Kosovo je decenijama imalo ulogu tog manastira koji vecito gori te nije bilo ni vreme ni mesto da se srpski politicari pozabave uredjivanju onoga sto se u realnosti zove i smatra Srbijom. 

Srpskim politickim partijama, odavno operisanim od iole ozbiljnih idejnih segmenata, to famozno uredjivanje, odnosno stvaranje drzave, nikad nije bilo u interesu.

U drustvu  ciji su clanovi materijalno osiromaseni i idejno razocarani , glasaci reaguju prevashodno na materijalnu vrstu motivacije.

Sa druge strane, politicke partije, koliko god   nisko spustale lestvicu politickog plena, pa tako i od pozicije skolske cistacice ili portira stvorile politicki plen, nemaju ni izbliza dovoljno resursa da "nahrane" /odnosno motivisu glasace.

Sa tim sumnjama i strahovima, morate oprezno ljudi moji. Čačkanje mečke vrlo lako može da postane stvarnost. E, tako i ja...Težak sam baksuz.  Crk'o  fridž!  (Božemioprosti, liči mi  na ono od pre nekoliko desetaka godina,  kad je Pušenje reklo -  crk'o maršal ! Puj, puj...) Strepim nedeljama, vidim da ne hladi dobro, i eto...

Pa, gde sada pred slavlja, kad s tv-a najavljuju uskoro  proljeće u decembru, suncetizimskozubato, kad mi trebaš k'o lebac,  makar i takav star, i  sav erlav?!

Latim se pre neki dan da ga spremim i operem ranom zorom, jer će mi ovih dana trebati svaki kvadratni milimetar. Unutrašnjost mu njegovu ogromnu! Kad li...otvorih vrata, a iz njega me zapahne neka vrsta toplog fena, baš kao što je ovaj koji odjutros pirućka u Novom Sadu kad mu vreme nije,  naelektriše me elektrostatički momeeeentalno, a da mi je neko bio blizu, ne iskre, već bi kao prskalice prskali u duetu.  Proveravam lampice, kad ono -  ni bau, ne svetli ništa, njente, nating, nada...(paz' ovo, sve na N)

 

Oh, happy day, dobili smo još jedan na listi novokomponovanih praznika. Ako još niste čuli, danas je International Day of Happiness. Prošle 2012. g. Ujedinjene Nacije proglasile su 20.mart danom sreće. Smatra se da je sreća najveći i osnovni ljudski cilj, pa se na ovaj dan pozivaju sve zemlje na svetu da vode politike kojima će unaprediti dobrobit svih naroda.   
Inicijativa za proglašenje Dana sreće potekla je iz Butana,  čiji se građani smatraju jednim od najsrećnijih ljudi na svetu. Ova himalajska kraljevina zagovara alternativnu meru nacionalnog i društvenog prosperiteta, koju su nazvali Bruto nacionalni indeks sreće (GNH), kojim se odbacuju ekonomsko  i materijalno bogatstvo kao jedini pokazatelji razvoja, i umesto toga usvajaju više jedan holistički pogled na stvari, po kome se duhovno blagostanje građana i zajednica smatra jednako važnim kao i materijalno blagostanje.

 

Drinking is an emotional thing. To je  jednom rekao Charles Bukowski.  Cooking is an emotional thing, je ono u šta ja to konvertujem, naravno, koristeći samo doslovnost ove njegove izreke, ne upuštajući se u njegovo objašnjenje šta ona za njega zapravo znači, a što bi nas ovde sigurno odvelo na drugi kolosek. (Ali, možemo i o tome, usput.) Osim što je kuvanje nauka i veština, ono je i umetnost. A umetnost, pamet, emocije,  idu ruku pod ruku, zajedno, zar ne?

О Тарковском.

Дуго ми је требало.

А нема никакве тајне. Сталкер је о пијанству. Бити у Зони је бити пијан. Очајно пијан.

Укратко, нашла се тројица у кафани, па су уз пиће мудровали, падали са столица, устајали, рецитовали, поново мудровали, ... на путу у средиште Зоне, где се и најдубље, најскривеније жеље, оне рођене из патње, откривају и остварују.

Пре око двадесет година сам често био члан разних комисија за средњошколска такмичења из математике. Једном приликом сам, за регионално такмичење, био задужен за прваке, а ту је циљ саставити задатке који траже мало (или нимало) предзнања, али су ипак довољно изазовни и занимљиви. Инспирисани много лакшим питањем из неке старе збирке саставили смо један мали логички проблем, који преносим уз превод и обраду.

Većina careva i kraljeva bi danas bili procesuairani za zločine protiv čovečnosti u Hagu.
Niš je 27. februara zahvaljujući pozorišnom Caru Konstantinu bio prestonica Srbije onako kako je to bio Niš daleke 280. godine rođenjem Konstantina. 1733 godine kasnije, na gore pomenuti datum, u porodilištu u Nišu jedino rođeno muško dete bio je mali Kinez, kome su roditelji dali ime Kon - stan - tin, šaljući poruku Keltima, Rimljanima i Slovenima da će Srbi možda jednog dana, recimo za proslavu 20 vekova Milanskog edikta, biti prilično kosooki!

