Literatura| Politika

"UTULJENA KANDILA" Dragiše Vasića (JAVI SE, RUŽOOOO!)

nurudin RSS / 30.03.2013. u 13:48

 DragisaVasicPolitika.jpg Пр­ву при­чу, под на­сло­вом ,,Пац­ко“, Драгиша Ва­сић об­ја­вљу­је 1914. го­ди­не у ли­сту ,,По­ли­ти­ка“. Пр­ву књи­гу, Ка­рак­тер и мен­та­ли­тет јед­ног по­ко­ле­ња, штам­па­ће 1919. го­ди­не. По ми­шље­њу Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа, овом књи­гом, ко­ја при­па­да жан­ру по­ли­тич­ко-пу­бли­ци­стич­ких де­ла, Ва­сић је же­лео да по­ми­ри свој „ђач­ки на­ци­о­на­ли­зам са ши­рим људ­ским иде­а­ли­змом ко­ји се у ње­му ја­вио под ути­ца­јем рат­ног ис­ку­ства“.

Због ан­ти­ре­жим­ског по­ли­тич­ког ак­ти­ви­зма, ис­по­ље­ног нај­ра­ди­кал­ни­је у по­ли­тич­ким члан­ци­ма у ли­сту „Про­грес“, Ва­сић, као „обе­ле­же­ни“ опо­зи­ци­о­нар, би­ва упу­ћен на дво­ме­сеч­ну вој­ну ве­жбу на ал­бан­ској гра­ни­ци. По окон­ча­њу ове „ка­жње­нич­ке екс­пе­ди­ци­је“, Ва­сић ће об­ја­ви­ти књи­гу Два ме­се­ца у ју­го­сло­вен­ском Си­би­ру (1921); она је тре­ба­ло да бу­де ње­гов „акт осве­те и од­ма­зде“ та­да­шњој вла­сти.

 

3624.jpg

Утуљена кандила Драгише Васића

Kњи­жев­но­у­мет­нич­ком ства­ра­ла­штву у пра­вом сми­слу те ре­чи Дра­ги­ша Ва­сић се по­све­ћу­је два­де­се­тих го­ди­на 20. сто­ле­ћа. На­и­ме, аку­му­ла­ци­ја умет­нич­ке енер­ги­је у рат­ним го­ди­на­ма до­жи­ве­ла је ја­сну ар­ти­ку­ла­ци­ју 20-их го­ди­на про­шло­га ве­ка. Срп­ска ме­ђу­рат­на књи­жев­ност, сва у успо­ну, су­сти­же европ­ско књи­жев­но ства­ра­ла­штво. По­ред Ми­ло­ша Цр­њан­ског и ње­го­ве збир­ке При­че о му­шком (1920), На­ста­си­је­ви­ће­ве збир­ке Из там­ног ви­ла­је­та (1927), при­по­ве­дач­ког ра­да Раст­ка Пе­тро­ви­ћа и Иве Ан­дри­ћа, зна­чај­но при­по­ве­дач­ко ме­сто за­у­зи­ма и Дра­ги­ша Ва­сић са сво­јом збир­ком при­по­ве­да­ка Уту­ље­на кан­ди­ла, об­ја­вље­ној 1922. у из­да­њу Ге­це Ко­на, са пред­го­во­ром Сло­бо­да­на Јо­ва­но­ви­ћа. Ва­сић ће исте го­ди­не об­ја­ви­ти и сво­је нај­зна­чај­ни­је де­ло, ро­ман Цр­ве­не ма­гле, у из­да­њу Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге. И по­ред ка­сни­је об­ја­вље­них збир­ки при­по­ве­да­ка Ви­тло и дру­ге при­че (1924) и Пад са гра­ђе­ви­не (1932), збир­ка Уту­ље­на кан­ди­ла оста­ће Ва­си­ће­ва умет­нич­ки нај­у­спе­ли­ја при­по­ве­дач­ка збир­ка.

Уту­ље­на кан­ди­ла пред­ста­вља­ју сво­је­вр­сно умет­нич­ко све­до­чан­ство о рат­ним ужа­си­ма и по­сле­рат­ном по­ср­ну­ћу јед­но­га на­ро­да и ње­го­вих иде­а­ла. У вре­ме­ну ка­да све­у­куп­на европ­ска, па и срп­ска ин­те­ли­ген­ци­ја, не­га­тив­но од­го­ва­ра на пи­та­ње о сми­слу ра­та и жр­тве, Ва­сић ар­ти­ку­ли­ше иде­ју о обе­сми­шље­но­сти жр­тве. Основ­на од­ли­ка свих пет при­по­ве­да­ка у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла је­сте ан­ти­рат­но рас­по­ло­же­ње. Ју­на­ци Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка ре­де­фи­ни­шу мно­ге ове­шта­ле исти­не о отаџ­би­ни, па­три­о­ти­зму и ра­ту. Реч је о ин­ди­ви­ду­ал­ним суд­би­на­ма ко­је ме­то­ни­миј­ски пред­ста­вља­ју исто­риј­ску дра­му и тра­ге­ди­ју чи­та­ве на­ци­је. Осли­ка­ва­ју­ћи  пси­хо­ло­шку струк­ту­ру сво­јих ју­на­ка, Ва­сић при­по­ве­да о рат­ној и по­сле­рат­ној ка­та­стро­фи, о по­ру­ше­ним иде­а­ли­ма – уту­ље­ним кан­ди­ли­ма – чи­ја је све­тлост то­ком ра­та да­ва­ла сна­гу ју­на­ци­ма-рат­ни­ци­ма да пре­жи­ве све стра­хо­те и ис­ку­ше­ња. Је­згро­ви­тим при­по­ве­да­њем Ва­сић је ис­ка­зао су­шти­ну Пр­вог свет­ског ра­та, про­го­во­рио о ње­го­вим жр­тва­ма и за­блу­да­ма; от­крио сву „ру­ди­мен­тар­ну сна­гу еро­са и та­на­то­са“ срп­ских ју­на­ка-рат­ни­ка, као и еруп­тив­ну сна­гу срп­ских де­во­ја­ка и лу­цид­ност њи­хо­ве па­три­јар­хал­не „смер­но­сти“. 

Су­коб „тра­ди­ци­о­нал­ног“ и „мо­дер­ног“, ка­рак­те­ри­сти­чан за екс­пре­си­о­ни­зам, огле­да се у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком по­ступ­ку као су­коб на­сле­ђе­ног – чи­ју су исти­ни­тост и вред­ност утвр­ди­ла прет­ход­на по­ко­ле­ња (па се са­мим тим при­хва­та као сле­па ну­жност: отаџ­би­на се во­ли и за њу вре­ди по­ги­ну­ти), и ис­ку­стве­ног (ствар­ног), ко­је ра­ци­о­на­ли­зу­је и ре­ла­ти­ви­зу­је утвр­ђе­не исти­не. У кон­фрон­ти­ра­њу на­сле­ђе­ног, ко­је је ис­ку­ство про­шлог, и ствар­ног, ко­је је ис­ку­ство са­да­шњег, не­ма бу­дућ­но­сти. Ра­за­пе­тост чо­ве­ка по­сле­рат­ног до­ба из­ме­ђу две под­јед­на­ко при­ма­мљи­ве си­ле, из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег, фру­стри­ра ње­го­во бу­ду­ће де­ла­ње. У тој ра­за­пе­то­сти та­во­ре Ва­си­ће­ви ју­на­ци са сво­јим уту­ље­ним ег­зи­стен­ци­ја­ма.

Пси­хо­ло­шка не­у­рав­но­те­же­ност ју­на­ка при­по­вет­ке „У го­сти­ма“ (1921) по­сле­ди­ца је рат­не ка­та­стро­фе ко­ју је пре­жи­вео са сво­јим по­бра­ти­мом Ни­ко­лом. На­кон ра­та и Ни­ко­ла до­жи­вља­ва пот­пу­ну ка­та­кли­зму, „уту­ље­ње“ нај­све­тли­јег кан­ди­ла – по­ро­ди­це.  Ре­зиг­ни­ран, он се пре­да­је ал­ко­хо­лу и блуд­ни­че­њу, и сам све­стан да је реч о при­вре­ме­ном „бе­гу“ од ре­ал­но­сти.

Смрт или „бек­ство“ у не­ки бо­љи свет, или не­ку но­ву иде­ју, је­су је­ди­не пре­о­ста­ле мо­гућ­но­сти ју­на­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка. Ме­ђу­тим, „бег“у свет, у „не­што“ бо­ље, ко­је је су­прот­ста­вље­но јед­ном ве­ли­ком „ни­шта“, је­сте огром­на не­из­ве­сност, сим­бо­лич­но на­зна­че­на грч­ким мо­рем у ко­је сво­је по­уз­да­ње по­ла­жу ју­на­ци при­по­вет­ке „Ре­си­мић до­бо­шар“ (1921). Ва­сић чи­та­о­ца по­сред­но, пре­ко ли­ка Се­ку­ле Ре­си­ми­ћа, упо­зна­је и са дру­гом стра­ном ра­та, у ко­јој су су­ро­вост и он­то­ло­шка оту­ђе­ност чо­ве­ка од чо­ве­ка не­из­бе­жне. У по­ме­ну­тој при­по­ве­ци не­ма ви­зи­о­нар­ске иде­је. Ва­сић ов­де „на­ги­ње“ сар­ка­зму и гро­те­ски: Се­ку­ла је исто­вре­ме­но обе­ше­њак и хе­рој, ко­ји има на па­ме­ти иде­ју да у пот­пу­но­сти „ижи­ви“ сво­је да­не. Сва ње­го­ва енер­ги­ја, ис­ти­че С. Јо­ва­но­вић, ко­ја је у до­ба ми­ра би­ла је­два при­мет­на, у ра­ту до­ла­зи до пу­ног из­ра­жа­ја. Љу­ди по­пут Се­ку­ле нео­п­ход­ни су, а и су­ви­шни у са­мом ра­ту.

