nemam uvod.
za ovo vam i nije potreban.
tridesetak minuta čiste lepote.
i više od toga.
izvolite:

Onima koji su procitali intervju hrvatske lingvistice Dr. Snjezane Kordic Nismo manje Hrvati zato što govorimo isto kao Srbi je sigurno odmah bilo jasno odakle mi ideja za naslov ovog teksta. Iako je ovaj intervju prenelo vise nasih medija mislim da se zbilja radi o izuzetno znacajnom dogadjaju na nasim prostorima kad je jezicka problematika u pitanju i da zasluzuje jos mnogo vecu paznju nego sto je imao.

Nisam nigde citao jasnije, bolje i izricitije obrazlozenu

 

Javno se izvinjavam Krkaru zato sam moj odgovor/komentar naslovio na njegov nick umesto na njegovog gosta autora Gorran2. A posebno mu se izvinjavam ako se on ne slaze sa konkretnim tekstom. U tom slucaju mu odajem i priznanje za demokratski kapacitet koji pokazuje ugoscavanjem neistomisljenika - u slucaju moje malenkosti mu to i dalje ne uspeva.

Ako se pak g.  Krkar slaze sa tekstom onda moze smatrati da je odgovor upucen i njemu a ne samo autoru. Meni je,

I sometimes eat at a popular paladar, La Cocina de Lilliam, in Havana's upscale Miramar district. And whom do I find there? Diplomats, tourists, and other business owners. (José Luis Alonso: A Nation of Entrepreneurs?)

Kola se zaustavljaju u stambenoj četvrti sa jednospratnim porodičnim kućama. Iako su dosta oronule, kao i većina kuća u Havani, vidi se da su u njima nekada stanovali dobrostojeći pripadnici predrevolucionarne srednje klase. Sada je kvart, međutim, nalik mnogim drugim delovima grada, sa rupama na kolovozu i rupčagama na trotoaru, između kojih se deca probijaju igrajući bejzbol. Urbana geografija Havane, pogotovu kad se izađe iz turističkog centra, u sebi stalno donosi izazove nepredvidljivog. Ništa u toj ulici ne govori da se u njoj nalazi jedan od najčuvenijih kubanskih restorana, osim tri-četiri nova automobila sa privremenim tablicama koje se daju strancima i jednog sićušnog čoveka od šezdesetak godina koji sedi na šamlici na trotoaru poluotvorenih očiju.

Iza njega nalazi se zelena drvena taraba, sveže obojena, što je već samo po sebi anomalija koja može da privuče pažnju izvežbanom oku. Klimam glavom kratko u pravcu čoveka na šamlici, on ustaje sa nje, otvara vrata tarabe, i pokazuje na teška drvena vrata, očito zabravljena, koja vode u unutrašnje dvorište. Na vratima se nalazi interfon sa jednim dugmetom, interfon koji radi! Zvonim, i tridesetak sekundi kasnije masivna vrata se lagano otvaraju. Unutra je La Cocina (Kuhinja) de Lilliam.

This active participation, which the individual at the periphery performs, emphasizes a creativity based almost exclusively on the reuse of previously existing materials which are available either as part of the Western tradition or, more recently, prefabricated by the international culture industry. Innovative responses to these materials

Ne stidim se onih koji su napolju, jer moji sinovi su napolju, niti ću se ikada stideti svog roditeljstva, i nikada im neću negirati kubanstvo - sami su izabrali svoj put - sve dok ne okrenu oružje protiv domovine u kojoj su rođeni. (Eusebio Leal na 7. kongresu UNEAC-a, Udruženja kubanskih pisaca i umetnika, u originalu Yo no me avergüenzo de los que están fuera, porque mis hijos están fuera, y jamás me avergonzaré de mi condición de padre, ni jamás les quitaré a ellos el nombre de cubanos -ellos decidieron su camino- siempre y cuando no hagan armas contra la patria que los vio nacer.)

