Situacija nam uopšte nije dobra, narod je sve više deprimiran, izneveren, iznerviran, a stranke im nude nove žvake i prodaju maglu. Za sve se ima izgovor i opravdanje, stalno su krivi oni pre, “teško nasleđeno stanje“ i “uticaj nepovoljnih svetskih tokova” pa i zavera.”Srpski Davos” već nekoliko godina postavlja dijagnoze ali bez terapije tako da mu to dođe otprilike kao fitoterapija pa kome pomogne dobro je, a kome ne ionako je to samo pomoćno sredstvo.

Istovremeno, vladajuća koalicija najavljuje rekonstrukciju vlade kao formulu spasa,  opozicija poseže za stiropolom, Voja poručuje iz Haga da  “Srbija mora da odluči da li će nastaviti putem koji vodi ka uništenju države i naroda ili će se okrenuti nacionalnim interesima i tradicionalnim prijateljima», a neki poznati pokreti najavljuju da će formirati stranke koje će konačno spasiti Srbiju i «izvući je iz kandži mrskog Zapada».(interesantno da se i u Hrvatskoj nešto slično glede desnice dešava).

Šta reći na sve ovo?

Iako na prvi pogled izgleda  da je samo šala, ipak čini se da se  odgovor i rešenje mogu potražiti u tekstu nepoznatog autora koji obaveštava   da je Srbija  otkrila “Teslino tajno oružje”. Tekst sam dobio mejlom i u celini ga prenosim.

Evo tog teksta i te “ekskluzivne” vesti:

“Srbija došla u posed Tesline velike tajne za kojom se traga preko 50 godina!»

Ovu rečenicu čuo sam nedavno na televiziji u prilogu o kadaveričnoj transplantaciji organa. Izgovorila ju je mlada osoba* kojoj je transplantiran organ sa osobe koja je doživela moždanu smrt. To „imao sam sreće" posle kraće pauze dobilo je nastavak: „... što je postojala podudarnost tkiva s donorom".

I to „imao-la sam sreće" (dakle nečija nesreća je sreća nekog drugog, već nesrećnog) je nešto što mi je odavno glavni kamen spoticanja kada razmišljam o transplantaciji s ljudi čiji je organizam živ, izuzev mozga. Pa i u slučaju da su „kompletno mrtvi". Ova

Prije neki dan otkrih da mali od brata (12 god.) sluša Iron Maiden. O jbt, dakle ništa se nije promjenilo ... zadnjih trideset godina :)  Mejdeni i dalje spadaju u standardni set dječjih bolesti koje mnogi od nas dječaka jednostavno moraju da preleže. Neki se čak nikad ni ne izliječe potpuno. Neki ni ne žele da se liječe.

2-10. maj

Dan prvi

Napuštamo Poti rano ujutru. Vozimo prema Zugurdiju, poslednjem gradu na našoj ruti, posle kojeg se, sudeći prema mapi, možemo nadati samo selima. A ko zna šta u njima ima, odnosno nema. Zato je bolje da se mi oprskrbimo hranom za dva-tri dana, a dotle ćemo, valjda, dopedalati do Mestije, prestonice Svanetija.

18-23. jun 2012.

 Već četvrti dan sedim u hostelu Romantik u Tbilisiju. Zajednička soba 5 evra, a u cenu su uračunate večera i neograničene količine kafe i čaja, a uveče i gruzijskog vina. Od ostalih civilizacijskih tekovina, tu su wifi, veš-mašina, topla voda. Jedino što je ceo hotel u "podzemlju", u suterenu ukopanom nekoliko metara, zbog čega nema prozora pa je pomalo zagušljivo. No, kad su ciklotuuristi i bekpekeri bili zahtevni.

U tom komforu sam silom prilika, dok čekam da mi stigne iranska viza. Došla sam u petak s Tbilisijskog mora, jer mi je prošlog puta, a to je bilo deset dana ranije, službenik u iranskoj ambasadi rekao da će do petka sigurno biti gotova. Isto to rekao mi je sedam dana ranije, samo što je tada bila u pitanju sreda.

аутор: алс

У последњих двадесет година дешава се значајна трансформације у начину на који се електрична енергија производи, преноси и дистрибуира. Од настанка електроенергетских система па до краја двадесетог века, велики део електричне енергије производио се у великим и централизованим електранама, одакле је она преношена и дистрибуирана крајњим потрошачима. Током последње две деценије различити дистрибуирани извори енергије све више су се прикључивали на све напонске нивое електроенергетског система, почевши од преносне, па до дистрибутивне мреже.