Иде­ја о су­ви­шно­сти и исто­вре­ме­ној по­треб­но­сти чо­ве­ка, ко­ју сре­ће­мо у при­по­ве­ци „Ре­си­мић до­бо­шар“, при­сут­на је и у „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма“ (1922). У ат­мос­фе­ри Че­хо­вље­ве­ве при­по­вет­ке „Па­ви­љон бр. 6“, фи­ло­зоф­ски се оп­сер­ви­ра отаџ­би­на спрем­на да при­ми жр­тву, али не­спрем­на да се жр­тву­је. Не­сра­зме­ност ин­стинк­та и ра­зу­ма је­сте про­блем на­ци­је ко­ја пер­ма­нент­но стра­да. Ин­стинкт од­но­си пре­ва­гу над ра­зу­мом, у то­ме је тра­ге­ди­ја на­ро­да увек спрем­ног на ри­ту­ал­ну жр­тву, раз­ми­шља је­дан од Ва­си­ће­вих ре­кон­ва­ле­сце­на­та.

У „Ре­кон­ва­ле­сцен­ти­ма“ је да­та сли­ка Ср­би­је у ма­лом. Без рас­пли­ну­то­сти у при­по­ве­да­њу, из­дво­је­не су нај­бит­ни­ји цр­те и раз­ми­шља­ња по­је­ди­на­ца ко­ји у сво­јој раз­ли­чи­то­сти чи­не ко­лек­тив – на­ци­ју, а чи­је схва­та­ње жи­во­та од­у­да­ра од „еп­ског кре­та­ња при­ро­де“ и исто­ри­је. Ва­си­ће­ви ју­на­ци раз­ли­чи­то пер­ци­пи­ра­ју отаџ­би­ну, па сход­но то­ме за­у­зи­ма­ју и дру­га­чи­ји од­нос пре­ма њој. Али, оно што их ује­ди­њу­је је­сте спрем­ност на жр­тву и од­ба­ну отаџ­би­не; ме­ђу њи­ма не­ма из­дај­ни­ка. Сми­сао жр­тве сва­ка­ко се про­бле­ма­ти­зу­је, али нео­п­ход­ност уче­ство­ва­ња у ра­ту за од­бра­ну сло­бо­де, на­ро­да, до­сто­јан­ства, соп­стве­них иде­а­ла оди­ше искон­ском ста­ме­но­шћу. Жр­тва је за­јед­нич­ки крст Ва­си­ће­вих ју­на­ка, а по ре­чи­ма Ми­ла Лом­па­ра – и је­згро свих ње­го­вих при­по­ве­да­ка.

У ра­ту, дво­ја­кост чо­ве­ко­ве при­ро­де, тач­ни­је мрач­на стра­на те дво­ја­ко­сти би­ва из­ра­же­ни­ја у од­но­су на мир­но­доп­ски жи­вот, при­ме­ћу­је Ва­сић су­бли­ми­шу­ћи Фрој­до­ву те­о­ри­ју и соп­стве­но ис­ку­ство. Су­о­чен са там­ном стра­ном чо­ве­ка, ју­на­ку при­по­вет­ке „Аве­ти у ло­ву“ (1922) оста­је је­ди­но да свој по­глед усме­ри ка не­бу, ка сим­бо­лу „обе­ћа­ног“ и са­вр­ше­ног, али ни та­мо уте­хе не­ма, јер је не­бо пре­кри­ве­но цр­ним га­вра­ни­ма. Пе­си­ми­зам као оп­ште ста­ње по­сле­рат­ног чо­ве­ка че­сто је осе­ћа­ње са ко­јим се чи­та­лац су­о­ча­ва у Ва­си­ће­вом при­по­ве­дач­ком де­лу.

Су­прот­ста­вља­ју­ћи ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру“ стра­вич­ним ре­пре­си­ја­ма ауто­крат­ског ре­жи­ма спрем­ног на сва­ко­ја­ку тор­ту­ру ра­ди свог оп­стан­ка, Ва­сић при­по­ве­да о по­сле­рат­ној суд­би­ни ју­на­ка-рат­ни­ка ко­ји је за исти тај ре­жим – за кра­ља и отаџ­би­ну – ги­нуо. Сви­ре­пост отаџ­би­не и дру­штва аути­стич­ног за људ­ску пат­њу и стра­да­ње ни­су иде­а­ли ју­на­ка-рат­ни­ка,па сход­но при­ли­ка­ма он уту­ље­на кан­ди­ла за­ме­њу­је не­ким но­вим, ре­во­лу­ци­о­нар­ним иде­а­ли­ма, чи­ја ће се све­тлост тек на­зре­ти. (И сам Ва­сић се, три­де­се­тих го­ди­на – огор­чен не­пра­вед­ним дру­штве­ним при­ли­ка­ма ко­је су, као и у слу­ча­ју Пе­тро­ни­ја Сви­ла­ра, ју­на­ка при­по­вет­ке „У пра­зном ол­та­ру“, по­ни­шти­ле ње­го­во це­ло­куп­но жи­вот­но ис­ку­ство и пре­тво­ри­ле ње­го­ве мр­тве дру­го­ве у ка­ри­ка­ту­ре – окре­ће „на­ци­о­на­ли­стич­ком кри­лу“, ме­ња­ју­ћи свој иде­ал отаџ­би­не, но­вим иде­а­лом – сво­јим на­ро­дом. О Ва­си­ће­вој иде­о­ло­шкој „пре­о­ри­јен­та­ци­ји“ на не­по­сре­дан на­чин све­до­чи ње­го­ва при­по­вет­ка „По­ги­би­ја Ја­ћи­ма Ме­де­ни­це“ (1931), у ко­јој је иде­ја ју­го­сло­вен­ства и фа­на­тич­но обо­го­тво­ре­ње те иде­је, ко­јој је ме­ди­о­кри­тет­ски дух био нај­ве­ћи по­кло­ник, до крај­них гра­ни­ца иро­ни­зо­ва­на.)

Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић за­је­ди­нич­ку при­по­ве­дач­ку тач­ку збир­ке Уту­ље­на кан­ди­ла про­на­ла­зи у иде­ји да чо­ве­ко­ва сре­ћа и ње­го­во по­ште­ње за­ви­се од при­ли­ка у ко­ји­ма се на­ла­зи. Ова­ква те­о­ри­ја у мно­го­ме на­ли­ку­је те­о­ри­ји Бје­лин­ског, по ко­јој чо­ве­ка де­тер­ми­ни­шу и ње­гов мо­рал од­ре­ђу­ју спо­ља­шње окол­но­сти. Рат је, не­сум­њи­во, оста­вио ве­ли­ке по­сле­ди­це на ју­на­ке Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка, али ни­је је­ди­ни де­тер­ми­на­тор њи­хо­вих по­сту­па­ка. 

По­ред ра­та, у при­по­вет­ка­ма на­зна­че­на, а у ро­ма­ну Цр­ве­не ма­гле умет­нич­ки упе­ча­тљи­во спро­ве­де­на, је­сте те­ма љу­ба­ви и ра­зор­не чул­но­сти. Ерот­ска страст не зна за огра­ни­че­ња и рат, она не во­ди ра­чу­на о па­ла­нач­ким об­зи­ри­ма, већ зах­те­ва ре­а­ли­за­ци­ју, ма­те­ри­ја­ли­за­ци­ју, сад и од­мах. За Ва­си­ће­ве ју­на­ке љу­бав је бор­ба, су­коб – бо­дле­ров­ска иде­ја о љу­ба­ви као бор­би и осва­ја­њу. И љу­бав, као рат, из­и­ску­је жр­тву.

Ху­мор је, та­ко­ђе, јед­на о ка­рак­те­ри­сти­ка Ва­си­ће­вих при­по­ве­да­ка; ху­мор ка­рак­те­ри­сти­чан за усме­на при­по­ве­да­ња о ра­ту, ко­ји – ка­ко ће при­ме­ти­ти Раст­ко Пе­тро­вић,  има за циљ да скре­не па­жњу са при­по­ве­да­ња о стра­да­њу и ка­та­стро­фи. Рет­ко кад вер­ба­лан и иро­ни­чан, Ва­си­ћев ху­мор је ху­мор си­ту­а­ци­је, мај­стор­ски при­ка­за­не и ве­што уве­де­не у при­по­ве­дач­ко тки­во рат­не про­ви­ни­јен­ци­је.    

