Minimalna promena je: zabraniti zakonom predizborne koalicije. Na izborima učestvuju političke stranke samostalno. Svaka stranka mora samostalno da dobaci do cenzusa. Ako ne može, onda nema mandat od građana da uopšte učestvuje u krojenju sudbine za sve nas.

Da li je došlo vreme da konačno jedan političar pogleda građane u oči i kaže da ovako više ne može? Da kaže da demagogija ne radi. Da smo neodgovorni. Da se igramo sa budućnošću naše dece. Da tata i mama i baka i deka troše njihove pare.

Propad u sferu zamišljenog zaborava mogao je izazvati to dugoočekivano olakšanje. Kao neminovnost na koju se nije računalo. Nedugo zatim: strah. Nelogičan. Tim više, moćan.

'Smestiće nas tamo gde nismo bili. Kako da živim u sećanju koje je promešalo mogućnosti i pobacalo ih po kolekciji trenutaka od krvi i mesa. Nalik svicima na ispucalim listovima smokve, ili svetlucajima radoviđenog, u prodoru kroz naherene senke. A da se ništa ne može preduzeti!'

Na ovom proplanku vlada putokaz, postojan koliko i vetar koji ga pomera.. Mogla sam da se skotrljam u poznato i ostanem, graditeljski raspoložena, birajući nijansu bele za strop.. ili da produžim, jasnim mislima uprkos.. ili negiram svaku prepoznatost i iskradem se u neko drugo sećanje.. Neočekivano smelo, međutim, prožeto gestovima operete: vadim peglu, beллu košulju i prstohvat crvene svile: trag postaje nešto nalik na nešto što, za mene, može biti umetnost.
Ili zaključak: ne treba nam sumnja šta se sve može učiniti od reči namotanih na ljubav prema njima. Uvek će iscrtati ono što, tim sobom, treba reći. Makadamski neravno i tačno.

Kad hoćete nekoga da slažete, pre svega razmišljate o profilu te osobe i njenoj inteligenciji. Zavisno o tome kakva je vaša procena i mišljenje o toj osobe smišljate laž. Za malu decu smišljate laži o Deda Mrazu, Zubić Vili, babarogama i dečica će u to poverovati. Kad malo porastu počinjete da im servirate bolje laži, jer priče o vilama, čudovištima i vampirima više ne prolaze. Ako bi ipak pokušali da im ponudite takve naivne laži, bili bi pre svega provaljeni, ali bi time pokazali da o njima nemate neko posebno visoko mišljenje. A možda ste glupi i ne umete da smislite bolju laž.

To naši političari non stop rade. Poslednji u nizu vređanja inteligencije sopstvenih građana bio je i ministar Goran Knežević koji je smilio naivnu laž, da je dovoljno da on popije čašu mleka i da svi padnu na dupe i pomisle kako je mleko u Srbiji super. Žao mi je, ali mene, kao i mnoge druge, je taj potez uvredio! Nismo naivna deca i nije dovoljno da ministar kao neki cirkuzant popije čašu mleka pred kamerama! Ovo je ozbiljna stvar i zahteva ozbiljan odnos države i ministra! Ako niste sposobni za to, onda sikter!

The following is a true story...

"I want to change from Telenor to VIP."
"Can I have your licna karta?"
I give my ID card.
"Wait just a moment," he said, and he went to the back of the shop.

15 minutes later.

osmeh je jos uvek dete... nije gledao ni sampiona ni krvavu bajku (bambija samo jednom i misli da je sanjao).

jebeno je ovo mesto za odrasti.  

hvala ti

nije razlog za ostavku ministra obradovica to sto su testovi "provaljeni". stampa je data sluzbenom glasniku, koji bi kao trebalo da bude ozbiljna firma. ali i u ozbiljnim firmama je se moze desiti zloupotreba. kao sto se i desila. neko je posusao i uspeo da ukrade. ponavljam, to nije razlog za ostavku. 

petogogodišnjaci.

ja živim sa pametnijima.