Neki bi to zvali radoznalošću a neki zabadanjem nosa u tudje stvari ali, svejedno, to nešto je nateralo gospa-Natu da pere sudove te noći, a nešto drugo, kakogod ga nazvali, odguralo ju je ujutro čak na Dedinje, u vilu u Rumunskoj, ulici koja se kasnije pročula kao Užička, da nesebično podeli  utiske sa svojom ćerkom.  Stigla je taman na vreme, minut pošto je velika, crna limuzina odvezla zeta na posao, onaj isti koji mu je doneo i ovu veliku kuću na sprat, i stražara pred kućom; fino, muškarci i tako smetaju poverljivim ženskim razgovorima, ovaj pogotovo, on je bio od onih koji bi odgundjao na zabadanje nosa u tudje živote, pojedinačne;  njegov posao je bio da uredjuje tudje živote na masovnoj bazi.

Prvih nekoliko dana bio je prilično izgubljen.  Jeo je za stolom sa dedom i babom, i decom, a pojavila se još jedna starija žena, mladja od babe, valjda je ona otvorila kapiju iznutra, onda kad ga je Erža dovela. One dve devojke su posluživale za stolom i nije znao da li to rade zato što su mladje ili su služavke ali bi, na kraju obeda i one sele za sto i navalile.  Hrane je bilo dosta i bilo je i supe i živine i kobasica i klobas mu je postala omiljena reč. A onda, jednog dana, pasulj na vodi; dok je devojka sa kutlačom stigla redom, od dede do njega, shvatio je. Badnji dan! Njihov. Sad je mogao da broji dane, da ne zgreši i omrsi na Badnji dan.

Opšte je poznato da Francuska ima najkraću radnu nedelju ( 35 sati ) i da im je pauza za ručak najduža.

Kao da to nije dovoljno, večni beskrajni štrajkovi budžetskih institucija ( železnica, gradski saobraćaj, bolnice, škole ) dovode nenavinute strance u Francuskoj do ludila.

I na kraju beskorisni pokušaji zaustavljanja istorije,  kao na primer violetna borba taksista protiv Ubera .

Dilema je velika. Po mom mišljenju iz poštovanja bi uvek trebalo da bude veliko slovo ali to je sad već druga tema, ovde se radi o pravopisu i jednoj vrednoj devojčici koja je žrtva nečije neažurnosti, aljkavosti a i opšte anarhije koja vlada u obrazovanju (ali o tome drugi put, možda nije tako a ja sam samo neobavešten i neupućen).

Lepo se uči u čitanci za drugi razred osnovne škole u narodnoj priči "Ero i kadija", na kraju priče je pisala mudrost "Kadija te tuži, kadija ti sudi". Tako je bar bilo nekada u moje vreme. Možda su se vremena promenila, možda su sada "Ero i kadija" otišli na neki splav da se provedu malo ali mudrost na kraju priče je i dalje vrlo aktuelna. Učenica osmog razreda OŠ "Živan Maričić“ u Žiči nije se plasirala na republičko takmičenje "Književna olimpijada" za jedan bod iako je zadatak tačno uradila. Na pitanje je odgovorila "Smrt majke Jugovića" a tačan odgovor po ključu je "Smrt Majke Jugovića".

Ona je učila iz čitanke za šesti razred koju potpisuju takođe univerzitetski profesori i koju je odobrilo Ministarstvo prosvete a čiji je urednik dr Zona Mrkalj, koja je ujedno i predsednik Društva za srpski jezik.

Činjenica je da su DS-u došli glave mangupi u njenim redovima ali je pitanje šta bi ostalo ako otera toliko mangupa, a moraće ili je neće biti.

Još u aprilu 2009.godine napisao sam da DS kao najveća i vodeća stranka mora da učini mnogo više da se država upristoji, a i ona sama, jer konformizam i demagogija mogu samo kratkoročno da koristiti, a onda prelaze u samodestrukciju.,a odsustvo jasnog profila i energičnijeg delovanja  šteti ne samo drušvu nego i samoj stranki.

Eto, samo da ne bude da više puta nije dobronamerno rečeno, ali nisu slušali, znali su bolje i onda neka im niko ne bude kriv jer su sami krivi, a znaju oni dobro međusobno ko je šta radio i koliko je doprineo stanju u kome se DS našla.

 Nedelja i nema ga.

Dorcol, devedesete, kriza, sankcije, kasnije i bombardovaanje. 

Tih devedesetih se pojavio dečko sa ulice, neko ko je povezao umetnost, život i lepotu.

Dorćol neće biti isti, muzika neće biti ista, ništa neće biti isto. 

Eh, te devedesete..... 

Počivaj u miru.

Dve vesti: posledica - "Za sta se privode gradjani"  i uzrok - "Iseljeni Matici"

Prica iseljenih: 1. i 2.

Moj izvor je facebook strana koja se time bavi vec dugo:

Projekat: Gradjani imaju moc - 99% Srbije