Као при­меб­ду, у свом пред­го­во­ру збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, С. Јо­ва­но­вић на­во­ди ла­ба­вост ком­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­да­ка. Тач­но је да Ва­сић пре­ла­зи са јед­ног на дру­ги при­по­ве­дач­ки план, ме­ђу ко­ји­ма че­сто не­ма чвр­шће ве­зе, што са­мим тим оста­вља ути­сак ла­ба­ве ко­по­зи­ци­је по­је­ди­них при­по­ве­дач­ких це­ли­на. Ме­ђу­тим, сво­је­вр­сна „раз­ба­ру­ше­ност“ ком­по­зи­ци­је, ка­кву сре­ће­мо у збир­ци Уту­ље­на кан­ди­ла, мо­же се об­ја­сни­ти и „не­спрем­но­шћу“ Дра­ги­ше Ва­си­ћа да на свој при­по­ве­дач­ки свет до­след­ни­је при­ме­ни тех­ни­ку филм­ског ка­дри­ра­ња, ко­ја је у то вре­ме већ при­сут­на у срп­ској про­зи, нај­ви­ше и нај­бо­ље у при­по­вет­ка­ма и у ро­ма­ну Кри­ла (1922) Ста­ни­сла­ва Кра­ко­ва.

Дра­ги­ша Ва­сић ве­што усме­ра­ва сво­ју при­по­ве­дач­ку па­жњу на  лич­но и ко­лек­тив­но, на по­је­ди­нач­но и оп­ште. Го­во­ре­ћи о по­је­дин­цу, он го­во­ри о це­ли­ни; и сли­ка­ју­ћи чо­ве­ка, он на па­ме­ти има на­род.

По из­бо­ру те­ма и са­др­жа­ју при­по­ве­да­ња, Дра­ги­ша Ва­сић при­па­да екс­пре­си­о­ни­зму, док га иза­бра­ни на­ра­тив­ни по­сту­пак при­бли­жа­ва ре­а­ли­стич­кој тра­ди­ци­ји. Зна­чај Дра­ги­ше Ва­си­ћа као при­по­ве­да­ча у са­вре­ме­ном кон­тек­сту не­сум­њив је. Ње­го­ве при­по­вет­ке по­ста­вља­ју пи­та­ња и ре­де­фи­ни­шу оп­ште исти­не ко­је су и да­нас ка­мен спо­ти­ца­ња „мо­дер­не“ срп­ске на­ци­је. Ак­ту­ел­но је још увек ста­ње, тзв. „пост­кон­фликт­ног дру­штва“ ра­за­пе­тог из­ме­ђу про­шлог и са­да­шњег; на­ци­је уту­ље­них кан­ди­ла без ја­сне ви­зи­је бу­ду­ћег. Ва­сић, сво­јим при­по­вет­ка­ма, го­то­во про­роч­ки на­слу­ћу­је срп­ска „мо­дер­на вре­ме­на“.

За раз­ли­ку од ју­на­ка сво­је при­по­вет­ке „У го­сти­ма“, Дра­ги­ша Ва­сић ни­је „го­спод­ски“ пу­то­вао кроз на­шу књи­жев­ну ба­шти­ну. Би­ло је то не­из­ве­сно пу­то­ва­ње, са до­ста по­ср­та­ња ве­што ин­стру­и­са­них од стра­не ра­зних „ма­ши­но­во­ђа“ и по­сле­ни­ка ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ке кул­ту­ре до де­ве­де­се­тих го­ди­на ми­ну­ло­га ве­ка. Уче­сник бал­кан­ских и Пр­вог свет­ског ра­та, про­гла­шен је „на­род­ним не­при­ја­те­љем“, па је са­мим тим и ње­го­во зна­чај­но књи­жев­но де­ло го­ди­на­ма би­ло мар­ги­на­ли­зо­ва­но. Ва­си­ћев по­вра­так у кон­текст срп­ске књи­жев­не тра­ди­ци­је, из ко­је је по­ти­снут си­лом иде­о­ло­шких раз­ло­га, био је, пре­ма то­ме – не­из­бе­жан.

 
 
П. С. "Утуљено" је и стваралаштво Драгише Васића, из идеолошких разлога, наравно. Нема оправдања, његово дело несумњиво поседује високе уметничке вредности. Не умемо да радвојимо политику, идеологију од уметности, и то ти је. Нажалост! 
Срдачано препоручујем и Васићев роман Црвене магле, у којем је много пре Ћосићевог романа Време смрти исприповедана голгота српског народа у Првом светском рату.
 
 
Душан Благојевић



Komentari (71)

Komentare je moguće postavljati samo u prvih 7 dana, nakon čega se blog automatski zaključava

tasadebeli tasadebeli 15:09 30.03.2013

О моралу једног покољења

Ружоооо!!!

Поседовао ја то прво издање Утуљених кандила са Васићевим потписом (деда радио код Геца Кона), раритет, преостало из дедине библиотеке међу оним књигама које нису биле трампљене током Другог светског рата за јаја и брашно по селима око Београда...

На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985...

Ружа, плава коса, дуге ноге, умиљата као маче... И ја признам да имам прво издање те књиге која се тада јако тешко налазила... И позајмим Ружи у нади да ћу се огребати за понешто код умиљатог женчета...

Да скратим причу, нити сам се огребао, нити сам икада добио књигу назад, а већ шест месеци касније више нисам виђао ни Ружу на факултету јербо се удала за неку барабу која је имала политичку перспективу у нашем ондашњем социјалистичком самоуправном систему...

Отада, кад год неко помене Утуљена кандила Драгише Васића, моја душа болно урликне:"Ружооо!!!"
expolicajac expolicajac 15:19 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.
vrabac_u_steni vrabac_u_steni 15:22 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

expolicajac
На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.


ma ne, izgleda da do kompenzacije nije ni došlo, u suprotnom se Tasa možda ne bi žalio.
expolicajac expolicajac 15:27 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

vrabac_u_steni
expolicajac
На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.


ma ne, izgleda da do kompenzacije nije ni došlo, u suprotnom se Tasa možda ne bi žalio.

Ma to je jasno, ali da li bi Tasa sada pristao na kompenzaciju.
nurudin nurudin 22:23 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

Ружа, плава коса, дуге ноге, умиљата као маче... И ја признам да имам прво издање те књиге која се тада јако тешко налазила... И позајмим Ружи у нади да ћу се огребати за понешто код умиљатог женчета...


Ха-ха! Тасо, намера Вам није била чиста, знала је Ружа за јадац. :)))


На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985...


Богами, било је смело, баш храбро са Ружине стране -- опасна била та Ружа, штета што се удала за барабу. :)

Отада, кад год неко помене Утуљена кандила Драгише Васића, моја душа болно урликне:"Ружооо!!!"


Да крикнемо заједно, можда добацимо до Ружеееее!
niccolo niccolo 22:25 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

намера Вам није била чиста

Што није била чиста, шта има нечисто у намери сексања са Ружом?
nurudin nurudin 22:32 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

niccolo
намера Вам није била чиста

Што није била чиста, шта има нечисто у намери сексања са Ружом?



Нема ничег ружног у сексању, али "ружно" је што је Таса употребио књигу да би се сексао са Ружом...:)

Мада, можда Таса уопште није имао такве намера, а ми овде свашта спочитасмо.
nurudin nurudin 22:36 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

Ma to je jasno, ali da li bi Tasa sada pristao na kompenzaciju.


Ружа је Ружа... :)

Најбоље би било да се Ружа јави, и донесе књигу, а лако ће Таса с њом да се договори колика је камата за све ове године. :)))
nurudin nurudin 22:38 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

expolicajac
На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.



ЕX, било би крајње колегијално да потегнете све ваше везе и познанства да се Ружа потхитно приведе и преда у надлежност Таси.
nurudin nurudin 22:41 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

vrabac_u_steni
expolicajac
На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.


ma ne, izgleda da do kompenzacije nije ni došlo, u suprotnom se Tasa možda ne bi žalio.


Чисто сумњам да би Тасину жал за књигом ублажила Ружа, па и да је дошло до компезације. :)

П. С. Сви ми имамо по неку Ружу. :)))
nurudin nurudin 22:45 30.03.2013

Re: О моралу једног покољења

expolicajac
vrabac_u_steni
expolicajac
На факултету колегиница Ружа из Горњег Милановца реши да пише рад о Драгиши Васићу што је било прилично смело те 1985..

Molim drugaricu Ružu da se javi pod hitno i vrati knjigu jer Tasa zbog promene ekonomskog sistema ne pristaje više na kompenzaciju.


ma ne, izgleda da do kompenzacije nije ni došlo, u suprotnom se Tasa možda ne bi žalio.

Ma to je jasno, ali da li bi Tasa sada pristao na kompenzaciju.


Мислим да би Ружа пристала.
tasadebeli tasadebeli 10:02 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења

nurudin
Мада, можда Таса уопште није имао такве намера, а ми овде свашта спочитасмо.


Имао, имао,...


но не даде се Ружа,...


а и однесе књигу у мираз другоме...

Мој деда (а и Драгиша Васић) се сигурно окрећу у гробу к'о пропелери...

Иронија судбине је у томе што ми је однела књигу писца који је тако отворено, само пар година после Првог светског рата и оноликог страдања, сецирао морал свог покољења.

Све време се питам да ми није то била нека порука "одозго" да се и ја подухватим посла, па да кроз лични пример сецирам морал свога покољења?

EDIT:

nurudin

Сви ми имамо по неку Ружу. :)))


bubamarac bubamarac 11:29 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења

8c_competizione 8c_competizione 13:35 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења



sit se ismeja

Ma to je jasno, ali da li bi Tasa sada pristao na kompenzaciju


ovo me podseti na jednu zurku kada je jedan drugar, malko pripit (nista strasno), na nasrtaje lokalnih radodajki i nase podjebavanje odgovorio:

"26 godina one meni nisu dale, sada JA njima ne dam!"

mozda i Tasa ne da vise da ga provlace po medijima
tasadebeli tasadebeli 14:24 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења

8c_competizione
"26 godina one meni nisu dale, sada JA njima ne dam!"




