Kako bi zivot izgledao kada bi konstantno bio pracen muzikom u tvojoj glavi? 

I sad kao neko dobije posao u firmi koja radi monitoring ljudskih zivota preko nekih kamera integrisanih u klijenta i njegov zadatak je da mu pusta muziku prema situaciji u kojoj se ovaj nalazi. Kao u filmu ...

[Ми, полубогови] 

Недодирљивост

Када је једног дана Димитрију Шостаковичу зазвонио телефон нико није могао ни да претпостави да ће са друге стране жице бити - Стаљин. 

Још је невероватније то што је разговор убрзо дошао до Шостаковичевог одговора: "Нећу да идем!". А најневероватнији је завршетак разговора у коме је, да би приволео Шостаковича да отпутује на турнеју по Америци, Стаљин укинуо забране извођења његове и музике његових пријатеља.

Шостакович је, услед многих напада и забрана од стране владајуће партије, претњу хапшењем и ликвидацијом, који су се дешавали и због мањих преступа, видео као веома реалну. Једно време је своје хапшење чекао спавајући испред врата свог стана, како бар његова породица не би била узнемиравана. Са друге стране, шушка се да је, када је после много деценија од распада СССР-а отворен његов досије, на врху досијеа писало - НЕ ДИРАТИ!

[Српска душа у европској форми]

„Јер само хармонија показује
како народ мелодију осећа."
Корнелије Станковић

Када су ме у једној радијској емисији питали шта је то велико што је Мокрањац урадио у својој музици, одговорио сам: Мокрањац је искористио европску хармонију да истакне и покаже лепоту српске мелодије, а истовремено је искористио српску мелодију да истакне снагу европске хармоније.

Током одрастања, музика која је скоро свакодневно била део мог дана, била је Мокрањчева. Некада као пука забава, некада као извор естетског искуства, а некада као лек. Умео сам доста времена да проведем свирајући хорске композиције на клавиру. Оне су због малих техничких захтева, пуноће хармоније и, услед текста, отвореног емотивног садржаја, биле вишеструко погодне за уживање. Моја музичка машта би звук клавира претварала у савршен хорски звук. Ноте Мокрањчеве музике су имале доминантно место на мом клавиру, поред Бетовенових соната.

I dalje svakog dana jedna žena u Srbiji umre od raka grlića materice iako je taj oblik raka izlečiv. I dalje je kod nas najveći broj obolelih od raka dojke.

Od pre pet dana jedne žene više nema među nama. Njene maloletne ćerke su me pitale: Zašto baš ona? Ne mogu deci da kažem da pitaju vlast, lekare, javne ličnosti, i ostale koji su mogli nešto da urade, a nisu. Moram da ih lažem da je tako moralo biti.

Već danas bi svaka građanka i svaki građanin morali da dobiju letak, sms poruku i na kraju pismo od nadležnih

Ko kaže da narod kod nas ne čita? Čita recimo onaj papir za dupe (da prostite) za koji piše gospođa Marković Marković ili Petrović Petrović ili... ne mogu sada da se setim tačno kako se preziva, koja se nada da niko nije provalio da ona u stvari nije novinar. Gospođa koja, duboko verujem, nakon napornog dana ispunjenog utvrđivanjem ko je od poslanika vera, a ko nevera, ili mudrolijama tipa "kako je Duško Dugouško mogao spasiti dečije dodatke tako što bi 3000 evra pretvorio u bar jedno 5 miliona evra", uveče u tmini svoje zablude bunca "oni znaju šta ja u stvari radim", "ljudi znaju da ja nisam novinar", "svi znaju da ja buncam"... Ali dobro, dosta je za sada priče o ovoj sirotoj ženi i o njenim kolegama.

Gost na ovom blogu je Ljiljana Lakić Švrakić koja je sa pokojnim Milenkom Zablaćanskim saradjivala, prevodeći mu tekstove sa nemačkog i engleskog.  

U svom rečniku neshvaćenih reči, Kundera, pored ostalog, razmišlja o značenju pojmova „teško" i „lako". Kao što je lepota u očima onog koji gleda, tako je i lakoća relativna i neshvaćena. Apsolutne lepote, kao i apsolutne težine, nema.

