu posadi.

Stalo je meni do ljudi na Kosovu i Metohiji, stalo mi je i do teritorije po kojoj se nekad slobodno promicah i živeh, ne stalo, nego me duša boli ali! Mnogo je ali proteklo Savom, Dunavom, Moravom, Sitnicom, Labom, Nerodimkom, Crnim i Belim Drimom da bismo došli dovde dokle smo došli. Problem se vuče još od prvog susreta Slovena/Soraba/Srbalja/Srba sa Ilirima/Arnautima/Šiptarima/Arbanasima/Albancima, a dobri su izgledi da će se vući dok je sveta i veka.

One koji ne znaju poučite što je moguće bolje. Društvo je krivo što ne daje besplatnu nastavu, ono je krivo za noć koju širi, Ova duša je puna mraka a u mraku se čini greh. Nije krivac onaj koji čini greh, nego onaj koji održava mrak.

Kako sveže, savremeno i istinito zvuče ove reči a napisao/izrekao ih je kroz usta Šarl Fransoa Bjenveni Mirijela, Biskupa u Dinju u romanu Jadnici još 1862 godine, Viktor Igo.

Naravno, svi znate da ovde nije reč o izletničkoskautskom pentranju na brda, brdašca, brežuljke i ine uzvisine. Radi se o ljudima obrazovanim i obaveštenim, vizionarima takorekuć, koji mogu bolje i preciznije da sagledaju situations od uglavnom poluobrazovane ili skroz neobrazovane većine. Daklem, (iako ne moram da vam crtam) brdo je autorova metafora za znanje, obrazovanje, poimanje, spoznaju...Kako god, priznajem vrlo nevoljno, ovo možemo podvesti pod idealistički pogled, jer je takvih, na brdima stojećih i više videćih, povijesno gledajući,

Drage moje i dragi moji, pozivam vas da dođete na otvaranje moje dvadesete samostalne izložbe. Izložba će biti otvorena 1. juna 2018. u 20 sati u Blok Galeriji, Blok 45, novi Beograd. Prevoz: Tramvaji 7, 9, 11, 13. Autobusi: 45, 73, 94, 95, 610. 

ili "Tamni se oblaci nadvijaju"

 Iako još traje zavrzlama sa Orion serverima, cenim da će do večeras i tu da se razvedri, obećao sam kod Hansela na blogu da ću da nabacim par reči o Cloud hostingu, koji inače od srca preporučujem. Takođe u ovom tekstu nameravam da se bavim slučajem prijatelja kolege blogera Hansela, novopridošlom blogeru sa nikom konstatovani jer je njegov slučaj idealan za predstavljanje tehnologije za koju verujem da je budućnost

Na fotografijama nije intervenisano, a nastale su u četvrtak 21. oktobra na ušću Topčiderske reke u Savu, uz donji špic Ade Ciganlije. Prethodnog dana, voda je bila – ljubičasta. 

Koliko mi je poznato, nikakav izveštaj o tome nije stigao do javnosti, niti su se nadležni tim povodom oglasili. Nisu primetili?

Gost-autor Snežana Panjković, foto (2) Slobodan Panjković

Juče smo S. i ja brojali ptice oko Ade Huje i nabasali na onu nesreću od retkog crnog galeba Larus marinus koji se tu nakratko pojavio u oktobru, ali je potom izbegavao sve pokušaje ponovnog pronalaženja i obezbeđivanja dokazne fotografije. I dok užurbano montiram teleskop, malo ga osmotrim, a on, prokletinja, iz čista mira uzleti!! Pre nego sto sam se i mašio foto-aparata! I nestane uzvodno.

Nedavno je u Gardijanu izašao sjajan članak - intervju sa Dejvidom Mičelom koji je prevo knjigu Zašto skačem, a koju je napisao trinaestogodičnji Japanac Naoki Higashida koji ima autizam.
Dejvid kaže da mu je knjiga veoma pomogla u tome da bolje razume svog sina. Meni su pomogla oba tekst, i intervju sa Dejvidom, čija je većina rečenica kao da sam ih sama pisala, i delovi iz knjige koji su objavljeni u Gardijanu. Nadam se da ću uskoro imati priliku da pročitam celu knjigu, a bilo bi divno kada bi je neko objavio i na srpskom.
Snežana Lazarević se potrudila da ovaj tekst iz Gardijana prevede, a ja želim da ga podelim sa vama. Oba su dugačka, pa ću ih radi bolje preglednosti i lakšeg čitanja objaviti kao dva zasebna bloga.

 Kako sam učio da živim sa autizmom svog sina - David Mitchell

gost autor: moj tata :)

(za jedan nestali svet, sa severoistoka Like)

Desilo se to sredinom 50-tih godina. Bio je težak, jak, širokih leđa i još širih sapi. Ćića Đukan i njegov sin Jovo imali su tih godina jednog konja koji se zvao «Môro». Ponekad se samo uz ime dodavalo i Môro Đukanov ili Môro Jovin. Imao je tamno-crvenu, skoro riđu dlaku.
Tih godina, bio sam dečak od 11-12 godina, pun snage, detinje nestašan. Godine uzrasta dece malo je ko pratio osim oca i majke. Znalo se samo u koji razred

Šetam sa sinom našim malim predgrađem, i umesto uobičajenih individualaca zagledanih u zamišljenu tačku ispred sebe dok ćutljivo i odlučno koračaju ka sigurnom cilju, danas, u razmaku od par minuta sa čuđenjem opažam dve gomile ljudi, prva od 12 muškaraca podeljenih u tri manje grupice sa presecima (njih nekolicina se prebacuje iz jednog u drugi razgovor), druga veća, okupljena i zagledana u nešto na trotoaru.  Prva grupa «naših», Bosanaca, Dalmatinaca, Srbijanaca