У оваквом свету у којем живимо свако може да има својих пет минута славе! Или макар наслађивања...
Hansel Hansel 22:27 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења

nurudin
Нема ничег ружног у сексању, али "ружно" је што је Таса употребио књигу да би се сексао са Ружом...:)

А то што је она користила секс (у наговештају) да би се докопала књиге?!
nurudin nurudin 22:59 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења

Hansel
nurudin
Нема ничег ружног у сексању, али "ружно" је што је Таса употребио књигу да би се сексао са Ружом...:)

А то што је она користила секс (у наговештају) да би се докопала књиге?!




Ма, кад боље размислим -- имаш право, та Ружа опасна била.
Hansel Hansel 08:55 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Право да ти кажем, изненадио ме Таса, овако ретроактивно -- откуд таква наивност, одсуство тактике (и то на свим фронтовима)?! Требало је да каже да се књига, будући да је породични раритет, не може износити из куће, ово-оно... па да читају и анализирају заједно, итд.
milisav68 milisav68 09:08 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Hansel
Право да ти кажем, изненадио ме Таса, овако ретроактивно -- откуд таква наивност, одсуство тактике (и то на свим фронтовима)?! Требало је да каже да се књига, будући да је породични раритет, не може износити из куће, ово-оно... па да читају и анализирају заједно, итд.

... i da neće da budu sami, biće ih barem šestoro....Tasa, Ruža, i Bitlsi....
tasadebeli tasadebeli 12:39 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

milisav68
Hansel
Право да ти кажем, изненадио ме Таса, овако ретроактивно -- откуд таква наивност, одсуство тактике (и то на свим фронтовима)?! Требало је да каже да се књига, будући да је породични раритет, не може износити из куће, ово-оно... па да читају и анализирају заједно, итд.

... i da neće da budu sami, biće ih barem šestoro....Tasa, Ruža, i Bitlsi....




Људи моји, ви к'о да нисте никад имали 20 година! Било би нас осморо, Ружа, ја, Битлси и ћале и кева који никад из куће не избивају... Клупица на Калимегдану или Ташмајдану је најдаље докле сам могао да добацим у то студентско доба... А код Руже у Студењаку прометно к'о на железничкој станици...
Jelica Greganović Jelica Greganović 14:06 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

taso, srce da pukne...


Ружа, плава коса, дуге ноге, умиљата као маче... И ја признам да имам прво издање те књиге која се тада јако тешко налазила... И позајмим Ружи у нади да ћу се огребати за понешто код умиљатог женчета...

Да скратим причу, нити сам се огребао, нити сам икада добио књигу назад, а већ шест месеци касније више нисам виђао ни Ружу на факултету јербо се удала за неку барабу која је имала политичку перспективу у нашем ондашњем социјалистичком самоуправном систему...

Отада, кад год неко помене Утуљена кандила Драгише Васића, моја душа болно урликне:"Ружооо!!!"
nurudin nurudin 21:29 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Jelica Greganović
taso, srce da pukne...


Ружа, плава коса, дуге ноге, умиљата као маче... И ја признам да имам прво издање те књиге која се тада јако тешко налазила... И позајмим Ружи у нади да ћу се огребати за понешто код умиљатог женчета...

Да скратим причу, нити сам се огребао, нити сам икада добио књигу назад, а већ шест месеци касније више нисам виђао ни Ружу на факултету јербо се удала за неку барабу која је имала политичку перспективу у нашем ондашњем социјалистичком самоуправном систему...

Отада, кад год неко помене Утуљена кандила Драгише Васића, моја душа болно урликне:"Ружооо!!!"



Драга Јелице, искористите прилику на промоцијама да потражите и Ви Ружу.
nurudin nurudin 21:30 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Људи моји, ви к'о да нисте никад имали 20 година! Било би нас осморо, Ружа, ја, Битлси и ћале и кева који никад из куће не избивају... Клупица на Калимегдану или Ташмајдану је најдаље докле сам могао да добацим у то студентско доба... А код Руже у Студењаку прометно к'о на железничкој станици...




Позориште у кући!

П. С. АУТОРСКА ЗА ТАСУ ПОТХИТНО, АУУУУ (сад сам видео)!
Док се трага за Ружом!
Hansel Hansel 21:50 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

tasadebeli
Било би нас осморо, Ружа, ја, Битлси и ћале и кева који никад из куће не избивају... Клупица на Калимегдану или Ташмајдану је најдаље докле сам могао да добацим у то студентско доба... А код Руже у Студењаку прометно к'о на железничкој станици...

Овај... а на којој си ти локацији мислио да се огребеш?

(Иначе, пропустих да напишем да ми је ванредно занимљив податак да су сељаци прихватали књиге у замену за намирнице. А нарочито у рату!)
milisav68 milisav68 22:42 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења

nurudin

Позориште у кући!

П. С. АУТОРСКА ЗА ТАСУ ПОТХИТНО, АУУУУ (сад сам видео)!
Док се трага за Ружом!





tasadebeli tasadebeli 08:36 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Hansel
Овај... а на којој си ти локацији мислио да се огребеш?


А шта те се само тиче!


(Иначе, пропустих да напишем да ми је ванредно занимљив податак да су сељаци прихватали књиге у замену за намирнице. А нарочито у рату!)


Јесу, јесу... Поред лустера, тепиха, намештаја, узимали и књиге...

Памтим да је мој матори читавог свог живота кукао за својим скијама, клизаљкама и комплетном библиотеком Плава птица... Мени деда и ћале у наслеђе оставише тек понеку случајно сачувану књигу. Од Геца Конове библиотеке Каријатиде остаде ми само Шпенглерова Пропаст Запада. (Иронија, зар не? )
Hansel Hansel 23:36 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Ехххх... опет имам нападе накнадне памети (о стварима које се, притом, мене не тичу ), па патим што није деда пописивао коме је шта дао, па после да је дао паре (ако би их имао) и поврати бар нешто...

(Ја од својих предака једва да имам покоју фотографију, понеку тапију и понеки уговор, које сам нашао тражећи -- фотографије! Најстарији документ је из 1879. (али само четвртина, па се питам да ли је намерно цепан, као на Дивљем западу?!), следећи је из 1888... Само чекам којој ћу Ружи да обећам та брда и долине...
nurudin nurudin 00:45 03.04.2013

Re: О моралу једног покољења

којој ћу Ружи да обећам та брда и долине...


Наћи ће се нека Ружа и за твоје породично благо...
Hansel Hansel 09:41 03.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Не падају, добри мој Нурудине*, оне више на та блага... Још кад је земља слабо плодна и планинска, кукууууу...

______
* Одавно ме вуче да напишем ово (сад баш испала згодна прилика), ваљда по асоцијацији на "добри мој Изногуде"...
nurudin nurudin 17:38 03.04.2013

Re: О моралу једног покољења

Одавно ме вуче да напишем ово (сад баш испала згодна прилика), ваљда по асоцијацији на "добри мој Изногуде"..


not2old2rock not2old2rock 10:27 31.03.2013

Ruzo

tasadebeli tasadebeli 11:03 31.03.2013

О моралу једног покољења - други део

Објављивање збирке приповедака Утуљена кандила је био прилично храбар чин за 1922. Баш због тог свог слободоумља је Васић и испаштао. (Два месеца у југословенском Сибиру).

Мени је интересантно то мењање политичког односа према стварности око себе... Многи учесници Првог светског рата су у тим првим послератним годинама нагињали или отворено подржавали левицу, кокетирали са њом или јој и приступали (Црњански, Крлежа, Васиљев или, на пример Мустафа Голубић и Чаруга ) што не треба да нас чуди после онога што су ти људи видели у том рату (прва масовна људска кланица у историји), а и руски октобар се ширио... Неки од тих тадашњих "левичара" и остадоше на левици привидно или искрено, не бих сада у то улазио (Крлежа, Голубић)све до 1941, а неки су са годинама и старењем које је доносило искуство (Васић, Црњански, Краков...) увиђали превару Црвеног октобра, па су се враћали својим коренима кроз отворени национализам, а понегде, богами, и шовинизам.

"Što ti je žao našeg pokoljenja?
Zar to nije vesela maskarada:
danas je ukus car, a sutra barikada,
Hristos, pa Neron, pa Lenjin.
Ukus se menja, ukus se menja:
samo su hulje sve isti.
Hiljadama godina vuku nas za nos,
pesnici, mesije, carevi i komunisti."

(Црњански, Куга)


Мене та тадашња ситуација помало подсећа на оно што се нама догађа у последњих 20 година у којима су се многи правоверни титоисти и верници у СФРЈ систем окренули и постали (опет са годинама и искуством) острашћени националисти (понегде и шовинисти). Као да су и тада, у годинама између два светска рата, као и сада, постојали првосрбијанци и другосрбијанци... Изгледа да та подела међу Србима постоји дуго, дуго, можда још од времена дељења на Уједињену омладину српску Лазе Костића и српске социјалисте Светозара Марковића, тзв. марковићевце.