Čudno se zbilo da se u istom danu, u razmaku od samo

I have been back in London for a couple of weeks now and have been watching Brand Srbija with interest. I’m always interested in what the English think of my adopted homeland and have found myself defending it on occasions but, more often than not, simply satisfying people’s curiosity in a country few know much about. I suppose we English are happy with our stereotypes (Brand USA: brash cousins, freedom fries and Die Hard; Brand Germany: order, engineering and Adolf) but we do look to overcome them on occasions and Brand Srbija is one that could do with a little modification. This year,

Odmah da kažem, nije Nikolić ni prvi ni poslednji političar koji odlazi na noge verskim poglavarima i glavarima, radili su mnogi pre njega, rade  i sada. A sve dok tako rade pokazuju da još nismo dostigli nivo savremene evropske demokratije.Da je normalno, kao što nije, bilo bi normalno da se sastaju  muftija Zukorlić i za Sandžak nadležni vladika pa da prodivane o bratskoj saradnji  jerbo smo svi braća u veri i Bogu dok se bratski ne posvađamo i ne potučemo. Dakle, niti je Tomislav Nikolić vladika niti je Muamer Zukorlić stranački lider, pa čemu onda susret sa čisto političkom konotacijom?

Kako to da se odjednom “nađoše” i pokazaše “visok stepen saglasnosti”?Kako će taj zaokret

Između ostanka u zagradama i na marginama moderne evroposke agende Srbija je realnim  kompromisima izraženim u famoznim fusnotama napravila još jedan korak koji je vodi bliže

EU .(Tekst svih Sporazuma možete pročitati u prilogu- nastavku posta)

Srbija je potvrdila je da je moguća politika EU  i rešavanje pitanja Kosova ali ne onako kako misle oni koji žive u vremenu s početka XX veka.

Upravo postignuti kompromis u pregovorima o Kosovu je nesumnjivo uspeh Srbije, pa ako hoćemo i zaslugom DS, koji se ogleda u nekoliko ključnih elemenata:

Sećam se prvog puta kada me je ćale posadio u kola i pokazao šta znači stereo zvuk. Imao sam 10-tak godina i bilo je pravo otkriće za mene da su zvuk podelili na dva kanala i da se na jednom zvučniku čuje jedan zvuk a na drugom neki drugi.

Prošlo je puno vremena od tada i blago su uznapredovali...

Holophonic je način snimanja zvukova koji je predviđen da se sluša na slušalicama. Uzmete jedan model glave, postavite dva mikrofona na mesta gde bi uši trebale da budu, i snimite bilo šta. Najpoznatiji do sada je Virutal Barbershop. Neću previše da dužim, jer ništa

Ja ne volim da budem u društvu osobe sa kojom ne mogu da jedem za istim stolom.

Manje je od malog a veće od najvećeg. Ispod kapaka sakriveno. U mašti nacrtano i na platnu tmine skrojeno. Tišinom oblikovano. Mirisom ustalasano. Nemirom protkano i sačinjeno. U smiraju sanjano. Kao najlepši san zaslađeno. Kao sumrak neuhvatljivo.

Trenutak.

Ponekad se u snu probudite. Ne mislim onako - probudite iz sna. Probudite se u snu. Unutar njega. Postane Vam san duži. Razvuče se kao žvaka. Poprimi oblik. Dobije boju i zvuk. I dalje je san, ali više nije

najlepše je ne biti prisutan

milutinu petroviću,
povodom jednog započetog razgovora...

U sredu, 17. novembra, u 12 časova, u Beogradu, u prostorijama Srpskog književnog društva (Francuska 7), biće održana promocija časopisa za književnost i umetnost, »Tisa«, broja koji je posvećen pesniku, Vujici Rešin Tuciću.

Vujica je bio veliki pesnik. I još veći čovek. Spadao je među retke ljude koje, ako imate sreće, sretnete zato da bi ste videli da priroda ne može uvek da stisne sve što da u šaku tela.

Ne bih umela da vam rečima dočaram koliko sam ja srećna što nemam pojma. Godinama sam se koprcala da stignem do tog stadijuma, i evo me tu sam konačno.

-      Ljubavi, da ti mama kupi svesku na princeze?

-      Šta ti je?

-      Draga, vidi ovu, roze krdo udavača visokog roda...

-      Ostavi me, moram na predavanja, gnjavi braću.

-