ТУГА

 15. децембар 2012.

 гост аутор: nurudin

 

 

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

 ili Srećan nam Dan državnosti

Sram vas bilo sve vas koji optužiste Olivera Antića za učestvovanje u aferi Indeks.

Srbija časnijeg nema, po čojstvu, junaštvu i poštenju -- da ima, bio bi predsednik komisije za odlikovanja. 

Pravo je samo u bunar, reče moja baba -- i umre. 

P. S. Svaka čast i čestitke odlikovanima!

ILI  NAPOLJE IZ ŠKOLE SA HAJDUK STANKOM, SVETIM SAVOM, NARODNIM PESMAMA I MILOLJUBOM U NARODNOJ NOŠNJI

Bio sam u Srebrenici -- upoznao divne ljude, i Bošnjake i Srbe, spavao u jezivom hotelu, bez grejanja i vode, ali mi je ostala u divnom sećanju. I sve to posle zlih vremena koja su  Srebrenicu zadesila. 

Ubeđen sam da bi većina ljudi iz Srebrenice na tekst koji će uslediti odreagovala sa zaprepašćenjem.

  Пр­ву при­чу, под на­сло­вом ,,Пац­ко“, Драгиша Ва­сић об­ја­вљу­је 1914. го­ди­не у ли­сту ,,По­ли­ти­ка“. Пр­ву књи­гу, Ка­рак­тер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. По ми­шље­њу Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, овом књи­гом, ко­ја при­па­да жан­ру по­ли­тич­ко-пу­бли­ци­стич­ких де­ла, Ва­сић је же­лео да по­ми­ри свој „ђач­ки на­ци­о­на­ли­зам са ши­рим људ­ским иде­а­ли­змом ко­ји се у ње­му ја­вио под ути­ца­јем рат­ног ис­ку­ства“.

Због ан­ти­ре­жим­ског по­ли­тич­ког ак­ти­ви­зма, ис­по­ље­ног нај­ра­ди­кал­ни­је у по­ли­тич­ким члан­ци­ма у ли­сту „Про­грес“, Ва­сић, као „обе­ле­же­ни“ опо­зи­ци­о­нар, би­ва упу­ћен на дво­ме­сеч­ну вој­ну ве­жбу на ал­бан­ској гра­ни­ци. По окон­ча­њу ове „ка­жње­нич­ке екс­пе­ди­ци­је“, Ва­сић ће об­ја­ви­ти књи­гу Два ме­се­ца у ју­го­сло­вен­ском Си­би­ру (1921); она је тре­ба­ло да бу­де ње­гов „акт осве­те и од­ма­зде“ та­да­шњој вла­сти.

Draga Ketrin,

Nema potrebe da žalite, nismo mi za žaljenje, mi smo za motku. Gladni, žedni, bosi, goli, a azdisali.
Živi klani nedoklani, nedosoljeni, nedopečeni – ali nam očigledno nije dovoljno. Ne treba nama Evropa, mi ćemo naše studente da šaljemo na Kosovo, Tači, ionako, planira da reformiše obrazovanje, pa je konačno red da i na Svetu našu zemlju kroče umni ljudi, pošto je godinama bila kaznena ekspedicija – srpski Sibir – ako si bio ološ, lopov, zabušant – znalo se, Kosovo ti ne gine. Dok zaostali narodi svoje svete zemlje brane znanjem, mi smo naše Sveto Kosovo branili neznanjem. Godinama smo degradirali Univerzite u Prištini, jer mi inače imamo brojne druge prestižne univerzitete, pa jedan manje-više nije bio bitan.

ТУГА  15. децембар 2012.

 Понављам блог, да се не заборави.

Коме да искажем печал своју...

А. П. Чехов

Прекидам писање о драми и Христићу да бих написао пар речи о животу, на крају, или на почетку: и Христић је веровао да нам драма говори нешто важно о животу. А о чему, у чије име, проговара живот?

Ovih dana iz štampe izlazi treće izdanje izdanje knjige „Ale i bauci“ A. Peragraša (izdavač Dosije studio). Ali kakvo! U pitanju je reprint posebnog primerka drugog izdanja (2002) koji je slučajno pronađen, pre nekoliko godina u lagumima beogradske tvrđave i koji je po svemu sudeći pripadao jednom vampiru! Knjiga je krcata vampirovim zabeleškama, komentarima, skicama, crtežima, isečcima iz novina, uzorcima tkiva (!), pismima... Uz saglasnost A. Peragraša, ekskluzivno prenosim (u dva nastavka) deo predgovora, donekle skraćenog, bez napomena i izvora.

Milan Nikolić

Predstavnici HDZ-a smatraju da Milan Mladenović, frontmen benda EKV, ne bi trebalo da dobije ulicu u Zagrebu. Predlog je dao Odbor za imenovanje ulica i naselja podsećajući na popularnost kultne rok grupe na prostorima bivše Jugoslavije, pa i u Hrvatskoj, ali i na činjenicu da je pevač i gitarista benda rođen u Zagrebu. Protiv ovog predloga, a u ime HDZ-a, istupila je šefica poslaničkog kluba ove partije, Margareta Mađerić, sa stavom da „Ekatarina Velika“ nije bila nije bila naročito popularna u Hrvatskoj, a ni blizu popularnosti koju je uživala u Srbiji.