Него, Нурудине, не могу да се сетим (Ружо!!!) да ли је у Утуљеним кандилима или у некој другој збирци и народна прича коју је Васић забележио по усменом приповедању неких наших војника на Солунском фронту?

Та народна прича говори о томе како је Бог казнио 1915. Србе, зато што су се узохолили после победа на Церу и Колубари, па им је као казну послао пегави тифус, изгнанство из земље и сву несрећу и погибију која је ту уследила.

Прича даље каже да се Бог тек после пар година опет сетио Срба и послао Светог Петра да их тражи по свету. После дуге потраге, једног кишовитог тмурног дана (као што је то овај данас), Свети Петар наиђе на групу људи испод једне маслине како под војничким кабаницама, мокри и прозебли, нешто живо расправљају. Кад им се прикучио, Свети Петар схвати да се ти људи свађају на српском језику и то око гласања на изборима (Пази мајстора ситуације! У изгнанству, на киши, прозебли и гладни, Срби се свађају због политичких избора!). Прича се, наравно, завршава тако што су се политичке фракције у тој групици Срба и потукле око политике, па је и Свети Петар добио батине успут, као колатерална штета.

Занимљиво је то како је обичан српски војник, онај геџа са шајкачом, мој деда и прадеда, или деде и прадеде многих од нас овде који се јављамо коментарима, видео читаву ту голготу Србије у тренутку док још траје Први светски рат.

П.С. - Ја само причам и причам (то је зато што су ме ућуткивали када сам био мали ), а никако да кажем најважније: Одличан текст, Нурудине!

П.П.С - И да, на жалост у праву си! Никако да раздвојимо политику од уметности, стваралаштва, науке,... Ма од било које области. Зато нам у свему правила игре и данас одређују политички подобни медиокритети. Мислим да је та негативна селекција која у овом народу траје дуго, веома дуго, један од најважнијих узрочника стања у којем се данас налазимо...
not2old2rock not2old2rock 12:09 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

tasadebeli
Многи учесници Првог светског рата су у тим првим послератним годинама нагињали или отворено подржавали левицу, кокетирали са њом или јој и приступали ... и Чаруга )


Veliki levicar Caruga



Taso, ti si pametan covek, nit' su oni postali nesto sto nikad bili nisu, nit' ce ikad prestati da budu ono sto jesu, sitne duse koje ne zanima ideologija, nego iskljucivo licni interesi i zarad njih ce da pricaju ono od cega misle da ce imati licne koristi. Koji bi pravi nacionalista isao u predizbornu koaliciju sa komunistima, moralnim talogom i prevarantima ? Ni u svatove, a kamoli u rat. Pogledajte ove ujedinjene za Venecuelu ?!?



[url=http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2013&mm=03&dd=30&nav_category=12&nav_id=700306][/url]

Kvazi nacionalisti, AFZ i ??? Sto pesnik rece "ludnica je kanda otkljucana sirom ostala, prover'te, molim vas."
tasadebeli tasadebeli 14:21 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

not2old2rock
nit' su oni postali nesto sto nikad bili nisu, nit' ce ikad prestati da budu ono sto jesu, sitne duse koje ne zanima ideologija, nego iskljucivo licni interesi i zarad njih ce da pricaju ono od cega misle da ce imati licne koristi. Koji bi pravi nacionalista isao u predizbornu koaliciju sa komunistima, moralnim talogom i prevarantima ? Ni u svatove, a kamoli u rat.


Јасно је то мени одавно... Најпоштенији од свих њих је био Чаруга!

Тужне су ми приче које сам слушао од неких наших бивших емиграната који су отишли одавде 1945. зато што нису били на победничкој страни. Питам их зашто су решили под старе дане да се врате у Србију, овде да пренесу своје послове које су развили по Америци и Канади и да овде донесу своје паре, а један од њих ми рече:"Знаш, када сам видео преко телевизије први пут Милошевића који се тада појавио у јавности, рекох себи: Е, коначно прави човек да извади Србију из комунистичког талога у којем је била деценијама. Много сам се преварио..."

Па кад су успели том националном причом да преваре такве људе који су преживели Зидани мост и Кочевски рог и који су свашта видели у свом дугом животу, није ни чудо што су успели да навуку на ту исту причу овде у Србији читаве масе народа рођене под Титом и његовом дворском камарилом. Али све то, наравно, не оправдава ни једне, ни друге ни треће... Шта ћеш, жив човек, па и греши... За све њих имам разумевања, али не и оправдања.

Уосталом, ако су један Васић и Црњански помало "левичарили" 1919-1925 (слатко заголица уши та прича о светској правди, једнакости, братству и миру), па им је опроштено, зашто не бисмо опростили и онима који нису ни оштроумни, ни политички образовани...

sitne duse koje ne zanima ideologija, nego iskljucivo licni interesi i zarad njih ce da pricaju ono od cega misle da ce imati licne koristi.


Моја кума то назива "ситносопственички менталитет сакупљачког карактера".
antioksidant antioksidant 15:03 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Уосталом, ако су један Васић и Црњански помало "левичарили" 1919-1925 (слатко заголица уши та прича о светској правди, једнакости, братству и миру), па им је опроштено,
ко им је то опраштао?
а и замерао, у суштини је исто, само опроштај звучи мало елитистички...
nurudin nurudin 15:40 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Мени је интересантно то мењање политичког односа према стварности око себе... Многи учесници Првог светског рата су у тим првим послератним годинама нагињали или отворено подржавали левицу, кокетирали са њом или јој и приступали (Црњански, Крлежа, Васиљев или, на пример Мустафа Голубовић


Мене је све то асоцирало на пему "Ода вешалима" Милоша Црњанског

Што сте црна као крст?
И масна ко месарска врата?
Та сенка вам личи на мач чврст,
а скупља сте од злата.

Што се кријете у робијашки врт
и цветате иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити - од стида.

Што не би пошла на врхунце,
ко краљеви и вође?
Силнија сте но јарко Сунце,
нек вам се клања ко прође.

Та грлили смо горе од вас
и носили на олтаре.
Па кад Исус не спасе нас,
ваше ће руке старе.

Та ви сте још сваком народу донели
понос, и спас, и радост.
Та к вама су ишли који су хтели
част на свету, и младост.

Па што би дошла тако тајно
и погнула своју главу?
Хоћемо да вас дочекамо сјајно
са песмом у вашу славу.

Лепше се на вама по небу шета,
по земљи има блата.
Чвршће грлите но невеста заклета
око млада врата.

Па кад је сунце лудо тако
да више воли поштење
и све за чим је свет толико плако
но помиње и корење.

Што се кријете у робијашки врт
и цветате иза зида?
Још нас има што волимо смрт
и на вама висити - од стида.


Мада, и "Куга" је одлична.

Него, Нурудине, не могу да се сетим (Ружо!!!) да ли је у Утуљеним кандилима или у некој другој збирци и народна прича коју је Васић забележио по усменом приповедању неких наших војника на Солунском фронту?


Није из УТУЉЕНИХ КАНДИЛА, РЕЧ ЈЕ О ЗБИРЦИ БАКУЋ УЛИЈА И ДРУГЕ ПРИЧЕ

ПРИА О СРБИМА

Од војника чуо и забележио на крфу

Било је то у лето и на жаркој врућини. Господ беше заузет претешким бригама. Оне МУ у не даваху ни главе да дигне и само усрдна помоћ светога Петра,вернога у помагача, олакшавала је донекле Његове божанске напоре. Радио је тако Господ једнога дана и бринуо кад, усред ових напора, зачу Он некакву необичну ларму која се са Земље подизала. а ларма, на коју се н најпре и не обзираше, иако на њу није навикао, постајала је све јача, жешћа и несноснија док Му, најзад, у ономе Његовоме небеском раду, стаде силно досађивати.

Тада Господ, не могући даље да је подноси, остави перо, подиже главу, па ослушну и замисли се, трудећи се да појми оне чудне узроке једне тако нечувене и паклене узбуне. Али и поред свег Његовог божанског старања, то у не пође за руком.
Изненађен тиме Господ се обрати светом Петру.

— Петре — рече он благо. — Ово није без ништа. Не остаје нам друго него да ти лично сиђеш доле и увериш се шта значи ова ларма која нам обојици толико досађује.

Смерно и кротко св. Петар поклони се тада Господу, обећавши да ће тачно испунити ову Његову жељу, па се брзо спреми и наврат-нанос сиђе на Земљу.

Али не потраја дуго, врати се он натраг, и врати се брже него што је и сам Господ
очекивао, па стаде пред Њега:

— Господе — рече у он — ево испуних ја Твоју наредбу и сазнах оно што си желео. Урнебес онај доле на Земљи, а због кога нас двојица не могасмо ништа да радимо, не потиче ни од кога другог, већ главом од Срба, од оних који и иначе никада мира и спокојства давали нису.

— Гле! — зачуди се ипак Господ. — Шта ми кажеш? Дакле од Срба? А шта би они
хтели?

— Срби — настави св. Петар — Срби хоће да ратују!

— Да ратују? А с ким и зашто? — питаше Господ, а св. Петар одговори:

— С Турцима, Господе! Због земље, веле, коју су им од предака отели.

Тада се Господ понова замисли, а после мале почивке: — Па нека ратују — рече. — Нека им се таква жеља испуни!

Али св. Петар усуди се да примети:

— Господе — промуца он. — Ти рече нека ратују. Добро, и сâм сам за то. Али у том рату хоће ли они победити, или ће бити побеђени,јер и то ...

