Zimbabve (142), Liberija, Haiti, Siera Leone, Togo, Burundi, Kongo, Gvineja, Jemen, Centralnoafrička Republika,Gruzija, Džibuti, Avganistan, Jermenija, Etiopija, Mauritanija, Mozanbik, Angola, Moldavija, Kirgistan, Kenija, Nigerija, Srbija (120), Benin, Ruanda, Zambija, Jamajka, Pakistan, Bosna i Hercegovina, Tadžikistan, Čad, Gana, Ukrajina, Makedonija, Senegal, Bocvana, Malavi, Crna Gora (105), Egipat, Sudan, Dominikanska Republika, Burkina Faso. 

Ovo je spisak zemalja rangiranih po indeksu prosperiteta ekonomije, od najgore ka najprosperitetnijoj, od poslednjeg Zimbabvea, do 101. mesta na kom je Burkina Faso. Srbija zauzima poražavajuće 120. mesto.

Tazbina, pre 8-9 godina. U kafani se upoznajem sa ženinom braćom i prijateljima. 

- Ti si iz Vojvodine?

- Da

(desetak sekundi tišine)

- a šta hoće onaj Čanak?

Nije dobio odgovor na ovo pitanje. Mrzelo me je da odgovorim da sam potomak kolonista iz Kninske krajine i da bi me se familija kolektivno odrekla da sam "autonomaš". Uz to, niti mislim da je Nenad Čanak separatista, niti da njegovih 2-3% glasača predstavljaju značaj broj. Sa sličnim pitanjima sam se susretao i pre i nakon tog dana.

Pitali su jednom čuvenog kineskog mudraca Konfučija: »Šta je najznačajnije za dobru državu?«
»Hrana, oružje i poverenje naroda«, glasio je odgovor.
»Kad bi država morala da se nečeg liši, šta bi bilo prvo?«
»Oružje.«
»A zatim?«
»Hrana.«
»Ali narod može početi da umire bez hrane!«
»Smrt je oduvek neizbežna sudbina ljudskih biča, ali narod koji nema više poverenje u svoje državnike , zaista je izgubljen.«

"Damari"
Antoni de Melo

 2009. sam napisala jedan od  prvih blogova ovde, u potpalublju.

O Mašti bašti.

2013. vam poklanjam njihov ATTIC Session.  Na sajtu piše - ATTIC Sessions je projekat koji odabrane muzičare i autore prezentuje u neposrednom, unplugged i 100% live izdanju.
Pažljivo odabrani bendovi različitih žanrova, koji zaslužuju da se nađu na Vašim playlistama i na koje treba obratiti pažnju u danima koji slede.

Posvećeno Jim Wilson-u, našem preminulom pećinarskom drugaru i vodji ekipe, bez koga bismo sigurno zalutali.

Peta na listi najdužih pećina na svetu smestila je svojih dvestotinak kilometara podzemnih kanala u jugozapadnom delu prelepe Black Hills oblasti, u Južnoj Dakoti. Crni Brežuljci su nadaleko poznati po Mount Rushmore spomeniku, i po najvećem američkom okupljanju motociklističkih gang-ova, Sturgis Rally-ju. A što je za nas, pećinare, bitnije: tu se nalaze dve ogromne pećine u kojima se intenzivno istražuje - pomenuta Wind Cave, i još veća, Jewel Cave.

    Nikad kraja putovanju od skoro šezdeset  godina uz osećaj da to putovanje  traje mnogo duže i od mnogo pre nego što su me napravili majka i otac u kući od kamenja između kojih je bura razvejavala dosadu i sunčeva svetlost pripomagala zametanju i odmetanju. Kažu da je sve započelo u Vrlaniji, starom mlinu,  u vodi koja je davala  hranu i bila hrana, kada su  devojčica i  dečak izazivali sudbinu, devojčica se okliznula i pala u dubinu , a  zahvaljujući dečaku i svojoj bujnoj kovrdžavoj riđoj kosi bistra   dubina ju je odbacila na površinu. Ovce  nisu bile svesne da su mogle da ostanu bez  mlađane čobanice. Smreke su se nasmejale, bajami razigrali, smokve razduševile....

.

                O, da. Svoje pismo sam, kao što je red, napisala, potpisala, presavila i stavila u koverat, običan beli, pošto mi nešto doš'o blam da u ovim godinama koverte pravim od šarenih stranica časopisa k'o što sam nekad uobičajavala. Isti sam zalepila podrazumevajućim metodom lizanja ( koji princip je primenjen i na markicu ), nakon čega sam glocnula jednu breskvu, malo zreliju, da ubijem gadan ukus u ustima. Potom oprala ruke, obrisala ih, uzela plajvaz i uredno u desnom donjem kvadrantu ispisala adresu:

                Dobila sam popodne od naše blogokoleginice Male Mame ( kleinemutter ) SMS poruku     sledeće sadržine:

               RFZO je odobrio enteralnu hranu svim neurološkim bolesnicima. Ostalo je da se to potvrdi u  Skupštini ( Zašto, pojma nemam. ). Najveći pritisak na njih je došao sa Bloga. Kad će deca početi da jedu tu hranu još se ne zna. Molim te da ovo okačiš kao komentar ili novi blog...

               To je jednostavno tako. Nekog pravila nema. Dešavaju se odlasci i dolasci sasvim neplanirano, uglavnom iznebuha, ničim najavljeni. Neki radosni, neki tužni, a neki tek onako, jedva vredni pažnje.
               Navikne se čovek, pre ili kasnije. I postane zahvalan na  malim iznenađenjima koja nije umeo ni da nasluti.

               Ja nekako uspevam da sve što pročitam vidim u slikama. A te slike imaju i boje i mirise i svetlost i senke i veoma liče na ono što mislim da sam pročitala. Što, naravno, ne znači da su slike tačan odraz napisanog, ali, meni to ne smeta. Pomirila sam se sa tim da stvari, ma koliko se trudila, na koncu konca ipak sagledavam subjektivno, prelomljene kroz prizmu svojih sopstvenih stavova, principa, verovanja, nadanja, znanja, poimanja, osećanja, razmišljanja...

             Ta-na-na-naaa!  zilikaka ( link ):

               Prolazim ovih dana pored jedne banke, kad me iz izloga spopadnu plakati - reklame za kredite. Prvo ide onaj ko Travolta, pa na sledećem jedan sa kutlačom kuvanog graška, kad na trećem - moj bicikl. Istina, u drugoj boji al isti moj!

Uzaludnost mog boravka na ovoj planeti bila je očigledna. Slaveći trideset i neki rođendan spoznao sam da svako moje dotadašnje viđenje sveta predstavlja samo puku maštu. Pokušavajući da shvatim pravi smisao mog postojanja, ostajao sam bez odgovora. Sve je moglo bez mene i sve je moglo sa mnom. Svemu i svakome je bilo svejedno da li ja postojim. Onda sam krenuo auto-putem. Krenuo sam i rešio da ne stanem. Obučen krajnje obično, svakodnevno, zaputio sam se, pitaj boga kuda.