Milan Nikolić

Šta god mislili o organizatorima, šetnja nema nikakve veze sa tim. Događa se ono o čemu sam pisao prošle godine u tekstu „Datum“ na ovom blogu. Odnos prema Zoranu Đinđiću odavno je sveden na otužni, ja bih rekao sramni, nivo marketinškog slogana. Da je ikada postojao kao nešto kontinuirano, dosledno i jasno definisano, sigurno je da bismo danas živeli drugačije. I naša pozicija, o kojoj nas svakodnevno izveštavaju, bila bi drugačija. Možda bismo i o sebi imali bolje mišljenje. Moguće je da bismo počeli da se menjamo.

Ali, ništa od toga se nije desilo. Bilo kako bilo, mart mora da dođe. Planeta se ipak okreće, ma koliko mi verovali da je stajanje u mestu jedino moguće. Znam to i po zvonjavi fiksnog telefona. U martu se uvek setim da imam tu spravu u kući. I svi me zovu u šetnju.

Pre nedelju dana, prošle srede (26. septembra) u padu aviona „Lasta“ poginuo je Goran Savić (39), major, pilot Vojske Srbije. Tek po pogibiji, saznali smo mnogo o ovom čoveku vredom svakog poštovanja. Poštovanja ne samo zbog toga što je poginuo i na koji način već  zbog toga ko je i kakav bio. I ostao. Saznali smo i kad je rođen i gde, da je ostao bez oca kao dečak kada je ocu bilo – o toliko omiljene ironije sudbine – 39 godina, kao i njemu u trenutku pogibije. Da je majka ostala sa njim i sa bratom, isto kao i sada njegova supruga sa dva dečaka, da žive trošnoj i iznamljenoj kući... i još mnogo toga, uglavnom tačnog, ponešto i netačno. Mediji su se prosto utrkivali ko će doneti što više detalja, makar i banalnih koji će na svaki mogući način pojačati osećaj tuge i žaljenja za poginulim pilotom, oficirom, ocem, sinom, mužem. Pa se tako u želji da čitaocima ponudi što više patnje i herojstva – psiholozi bi verovatno rekli kako bi skrenuli pažnju sa svojih odnosno čitaočevih problema i apatije – jednom dnevnom listu omaklo da na naslovnoj pored udarne vesti naslovljene HEROJ – Poginuo da bi spasio druge objavi fotografiju obnažene lepotice-zečice. I sve to, plus Dulić, Đilas, Tadić i Prosinečki na istom komadu roto papira za 20 dinara.

31. oktobar

(prekoredna priča, jer uskace pre drugih nenapisanih a koje su se zbile od Urumčija do danas kada se ovo desilo)

Počelo je kao ostvarenje kamperske noćne more: najpre gnevni udarac pesnicom u šatorsko krilo s moje desne strane, potom šut u uži deo, tamo gde su mi noge. I vika na nerazumljivom jeziku.

„Hej! Šta se dešava!" vičem iz sna.

Izvinjavam unapred blogerskoj populaciji što ponavljam tekst koji sam već objavio, ali kao gost-autor. Želeo sam samo da ga pridružim svojim ostalim tekstovima.

 

Široki vidik Velikog toka pružao se unedogled kroz zimsku izmaglicu.
Strme obale treperele su, a crne bezlisne krošnje pretapale su se sa moćnom rekom, te se nije znalo gde prestaje voda, a gde počinje kopno. Retki krici rečnih galebova odjekivali su sablasno, a mračna vodena masa neprimetno se kretala nekud ka obzorju.

 

Draga moja,
Čitav dan sam tumarao po gradu. Zgrade postrojene kao vojska posmatrale su me strogih lica. Svaki čas zastajao sam i zagledao da li mi je sa odelom i cipelama sve u redu. Ne znam odakle ta nesigurnost kada slutim da me neko gleda. Ponekad više obraćam pažnju na tuđa očekivanja nego na svoje želje, a to je baš mučno i uvek me sneveseli. Zato sam rešio da ja posmatram druge i krenuo u pohode bečkim muzejima.
Naravno, bila si uz mene.

Poštovani Gospodine Crnjanski,

(Da bizarnost bude veća zamišljam ga kako, star i naboranog čela, čita ovaj tekst napisan na papiru, sedeći za nekim stolom. Po završetku ga uredno presavija dva puta, stavlja ispod pepeljare i odlazi)

Nedavno je u jednim beogradskim novinama izašlo vaše pismo, navodno – nepoznato i neisporučeno, eto baš do sada. Eto baš do sada je bilo nepoznato, a sada će svakom kanibalu sa izrazenom crtom za zabadanjem zuba u tuđu i bolnu privatnost biti dostupno i poznato. Najavljeno je kao: Ekskluzivno – Nepoznato pismo Crnjanskog!

 Pročitavši naslov i ja sam požurio da pročitam Vašu prepisku, unapred se nadajući da je vezana za rukopise, politiku, emigraciju, neka Vaša zapažanja ect. Međutim, to je pismo posve lične prirode