— Петре — прекиде га Господ — тачно сам знао шта ћеш ме питати. И баш то
хоћу да и ти кажеш, али да ми речеш по души:јеси ли за то да они победе или да их
Турци победе. Реци ми, дакле, слободно, јер добро знаш да сам ја на твоје мишљење
увек много полагао.

Но на ово св. Петар оклеваше да одговори и снебиваше се, пошто у том часу не погађаше вољу Божију.
— Е видиш, Петре, — приметиће Господ, изводећи га из забуне и кад се увери да
светац још увек оклеваше — што се мене тиче Ја сам зато да их пустимо нека победе.
Враг би га знао зашто и не знам теби, али су Мени ти Срби врло драги. Дакле нека победе, како сам казао!...

И доиста, зби се онако како заповеди Господ. Нападоше Срби Турке још исте јесени , надбише их и Косово, толико оплакивано, осветише, па све то испунише лако, чудећи се и сами како без велике муке, са песмом и радосно, остварише оне вековне снове толиких својих нараштаја.

И опет бијаше лето и Господ свеједнако а са св. Петром бакташе се и знојаше између безбројних и замршених рачуна што у их читава војска Његових светаца сваке године у то време на врховно одобрење подносаше. Али баш у јеку Његова тако мучна рада она чудна ларма понова Га узнемири. Господ беше добре воље замисли се мало, остави перо, подиже главу и опет благо позва св. Петра па му нареди да се понова потруди до Земље и тамо извиди у чему је ствар. И св. Петар сиђе, па се још брже неголи први пут поврати и још са самих рајских врата довикну Господу:
— Господе, опет Срби!

А са својим добрим изразом Господ га упита благо:

— Но? А сад шта хоће? — Опет да ратују!

— С ким, побогу? И зашто сад?

— Бугарима. Не дају им, веле, оно што су отели од Турака!

— Добро, а Бугари?

— Они једва чекају,јер тврде да су у праву.

— Па лепо нека ратују кад хоће — одобри Господ. — Само нас нека оставе на миру.

И рекавши ово н се таман хтеде понова загњурити у сијасет оних светачких биланса, кад Га св. Петар опомену:

— Господе — примети он. — Ти заповеди да ратују. Ама опет не рече ништа о победи. Ко ће победити треба и то да наредиш, јер нисам рад да међу нама било какав неспоразум због тога наступи.
— Срби! — заповеди Господ кратко и руком даде знак да је разговор свршен.

И опет се зби како рече Господ. И Срби победише браћу и вратише се кућама
својим овенчани славом јунака, али још слађом од прве баш зато што то беху браћа коју су победили.

А после тога опет прође година дана. век неуморан, милостив, добар и благ радио је Господ мирно своје послове, неизневерен никад од свога првог помагача, који и сам не познаваше одмор и сласти од њега. Бејаше опет лето и рачуни светаца заузимаху сву пажњу њихову, кад се намах, и опет са Земље, заори и затресе једна нова, али незапамћена узбуна од које се чињаше е ће и само небо проломити се. Узбуђен, а богами донекле и наљућен, Господ брзо дозва св. Петра па га одмах посла доле те да се и по трећи пут увери у чему је сад разлог пакленога овог новог урнебеса поред кога је већ и самом Њему немогуће да се својим пословима озбиљно посвети.

Али се н изненади кад св. Петар и по трећи пут јави:

— Срби, Господе!
— Побогу! — узвикну тада Господ, трудећи се колико је год могао да сачува хладнокрвност и задржи ону божанску своју благост. — А шта би сад хтели?

— И опет рат, Господе! — промуца св. Петар као да се он стиди уместо Срба.

— А с ким, да од Мене нађеш? — не кријући своје узбуђење упита Господ. —
ким сад? Зашто сад?

— Сад са Швабом. Оће, веле, да их прогута!

Поћутавши кратко време, Господ опет одсече:

— Па нека буде! Ђаво нек’ их носи! Нека ратују!

— Молим, а победа? — пожури се св. Петар са уобичајеним питањем, те да Га после не би узнемиравао.

— Победа на њиховој страни! — одсече стрпљиви Господ, дајући руком знак св. Петру да се удаљи,јер хоће сам да остане.
И понова се догоди како одлучи Господ. Однеше Срби победу над противником и на двема чувеним планинама њихове земље, на Церу и на Руднику, потукоше га до
ноге и сломише потпуно. Када им неизбројна царска војска и силан плен од ње паде у
руке, па се славно име њихово пренесе широм света, чији најбољи део и сам беше у пламену страшнога рата. Али тада, после такве победе, и за њихову несрећу, Срби се осилише, заборавише Бога спаситеља свога и расрдише га делима својим. силише се они и опише овим победама, па се пропише, завадише и покварише тако да онај скромни и поштени народ нико више није могао познати. Њиховом разметању није било краја, а хвале њихове нису се више могле подносити,јер стадоше омаловажавати чак и своје савезнике и у песмама певати како им јуначког такмаца на свету нема и како ће они сад „и Белгији у помоћ.“ И тако та дрека овакве њихове хвале и претње и онај заборав на Бога, досади и разгњеви самога Господа.

Па озлојеђен тиме Господ позва св. Петра.
— Петре, — рече му Он — верни мој, почуј ме што ћу ти сад, рећи. Чуј ме, дакле:
ови Срби, незахвални овај народ, дојадили су ми; довде су ми дошли. — И ту Господ
показа руком више главе. — Благост Моја и доброта Моја, Милосрђе Моје за њих и доброчинства Моја, о којима си се ти бар толико пута уверио, исцрпена су. Сам знаш да сам вазда био на њиховој страни и победе им досуђивао, будући увек широке руке за њих а на штету других. Али сад, сад ево признајем ти,ја их презирем и о њима више нећу ни да знам. Зато ти наређујем да их испред ојих очију уклониш! Нека нестану, несретници, нека пропадну, нека потону, нека сасвим ишчезну, земљу своју рођену нека изгубе, нека им се трага не зна, о њима, као што рекох, ни да чујем нећу! Разумеш ли ме, Петре, верни мој помагачу!

А св. Петар тресући се сав од овог страшног гнева Божијег, и збуњено чупкајући браду,једва изгогвори:
— Разумем те, Господе. Досадили су!...

И опет зби се тачно како рече Господ. Као бесни, нападоше, са свих страна, Србе силни непријатељи; земљу им опустошише, из ње их протераше, многе побише, а села и вароши попалише им и са земљом сравнише. Када многи поумираше, а што остаде
изгуби се без трага, баш како Господ нареди, по мрачним гудурама, пећинама и шумама туђинским, те несташе као да никад ни постојали нису. И тек после тога смири се и ваздух и вода и небо и земља, те се у том миру Господ одаде бригама својим на које се никад више не потужи ни светоме Петру нити било коме другом небескоме свецу.

И тако, у томе преданоме раду Господовом, пролажаху дани и месеци, све до једнога дана кад се наједанпут , а при особито доброј вољи својој, Господ опет не опомену Срба. Било је то у зиму, али кад уместо снега н беше пустио велику кишу те да би опрала људске крваве трагове којима је земља била испрскана. Седео је тако Господ са св. Петром и са њим ћаскао о свачему, па ће тек наједанпут рећи:

— Ама, Перо!
А св. Петар поклони се и одговори:

— Молим, Господе!

— Ама, бога ти, упитао бих те нешто.

— Да чујем, Господе!

— Ево — настави Господ. — Мислим малочас те на ово те на оно, па ми тек одједанпут нешто на ум падоше Срби. Да ли ти, тако ти Мене, знадеш шта би с њима, куд се дедоше и људи, шта се с њима догоди? Јер, ево, ми на њих бесмо сасвим и заборавили.