Jednog vrelog i prašnjavog tropskog popodneva moj kubanski poznanik (recimo da se zove Hugo, imena ponekad pomažu da priča lakše teče) i ja prolazili smo kolima kroz Marianao, čija je 114. ulica, glavna saobraćajnica koja zapadni deo Havane povezuje sa aerodromom, još uvek bila sveže okrečena za Samit nesvrstanih, tog u svetu zaboravljenog i marginalizovanog pokreta koji još uvek zauzima vrlo važno mesto u kubanskoj spoljnoj politici. 114. ulica podsećala je na pozorišne kulise. Pošto su tuda prolazile gotovo sve delegacije Samita, sve oronule kuće u njoj sveže su okrečene u živopisne boje - zelene, žute, plave, sve zamislive. Naravno, čim se sa glavne ulice skrene, decenijama stari i ofucani, nekada beli malter, odvaljuje se sa onoga što je ostalo od zidova. I tu, ipak, ljudi stanuju.

Kao neko kome čini zadovoljstvo da pokazuje drugima film ili knjigu koji su mu se dopali, tako je i Calvino znao da osobe koje idu direktno, bez zaobilaženja, ka svom odredištu nikada neće imati priliku da vide i upoznaju zakutke koje otkriju samo mnogo izgubljeni ljudi. (Gonçalo M. Tavares: O Senhor Calvino, u portugalskom originalu Como alguém que tem prazer em mostrar um filme ou um livro de que gostou, também Calvino sabia que se as pessoas fossem directamente, sem qualquer desvio, para o seu destino, nunca teriam oportunidade de ver e conhecer cantinhos que só os homens muito perdidos descobrem.)

Retko šta ljude u životu tako obraduje kao kad im se dogodi nešto prijatno i zanimljivo, a do tada nepredvidljivo i nepredviđeno. Turisti koji osvajaju (ili bar misle da osvajaju) nove gradove, stanovnici koji se trude da svoj grad upoznaju koliko god mogu, hodaju naokolo ispunjavajući svoje zadatke pažljivo i poučno zapisane u solidno istraženim i napisanim vodičima, ili odlaze na nova mesta povećavajući svoje znanje i razumevanje mesta u kojem su, istovremeno se, najčešće podsvesno, nadajući da će im se zalomiti taj čarobni trenutak kada do svesti dopre nešto što ona nije mogla ni naslutiti.

Uprkos svemu što turističke knjige pišu, mnogi putnik uhvatiće sebe kako mu je od posete Parizu ostao mnogo jači utisak ukusa peciva u maloj pekari u blizini Place des Vosges nego Louvre ili Montmartre, da mu je u Rimu odsjaj kiše na pločnicima Trasteverea bio lepši od raskoši Vatikana, da mu prva slika Njujorka nisu ni visoke zgrade Manhattana ni Kip slobode, nego žičara koja prevozi umorne kancelarijske službenike na Roosevelt Island posle posla, a da se umesto zgrada banaka i blještavila moći iz centra Toronta u sećanje probijaju litice Scarborougha.

 

 

As you know, young Cubans often feel alienated from their Cubanosity roughly from ages 15 to 30. Then it comes back with a vengeance! (komentar korisnice pod nadimkom Victoria na stranici http://futuremd.blogspot.com/2006/02/smells-like-mistolin-spirit.html, posećenoj 4. januara 2009.)

Preskačemo turističke delove, opšta mesta o Kubi, zemlji boja, zvukova i slika, koju je naš junak pomalo opijeno razgledao i upijao. On je namerno odlagao, kao dobar kockar koji ni sam ne gleda svoje karte do poslednjeg trenutka, posetu bivšem domu svoje porodice. Dao je sebi vremena da malo vidi taj drugi svet u koji je došao kako bi bio spreman da se suoči sa svojim položajem u njemu i prema njemu.

Kazu da ce svet iz globalne ekonomske krize da izvuku zene.

Krenula ja tako da izvlacim i pripremam se da radim privatno kod mog ortaca plasticnog hirurga - Martina. Martinove klijentkinje krizu dozivljavaju drugacije. Za njih je kriza pojava nove bore koja se podudara sa pojavom novog modela njih samih, samo par godina mladjih. ...Ili apgrejdovanih na veci obim grudi. Za razliku od nas obicnih smrtnica, za fudbalerke ova zima nije nista bolja ni gora od ostalih.