RECITE! Svi znamo da vam je neizrecivo teško i verujemo da nema tog novca koji može nadoknaditi izgubljeno dete. Zato RECITE g. Ognjanoviću ko su ti kriminalci i ucenjivači zbog kojih ste pristali na sve u borbi da spasete život svog bolesnog deteta, kao što bi uradio i svako od nas da je bio u vašoj situaciji. RECITE, jer da vas ti i takvi nisu ucenjivali i primoravali na svakakve gadosti, možda bi mala Tijana danas bila živa.

Već nekoliko dana pokušavam da nađem vremena i da smislim odakle da počnem priču o tom mestu.

Preko sedam brda i sedam mora i sedam gora bio jednom jedan bioskop. Imao je baštu. Kuću je delio sa Gradskim pozorištem. Bašta je bila samo njegova. Nekad pre mnogo godina bašta je služila za letnje projekcije, a onda i kao klub mladih, za koncerte, festivale i sl. .. No ovo nije dobar početak jer nije u pitanju bajka.

Da probamo ovako... Sećam se letnjeg pljuska koji nas je uhvatio, mene i ćaleta, tj. dok smo žurili da pogledamo neku komediju sa But Spencer-om i Terence Hill-om. Pa onda projekcija Doors-a koju smo devedeset i neke odgledali dva put sedeći u zimskim jaknama. Moj sedamnaesti rođendan, Kad bi... festival i mi, odlični đaci, društvo dobrih devojčica koje su te večeri .. Bile smo dobre. No, da se ne uplićem previše u svoja sećanja, jer danas sam pročitala nečija, veoma slična i sasvim su dovoljna za jedan blog.

Moj gost autor je dokona popadija, a ovo je njena:

Tezga za sećanja

- Srđan Karanović je 1974 napravio TV film dokumentarnim stilom "Pogledaj me nevernice", maestralno, jednostavno taman toliko koliko treba da bude, jedan od onih filmova (kratkih) koji se mogu gledati opet i opet i opet ... tako da uvek ostave želju da se pogleda još jednom -

Danas mi je internet "naneo" zadovoljstvo da pronađem snimak filma, traje 38 minuta i ostavlja neizbrisive otiske i utiske i jedino što mogu je da ga podelim sa svima, da se tako napravi šansa za mnoge da uživaju u priči, slici, muzici, atmosferi, dijalozima, likovima, prizorima i mašti jednog umetnika koji je ovaj film napravio davnih dana.

Među nama koji su ga već imali prilike pogledati i gledati nanovo i koji sami sebe svrstavaju u poklonike, razvijen je pravi kult razmene kratkih replika, značenja scena i - naravno muzike, nezaboravne muzike.

Primetio sam, g. gradonačelniče, da u Beogradu ima sve manje vrabaca. U stvari, da ih gotovo uopšte više i nema. Šta je tome uzrok, ne znam. Da li su u pitanju oštre zime, vrela leta, ili nešto treće, pitanje je na koje će neko stručan znati odgovor, ali ja samo, sa ne malom setom, primećujem da ih nema.

Vrabac je, inače, jedan od simbola Beograda. To čak i u Wikipediji piše. Siguran sam, svoje važno mesto ima u ekosistemu. Međutim, ono što je možda i važnije, vrapci važno mesto imaju u emotivnom sistemu svakog Beograđanina, zbog toga, apelujem da se nešto oko ovog problema preduzme.

Dok sam tako stajao u kapetanovoj kancelariji, u zgradi garnizonskog vojničkog kluba, vojna pošta 6485, Črnomelj, Socijalistička Republika Slovenija, razmišljao sam prevashodno o tome da li će blatnjava voda koja mi se sliva sa šinjela na čizme i posredno na kapetanov tepih, iznedriti neku, za mene dodatnu nevolju, veću i od one u kojoj već jesam.

Stojeći u stavu mirno bacao sam kriomice pogled na dole.

Mislio sam da pokušam, nehajno, da se pomerim korak nazad. Tako bi blato padalo na parket. Tu bi bilo lakše za čišćenje, ali bi, opet,