Св. етар положи руку на срце.
— Господе, — одговори он — а ко би и могао знати где су ти?! Као што се сећаш
нареди ми и једнога дана, онда кад и оно додијаше, да их пошљем у бестрага, да их
уклоним испред Твојих очију, како им се трага не би знало и ја, право да и кажем, тако и учиних. Од тада више никад на њих ни помислио нисам, е па откуд ћу сад знати где су!
— Знам, знам, Петре, — настави Господ — лепо је то што си ти Моју наредбу извршио и сећам се Ја ње добро. Ама, брате, признаћеш и сам, и тако није право. Народ је то, братац, као и сваки други мој народ, и не може бити тако да ни Ја ни ти не знамо шта је са њима. Него ево шта: како смо ми иначе, углавном, отаљали наше послове и седимо овде тако рећи скрштених руку, право је и Мени драго да ти сиђеш доле и потражиш наше Србе. Као што рекох, немамо много посла и Ја могу неко време сам и без тебе, па ти зато дајем неограничено одсуство, све дотле док их, јаднике наше, ма где не нађеш. А после, видећемо шта ћемо с њима. Дакле спреми се, душе ти, па иди!
И тако се св. Петар обрете на Земљи. Обрете се св. Петар на Земљи и стаде тражити Србе. Па их је тражио, тражио, али све узалуд. Нигде Срба ни од корова, као да су у земљу пропали. Где није ишао св. Петар и где није завиривао и распитивао, али њих нема па нема, те се он увелико забрину како ће Господу на очи изаћи. И тако све без резултата до једнога дана кад је мркла ноћ била и кад се прст пред оком није видео. Таман се св. Петар стао љутити на самога Господа што га по најгорем времену шаље ради Срба који су, по његовом мишљењу онакву судбину потпуно и заслужили, кад се наједном обрете над неким маслинама. Обрео се св. Петар над маслинама, натукао капуљачу на главу и све му цури киша низ њега у млазевима, кад му се уједанпут учини како међу тим маслинама, мокрим до сржи, миче нешто баш као да су живи створови. Тада он успори мало лет и баш лепо зачу где једна од оних прилика и чисто на српском опсова једну капку која јој је, како св. Петар логично закључи, морала пасти иза самога врата. „Тако ми Господа Бога, помисли он, ето по овој псовци,
рекао бих да сам набасао где треба.“И би му мило и бог зна како што ће Божју вољу
моћи испунити,јер дотле никад није било да наредбу Његову није извршио.
Сада и у тој нади реши се он да облети неколико пута укруг и пође му за крилом
да се задржи у месту, кад зачу некакав жагор. Ту се он згури и стаде прислушкивати па замало гласови они постадоше разговетнији и јасно се зачу некаква прозивка све познатих српских имена као што су Милун Јокић, Милован Кривокапић, Гојко Гиздавић и друга. Онда ова прозвата имена стадоше редом одговарати и то нека за, а нека против и св. Петар, кад то чу, умало не врисну од радости, јер му сад беше као дан јасно да то нико други не може бити до Срби, јер их ево затече на њиховом најмилијем послу — на гласању.
Мада срећан, што их беше пронашао, претвори се он у старца просјака, те ти наједанпут сиђе међу њих. Али се брзо покаја св. Петар што је то учинио, јер у се душа стаде стезати од бола, видећи их како јадни и жалосни изгледају. Прибили се Срби уза оне мокре маслине, покрили се шаторским крилима, све по десеторица под једно, па, поцрнели, помодрели и мршави као аветиње, а поцепани као просјаци, те седе онамо према малој свећици, што се сваки час на оној киши гаси, и онде турили некакве кутије од конзерви и гласају. Чим су га угледали салетеше ти га они да седне, па га понудише пексимитом и конзервом што је још било остало,а онда једни навалише да гласа у црвену, а други у белу кутију, пошто се пре тога сви сложише да и он има право гласати. И тако гласа и св. Петар, први пут у животу, па после кад због овога наста велика свађа ратосиља се он свега и полете Господу. Велико је било нестрпљење у Господа кад је св. Петар наишао. А чим светац стаде пред Њега н га дочека:

— Перо, вере ти, шта би? Говори, пронађе ли их? Једва те сачеках да чујем шта Ми доносиш.

— Пронађох, Господе! — одахну уморно св. Петар.

— А тако ти неба, где су?

— Господе — продужи св. Петар — ено их на Крфу.

— На Крфу? — запрепасти се Господ. — А шта раде? Како су?

— Како су, питаш ме Господе? Покисли к’о несретници, пропали к’о нико, а гласају, па и мене натераше да гласам.
И тада и сам Господ, кад чу ово од св. Петра, загрцну се и зацени од смеја, па кад
се мало утиша:

— Петре, — рече — ако ћемо право доста им је било. Него сад одмах душе ти, нареди: нека се изоблаче и добро на’ране, па после море нека пређу, нико да не фали, и земљи својој нека се приближе. А кад стигну тамо, одакле је могу гледати, на самом прагу њеном, око три године нека остану, и тек то кад се испуни и кад буду доказали да чувају заповести Моје и законе Моје да пазе, онда нека победе, земљу своју нека поврате и трипут је већом учине па од тада нека живе и владају у срећи и задовољству све докле траје света и века.


П. С. Тасо, извините, споро куцам.
П. С. 2. Да ли се сећате приповетке "Мајор Таса" Д. Васића?
tasadebeli tasadebeli 15:49 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

antioksidant
ко им је то опраштао?
а и замерао, у суштини је исто, само опроштај звучи мало елитистички...


Ух, Црњанском и Васићу су замерали многи... Па су им и опростили... Зато се данас, када су они одавно мртви, више бавимо њиховим књижевним делом, а мање њиховим недоумицама и неспоразумима са светом у којем су живели, па ниједна њихова књига више није забрањена за читање на основу мишљења неког партијског главоње, као што је то некада био случај...

Јесте, АО, опроштај звучи елитистички, али на тај "елитизам" ми даје право временска дистанца одакле све то посматрам (што је, нема збора, врло удобна и безбедна позиција у односу на време у којем су ти људи живели, писали , стварали...)
nurudin nurudin 15:53 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Крлежа,


Мени је иначе интересантан однос Васића и Крлеже који је до краја остао на "левој" страни. Крележа и Васић су били блиски пријатељи, чак, ако се не верам, били су и кумови.

Незванично, по кулоарима -- шире се аброви да је баш Крлежа најодговорнији за Васићеву смрт.

Зато нам у свему правила игре и данас одређују политички подобни медиокритети. Мислим да је та негативна селекција која у овом народу траје дуго, веома дуго, један од најважнијих узрочника стања у којем се данас налазимо...


Управо тако. Осредњост је код нас увек у моди.
tasadebeli tasadebeli 15:55 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

nurudin
П. С. 2. Да ли се сећате приповетке "Мајор Таса" Д. Васића


Само наслова, а и то замагљено... Мораћу да обнављам градиво... Сећам се да су најјачи утисак на мене оставиле приповетке У гостима и Ресимић добошар...

Хвала за ову Причу о Србима!
nurudin nurudin 15:55 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

ко им је то опраштао?
а и замерао


Академски кругови блиски тадашњој идеологији.

Посматрали су писце као идеологе, а не као уметнике.
Таква се пракса из академских кругова пренела и на "обичан" свет.
nurudin nurudin 15:59 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Сећам се да су најјачи утисак на мене оставиле приповетке У гостима и Ресимић добошар...


На мене Реконвалесценти, да се не понављам, али приповетка је изванредна.

nurudin nurudin 16:07 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Па кад су успели том националном причом да преваре такве људе


Када је,непосредно након Балкански­х ратова и­ општег осећања и­спуње­
ности­ и­стори­јске ми­си­је српског народа у том тренутку, пи­саосвоје прве при­че, Драги­ша Васи­ћ оди­ста је б­и­о млад наци­онали­ст,коме је дожи­вљај рата углавном потврђи­вао његова младалачка поли­ти­чка опредељења. Балкански­ ратови­ су пре свега б­и­ли­ осло­ б­оди­лачки­ ратови­ и­ у њи­ма је и­стори­јска ми­си­ја српског народа
и­ његове поли­ти­чке ели­те, и­ако не у потпуности­, углавном б­и­ла остварена. Опште наци­онално одушевљење након ти­х ратова з­а­ хвати­ло је све друштвене слојеве у Срб­и­ји­.
Марко Недић

Међути, Васић убрзо схвата да је све обична превара:
„Ја ни­сам наи­ван, ја ви­ше не верујем, не з­нам ви­ше у шта и­ коме да верујем, немам и­деала”, каже један ли­к у при­повеци­ „У гости­­ма”
mirelarado mirelarado 18:32 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Посматрали су писце као идеологе, а не као уметнике.
Таква се пракса из академских кругова пренела и на "обичан" свет.


Преносила се систематски и плански, академски кругови махом су били експоненти Службе...

Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.
nurudin nurudin 18:49 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.


Хвала, драга Мирела! Да није било Тасиних предоумишљаја са Ружом, свега овога не би било...
expolicajac expolicajac 19:28 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.

A službe ih nigde nema. Pa to je prava diskriminacija.Samo Tasa.
antioksidant antioksidant 19:31 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

ружо моја књигу сам ти дао

nurudin nurudin 19:37 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

antioksidant
ружо моја књигу сам ти дао



nurudin nurudin 19:39 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

expolicajac
Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.

A službe ih nigde nema. Pa to je prava diskriminacija.Samo Tasa.


Искрено се надам да су "службе" у интезивној потрази за Ружом...
not2old2rock not2old2rock 19:40 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - II део ja

nurudin
Па кад су успели том националном причом да преваре такве људе


Када је,непосредно након Балкански­х ратова и­ општег осећања и­спуње­
ности­ и­стори­јске ми­си­је српског народа у том тренутку, пи­саосвоје прве при­че, Драги­ша Васи­ћ оди­ста је б­и­о млад наци­онали­ст,коме је дожи­вљај рата углавном потврђи­вао његова младалачка поли­ти­чка опредељења. Балкански­ ратови­ су пре свега б­и­ли­ осло­ б­оди­лачки­ ратови­ и­ у њи­ма је и­стори­јска ми­си­ја српског народа
и­ његове поли­ти­чке ели­те, и­ако не у потпуности­, углавном б­и­ла остварена. Опште наци­онално одушевљење након ти­х ратова з­а­ хвати­ло је све друштвене слојеве у Срб­и­ји­.
Марко Недић

Међути, Васић убрзо схвата да је све обична превара:
„Ја ни­сам наи­ван, ја ви­ше не верујем, не з­нам ви­ше у шта и­ коме да верујем, немам и­деала”, каже један ли­к у при­повеци­ „У гости­­ма”


Kad vidi da u novoj, Jugoslovenskoj vojsci, "iz visih interesa", bivaju povlasceni oficiri neprijateljske vojske i da svi oni dobijaju cin vise, a da npr, Milunka Savic pere klozete da prezivi, pa kad veterani skupe pare da je odvedu u Pariz (posto je sirotica te pare samo mogla da sanja) na obelezavanje godisnjice proboja solunskog fronta i posto na prijemu svi popadaju u nesvest kad vide kakva sve odlikovanja na grudima nosi taj narednik srpske vojske i kad vidi da se ona vraca kuci u svoju bedu, da sa Karadjordjevom zvezdom s macevima, Obilicevom za hrabrost i sa dve Legije casti zvecka po klozetskoj keramici, sto bi bila cudna reakcija mladog intelektualca ?!? Naravno da se javljaju sumnje u pravednost drzave i Vasiceva reakcija je prirodna, predpostavljam ista kao i moja i tvoja i Tasina na svinjarije koje sad vidimo ili smo vidjali sve ove godine i to nema nikakve veze sa levicom i desnicom.
P.S. Taso, poljubi kumu za formulaciju.
P.S.S. "Ono" bolno cemo drugi put...
nurudin nurudin 19:48 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - II део ja

predpostavljam ista kao i moja i tvoja i Tasina na svinjarije koje sad vidimo ili smo vidjali sve ove godine i to nema nikakve veze sa levicom i desnicom.