Deda Mraz je nekima koje poznajem doneo novi zivot, a neke "oslobodio"od istog.

Ja sam novogodisnju noc provela kao sto dolikuje mojoj situaciji - smerno i mirno. Jedino sam zalila za koktelom od nara i tekile i odlaskom na spavanje pre 1 sat posle ponoci.

S obzirom na sastav ekipe i situaciju, igrali smo se kontemplacije i predvidjanja buducnosti. Ja sam na osnovu licnih podataka (uz pristanak pojedinaca :-)) predvidjala ko ce koliko da zivi i sta ce ga zivota lisiti. Ako volite da znate, i dosade vam sarme i ruska salata, evo materijala da se i sami poigrate:

Opet ja o nacinu na koji razgovaramo, zato sto mislim da je vazan i mnogo problematican. Prosli put je bilo na temu profesionalne komunikacije izmedju lekara i pacijenta http://blog.b92.net/text/7951/Kultura%20komunikacije%3A%20pacijenti%20protiv%20doktora%200%3A0/ a ovog puta ce biti opstije.

Ako mi dozvolite generalizaciju, moje misljenje je da su u kulturi komunikacije Englezi nenadmasni. Neki bi to nazvali licemerjem, prikrivanjem sustine lepim recima i sl., ali to je ono sto omogucava kvalitetnu razmenu ideja i misljenja sa neistomisljenicima, tzv. debatu.

Na engleskim

Usekla mi se u pamcenje ta slika
crnpurastog u belom odelu…

Od tada sam instiktivno spasavala
jednog crnpurastog,
u belom odelu,
od sebe samog,
u sred zime,
kad mu vreme nije.
Samo sto krv
nije bila njegova…

„Gde si nasla ovog?
Na Bajlonijevoj pijaci?
Na odeljenju za sir&kajmak?“
„…I jaja,“ rekoh.
Pomogla sam mu
da odleti u (sedmo) nebo,
avionom, doduse,
i da se nikad ne vrati.
Pravi Ser zna
kad vise povratka
nema.

Spasavala sam
jednog crnpurastog,

«Ne mogu da čestitam vukovarsku pobedu, koju tako euforično slavi ratnom propagandom opijena Srbija. Ne mogu jer neću da se ogrešim o žrtve, o hiljade mrtvih, a ni o neprelazni bol i nesreću preživelih Vukovarčana....On (Vukovar) je Hirošima srpskog i hrvatskog bezumlja...Svi u ovoj državi, a Srbi i Hrvati naročito, preživljavaju dane najveće sramote i pada»
                                                                                                                                                          Vuk Drašković

Odmah na početku da priznam: Nemam pojma kakav efekat proizvodi prava eksplozija prave petarde u pravoj kesi sa fekalijama, ali mogu da pretpostavim. Lično sam nekoliko puta upaljenu petardu ubacio u kesu sa đubretom. Ako je efekat sličan, svi u okoline te kese su ušljiskani. Baš onako..., gadno. I sada, efekat eksplozije u toj kesi je isti kao ono što se dogodilo onima koji su gledali vesti juče, čitali novine ili jednostavno živeli u Srbiji. Nekima smeta, neki ni ne primećuju, a smrdi do neba i nazad. Kesa su granice, fekalije ono što se taloži, a petarda je ono što ne entitet nazvan državom uradio.

Опасно је да неко из Србије посумња да је изгледа свет начисто полудео, али то што се колективно ментално стање у овој земљи(ци) можда и не може описати као задовољавајуће само по себи не амнестира „остатак" света (тј. оне који њиме управљају).

Елем, ЕУ је прописала (засад само летком?) да се жене убудуће не ословљавају ни с „госпођо" ни с „госпођице", већ само именом. Образложење је да је овакво „титулисање" - сексистичко. Ако се и укидање једне од две „титуле" могло разумети због интерпретација да је то залажење у приватност, укидање традиционалног начина обраћања (шта ако се не зна име саговорнице?) тешко да се може здраворазумски разумети, нарочито што се „титулисање" не одузима мушком роду (колико бар успевам да прочитам), мада се и израз „спортиста" мења у - атлета! (Текст Dailymail-a овде.)