Nije mi lako da razumem sve one koji ushićeno pričaju o Srbiji kao sportskoj (vele)sili.
Nit manje zemlje, nit više šampiona.
Da li su oni srpski brend? Naravno da ne.
Можда нисам ја тај који треба да пише на ову тему. Јербо, ствар може да испадне сасвим претенциозна. Нисам ни први који начиње ову тему. Но, листајући "Правопис српскога језика" Матице српске баш у тренутку кад ми у приватној поруци од пријатеља стиже једно разочаравајуће "поДпуно се слажем", једна ми је мисао прошла кроз главу: зашто ова значајна књига нема своје издање тамо где је најпотребнија - на интернету? Признајем да би мом пријатељу било неупоредиво мучније да, ако је и имао дилему у вези са гласовним променама (које сви с времена на време имамо), одговор потражи на једином правом месту, у књизи. Прво, можда нема књигу. Друго, можда му није при руци иако је има. Треће, можда му је напорно да је претражује на превазиђен начин. Даље, у 2015. години, у земљи Србији, далеко је већа шанса да ће оставити писани траг негде на интернету, у брзини, него на неком папиру, полагано, уз проверу лектора и коректора. Логично се онда намеће питање: да ли користимо модерне технологије адекватно? За који нам је мој интернет, и Гугл, и на крају крајева, рачунари и информатика уопште?
izvršena je potpuna deblokada Lenjingrada.
"U jednom iz dječjih domova Kjubiševskog rejona desio se sljedeći slučaj.
Dvanaestog marta osoblje doma skupilo se u sobi za dječake da posmatra tuču dva štićenika.
Do tuče je trebalo doći zbog "principjelnih", dječačkih razloga.
Sukoba je istina bilo i do tada .., uglavnom zbog hljeba.
Drugarica Vasiljeva, upravnica doma, rekla je da je to najradosniji događaj u posljednjih šest mjeseci.
U početku su djeca ležala i u tom položaju počela su se i prepirati, a zatim su ustali i onda se desilo nešto do tada neviđeno - krenula je tuča.
Ranije bi zbog ovakvog nečega svi mi izgubili posao, a danas, ne da samo tuču mirno gledamo, nego smo zbog nje još i sretni.
Oživio je, dakle i taj najmlađi dio našeg naroda."
Anatolij Petrovič Griškijevič, vaspitač
Probudio sam se malo"umoran".
Dok su me napuštala zadnja alkoholna isparenja od sinoć zazvonio je telefon. Nisam imao ideju ko me zove u devet ujutu.Rekao sam jedno oficijelno DA očekujući nekog bezveznjaka koji u to vreme nema prečeg posla nego da me smara.Sa druge strane čovek me pitao vrlo ljubaznim glasom;
Da li ste vi Kosta Babić?
Rekao sam: Da, ja sam.
Politika je čudo. Sećanje na 24 decembar 1996, ne sme da umre.
Vuk dlaku menja, ali ćud nikada. (narodna izreka)
I would forget to say please (slap). I would omit to say thank you (slap again).I would sometimes burst into a room whose door was closed without knocking (slap-slap). And thus I was taught what everyone in America of the late sixties and seventies, my formative years one might say, called "good manners" and "being polite."
Геноцид који је извршила Независна држава Хрватска над Србима од 1941-1945, прећуткиван је након рата у име оне елузивне титоистичке идеологије братства и јединства која је тада била на снази. Колико год је незамисливо да неко јеврејско дете не зна о "шест милиона" и да су нацисти зли, или да јерменска деца не знају за турска злодела,
Na Vaclavskom trgu u Pragu stoji neki čovjek i povraća. Prolazi drugi, gleda ga tužno, klimne glavom i kaže: Da samo znate kako vas razumijem...
Milan Kundera, Knjiga Smijeha i zaborava.
Zamislite tz kritičnu masu, milion, milion i po ljudi, koji jedni druge razumeju, kako ispred skupštine povraćaju! To bi bila prava stvar, to bi bilo čudo! Ali prave stvari i čuda se više nigde ne događaju, pogotovo ne kod nas. Teško da ćete
После учесталих прозивки девојака које су се икада дрзнуле да своју слику у купаћем костиму поставе на интернет, а после покушале да се запосле у државној служби, на ред је стигла и државни тужилац Крима. Наслов вести на Блицу гласи: ”Потерница власти из Кијева за кримском секси тужитељком”.
Наслови: ”Гола саветница”,