У праву сте, нема. Али, гледано идеолошки -- Васић је припадао и левици и десници. У младости левици, а касније десници (што су му многи замерили, па самим тим и маргинализовали његово књижевно дело, тачније скрајнули га).
Sepulturero Sepulturero 20:28 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

nurudin
expolicajac
Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.

A službe ih nigde nema. Pa to je prava diskriminacija.Samo Tasa.


Искрено се надам да су "службе" у интезивној потрази за Ружом...


Надам се да неће да им отвори врата "једна матора са лицем алигатора".
mirelarado mirelarado 20:33 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

nurudin
expolicajac
Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.

A službe ih nigde nema. Pa to je prava diskriminacija.Samo Tasa.


Искрено се надам да су "службе" у интезивној потрази за Ружом...


Ред би био да једном и они ураде нешто корисно... :)
nurudin nurudin 21:38 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

Надам се да неће да им отвори врата "једна матора са лицем алигатора".


Нема шансе, схватила је Ружа на време да од књижевности не може да живи, па се зато и удала за "барабу", и сад живи своју другу младост.
nurudin nurudin 21:39 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други деоja

mirelarado
nurudin
expolicajac
Иначе, сјајан блог, Нурудине! У садејству са Тасом, овај пут.

A službe ih nigde nema. Pa to je prava diskriminacija.Samo Tasa.


Искрено се надам да су "службе" у интезивној потрази за Ружом...


Ред би био да једном и они ураде нешто корисно... :)


Да душу осевапе...:)
Hansel Hansel 22:49 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

nurudin
На мене Реконвалесценти, да се не понављам, али приповетка је изванредна.

Е, било и на ТВ*, нисам имао појма ко је аутор. (Не хвалим се незнањем, само захваљујем за сазнање. )
nurudin nurudin 23:01 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Hansel
nurudin
На мене Реконвалесценти, да се не понављам, али приповетка је изванредна.

Е, било и на ТВ*, нисам имао појма ко је аутор. (Не хвалим се незнањем, само захваљујем за сазнање. )


Тражио сам још данас снимак да поставим, али нисам успео да се снађем, јер сам технички неителигентан.
Hansel Hansel 23:30 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Ниси ти крив -- изгледа да никоме није било довољно интересантно да га постави... или га нико од таквих није снимио... Но, пошто је ове године 95 година од завршетка Првог светског рата, ваљда ће се РТС сетити да репризира... Бар се тога обично лако сете.
not2old2rock not2old2rock 23:38 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

nurudin
али нисам успео да се снађем

Sjajnu stvar si ucinio time sto si napisao ovaj kratki omaz. Ovde moze da se pogleda film

http://www.dailymotion.com/video/xvm27r_rekonvalescenti-2006-domaci-film-i-od-ii-deo_shortfilms?search_algo=2#.UVi50zfLvUk
not2old2rock not2old2rock 23:40 31.03.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Hansel
ваљда ће се РТС сетити да репризира...


Cekaj, prvo Bolji zivot ...
nurudin nurudin 01:20 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Ovde moze da se pogleda film


Хвала!
nurudin nurudin 01:22 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

ваљда ће се РТС сетити да репризира... Бар се тога обично лако сете


Па, јест вала, ратова се увек радо сећају!
Ра-та-татирааа!
Nebojsa Krstic Nebojsa Krstic 01:33 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Незванично, по кулоарима -- шире се аброви да је баш Крлежа најодговорнији за Васићеву смрт.

Imaš nešto pobliže o ovome?

Koliko ja znam, Vasić je bio na Ravnoj gori, odakle mu se, u nekom trenutku, gubi trag....
not2old2rock not2old2rock 11:18 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Ni porodica nije sasvim sigurna.

http://www.novinar.de/2007/05/07/dragisa-vasic-pogubljen-tajno.html

Znam za verziju po kojoj je Pavle Djurisic, preko crnogorskog ustase Savica Markovica Stedimlije, koji je celu okupaciju proveo u Zagrebu uz Paveliceve skute, postigao "sporazum" da ih ustase propuste, ali su ih prevarili i iskasapili u Jasenovcu. Druga je da su Vasica ustase predale komunistima, a ovi ga "po kratkom postupku", posto nema pisanih tragova o sudjenju. Treca je ta koju spominje Vasiceva cerka, da nije krenuo sa Djurisicem i da su ga uhvatili udbasi, tj OZNA.
Krleza je Stedimliju, posto je ovaj pomilovan, angazovao kao saradnika u Leksikografskom zavodu, a Krleza i Vasic su bili kumovi, pa se Krleza najverovatnije zbog toga dovodi u vezu ?
tasadebeli tasadebeli 12:45 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Nebojsa Krstic
Незванично, по кулоарима -- шире се аброви да је баш Крлежа најодговорнији за Васићеву смрт.

Imaš nešto pobliže o ovome?

Koliko ja znam, Vasić je bio na Ravnoj gori, odakle mu se, u nekom trenutku, gubi trag....


Ја чуо (наглашавам, само чуо јер је то одмах подложно сумњи) причу да је Драгиша Васић скончао на Ливањском пољу.

Ко ће то знати... Мртва уста не говоре. А ни жива ако их прогања савест (осим можда уста оног Јова Капичића, али њега не гризе савест... Има времена, тек му је деведесет и нека...).
nurudin nurudin 21:23 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Nebojsa Krstic
Незванично, по кулоарима -- шире се аброви да је баш Крлежа најодговорнији за Васићеву смрт.

Imaš nešto pobliže o ovome?
javascript:;
Koliko ja znam, Vasić je bio na Ravnoj gori, odakle mu se, u nekom trenutku, gubi trag....



Ne znam ništa pouzdano, sećam se predavanja profesora sa fakulteta koji su о ubistvu Vasića pričali, a i nedavno sam naleteo na članak.

Prema jednoj verziji, u maju 1945. likvidirale su ga ustaše, prema drugoj to su učinili partizani, a prema trećoj bio je prebačen u SSSR.
nurudin nurudin 21:24 01.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Ја чуо (наглашавам, само чуо јер је то одмах подложно сумњи) причу да је Драгиша Васић скончао на Ливањском пољу.


Тасо, ја сам чуо за три верзије, а за ову четврту, ево први пут од Вас.
tasadebeli tasadebeli 08:26 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

nurudin
Ја чуо (наглашавам, само чуо јер је то одмах подложно сумњи) причу да је Драгиша Васић скончао на Ливањском пољу.


Тасо, ја сам чуо за три верзије, а за ову четврту, ево први пут од Вас.


Зато ја и наглашавам да је моја верзија подложна сумњи... А мислим да праву истину вероватно нећемо никада ни чути јер потомци тих егзекутора револуције и данас живе међу нама, уживају у имовини оних над којима је егзекуција извршена и прилично су утицајни у српском друштву... Хм, боље да не дубим ионако дубоку рану на телу овог народа...

Него, ето, ствари се по том питању ипак помалкице померају набоље... Ваши професори, рекосте Нурудине, а прилично сте млађи од мене, говорили су отворено о Драгиши Васићу на својим предавањима, моји професори нису смели да зуцну ни реч о томе... (Зато је Ружа и хтела да чачка мечку својим радом о Драгиши Васићу, а ја хтео да јој "слободоумно помогнем." )

Дакле, ипак се направио некакав помак набоље, макар и тиме што људима више није забрањено да говоре јавно о страхотама тог злог времена.

antioksidant antioksidant 08:41 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

Зато је Ружа и хтела да чачка мечку својим радом о Драгиши Васићу

а ућуткали су је браком
nurudin nurudin 18:55 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

А мислим да праву истину вероватно нећемо никада ни чути


Истина је негде тамо.
Hansel Hansel 22:46 02.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

а ућуткали су је браком

Кажу да су, кад смо код таквих асоцијација, једног данас прилично моћног човека ућуткали (истицао се у борби против режима почетком деведесетих) -- приликом за добар бизнис, тј. повлашћено место у њему. Нисам до сада имао прилике да добијем потврду или деманти из неког другог извора...
tasadebeli tasadebeli 00:00 03.04.2013

Re: О моралу једног покољења - други део

antioksidant
Зато је Ружа и хтела да чачка мечку својим радом о Драгиши Васићу

а ућуткали су је браком


Изем ти интелектуалце! Купиш их за кавурму и шприцер...

Arhiva