 

ili lažna istina? Šta je šta i kako se snaći u ovom zavrzlamnom kalamburu? Da li laž može ikad da bude istina ili istina da bude lažna? Da li je poluistina laž, da li je polulaž istina?  Da li u ovom slučaju važi ono: Smiješane, najlakše se piju. Odavno je ofucano: Da nema laži, ne bismo znali šta je istina. Istina je da ima tako i toliko dobrih laži, koje je veoma teško razlikovati od istine. Kao što je laž da je istina samo jedna.

 

Nemoj, nemoj molim te...nemoj da me diraš za grudi, ja sam poštena ženska!, utanjivši glasom ciči Aca Pandur na opšte veselje i neobuzdan smeh svih pa i mene samog. Sedimo u Kulturnom Centru (prvo se bife zvao Dva prijatelja  a onda nekim zaludnim partijcima zasmetao naziv, kao Mi i Oni prijatelji!, pa ga promenili u bife Novi Beograd. Posle naše izložbe, Zoran, Buda, Pera i ja, počeli da ga zovu Kulturni Centar i tako ostalo) predveče, septembar mesec, za tri stola na nazovi terasi ipred bifea.

Često smo šetajući prolazili pored Kafe Brazileiras. Jednog poslepodneva, već je bilo skoro veče, zamolih ženu da me fotografiše sa Pesoom. Seo sam na bronzanu klupu pored isto tako bronzanog Fernanda Pesoe i ona je škljocnula. Iako je bio januar , vreme je bilo lepo i toplo, bez vetra ali su svi stočići bili zauzeti. Mi smo se baš bili nameračili da popijemo kafu i počesmo da obilazimo baštu u nadi da će neko otići. Gospođo, gospodine, izvolite, sedite za moj sto, obrati nam se na engleskom jedan čovek četrdesetih godina, ustavši sa stolice. Zahvalismo mu se i sedosmo.

 

A da se SVI mi lepo preselimo na pacifička ostrva?! I ostavimo političare, tajkune i kriminalce da se kolju međusobno.

Dakle, da koliko sutra SVI odemo na pacifička ostrva pod francuskom upravom, like Gogen. Ako se slažete, uzimam na sebe da napišem pismo i uputim ga francuskoj vladi. U slučaju, nadam se, pozitivnog odgovora, obratio bih se u ime SVIH nas albanskoj vladi sa molbom da nas albanska flotila preveze do zacrtanog cilja.

Omne animal triste post coitum, veli stara latinska izreka. Pre no što se pozabavim ljudskim rodom koji je takođe animalnog porekla, moram reći da od malena pamtim tužan izraz na licima pasa koji se posle sparivanja, još uvek spojeni, vrte u krug ili mužjak vuče na jednu stranu, ženka na drugu ili jače vuče slabije. Taj izraz je zaista triste! Izgledaju kao da su skrivili nešto, uši su im pognute, tužno molećiv pogled, dirljivo za gledati a pomoći nikako.

U životu sam se nagledao koitusa petlova s kokoškama, vrabica i vrabaca, golubica i golubova, konja i kobila, bikova i krava, nerasta i prasica, čak šimpanza ali nigde ne videh to triste, naprotiv, kokoška bi se, što bi rekao Branko Ćopić, razrakoljila, otresla perje i nastavila da čeprka po bunjištu ili već gde ne, pevac zvani horoz bi kukuriknuo iz sveg glasa uz mahnito mahanje krilima...

Počinjalo se od Pizdulje. Ja sam skočio s nje u osmom osmogodišnje. Pizdulja je bila stijena koja se ko zna kad otkinula od Pećina i survala u Moraču, bliže desnoj obali. Nije bila visoka, pedeset do osamdeset santimetara u zavisnosti od doba godine i nivoa Morače. Najveći problem je bio popet se na nju, bila je ka jež, bodljikava s bilo koje strane da joj priđeš. Bilo je i onih koji su još ka đeca skakali s nje, na primjer Džaka koji je s Pizdulje skočio kad je imao osam ili devet godina. Džaka, Džavid Redžić umro je nešto malo prije dvadesetogodišnjice nam mature. U naše II f odjeljenje došao je kao ponavljač ali smo ga primili ka brata, znali smo se godinama.

Imao sam osam godina, bio sam u drugom polugodištu drugog razreda osnovne škole. Ne znajući najasnije ni čemu služe razni delovi mog tela ali indoktriniran odasvud i od svakoga a posebice od učiteljice nam, rešio sam da u strogoj tajnosti, krijući to kao zmija noge, čestitam Drugu Titu rođendan! Moja tajnovitost je nastala iz želje da kad mi Drug Tito bude uzvratio i zahvalio se, na sva zvona, mašući odgovorom, to objavim znanim i neznanim i podignem svoj ionako visok rejting. Danima sam šetao od trafike do trafike nikako ne mogući da se odlučim za razglednicu koju bih mu poslao, na kojoj bih napisao čestitku! Naposletku sam kupio jednu u jarkim bojama na kojoj je bila fotografija potoka oivičenog žbunjem i iza gustom šumom.

'Oma bi' na početku zamolio Tysona da se ne zaleće zbogradi naslova, u tekstu neće biti ni reči o tz Titovim vilama i vilama njegovih doglavnika, ne, pišem o Vilama iz srpske narodne epske poezije koju je, iako je drugi skupljahu za njega, kao autor sakupljač potpisao Wolf Stefanovič Karadžič.

Prvo sledi tvrda konstatacija: Srpske Vile, bar one koje se pominju u epskoj nam poeziji, bile su naobičnije kurave!