[Umeš li lepotu?]

Toga dana bilo je desetak dece na Plaži. To jest, u plićaku. Srednje jaki talasi bili su im glavna atrakcija. Posmatrano sa strane, izgledalo je da su talasi postali tobogani, krila za letenje i ko zna šta još što su samo deca vešta da naprave. Samo su dva dečaka, braća gnjurila u potrazi za kamenom lepšim od prethodnog. 

- Pogledaj ovaj!, ushićeno je viknuo jedan.

Među svom decom, prepoznao sam samo njih dvojicu, dečake od, pretpostavljam, 7-9 godina i njihovu sestru, devojčicu par godina mlađu. Oni su bili svakodnevni stanovnici Plaže. Za njihove roditelje sam, u nekoliko dana koliko sam dolazio na Plažu, čuo samo kako su mnogo dobri ljudi. Ali, mnogo dobri ljudi. Kul i gotivni za druženje, ali pre svega baš dobri. 

Dok gledamo finala svetskih prvenstava i Olimpijada i egzaltirano navijamo ili očajavamo, jedan od utisaka je i da li je sudbina samo naših heroja da budu sušti profesionalci, ili je sveopšta specijalizacija sudbina čitavog sveta.

Uvek sam se pitala kako je to uci u potpuni mrak, duboko pod zemljom ne znajući da li ćeš izaći ili ne?

Da li se ulazi sa molitvom i izlazi isto sa njom u kop, u jame, hladne, zagušljive, mračne.

Danas sam se podestila te misli,koja me je dugo pratila. 

Rudarima sve strada, pa mozda zato toliko vole svetlo.

Sećam se da mi je jedan rudar pričao o tom svetlu. Gledala sam mu u crne ruke dok smo čekali na red na pulmologiji.

Voleo

Rekoh sebi nemoj Nataša danas da bloguješ.

Lepo se spremi za crkvu, da stigneš na molitvu za školarce, al eto uključih FB i iskoči mi twiter i šta ćeš reči mi same došle.

Zašto i zašto se ne pomeri ustoličenje i zašto mora na Cetinju, zar ne može negde drugde...i milion pitanja koja se postavljaju a odgovor je jedan.

Mitropolit se ustoličava tamo gde je Mitropolija,a to je na Cetinju  i nema šta tu da se bilo ko buni.

Nema pomeranja, jer za razliku od ovih huškača pravi Crnogorci nikada veru za večeru prodati neće već će braniti

У годинама када је моја сексуалност почињала да цвета, моје постојање је престало да буде илегално. Последице претходног закона су се осећале свуда. У свакодневном говору, у анегдотама, у изостанку и јавних и приватних разговора на ту тему, у изостанку друштвених модела за обликовање сопствене сексуалности. У друштву где важи, закон може да роди мржњу, да је подстиче и подгрева, али је немоћан да је заустави.

Преко четири деценија мог живота, протекло је у ратном стању. У врло посебном ратном стању. У рату који се дешава на целој планети, који се дешава свакодневно. У рату који осцилира од успутних подбадања, преко озбиљних претњи и напада, па све до убистава. И назад. И тако у круг. Изнова и изнова.

Traparao ti, ne traparao, starost bila ona nakaza ili ne, dolazi ne pitajući.

Kupiš šporet, prođu godine i on ostari, sve se češće kvari, plaćaš popravke dok ne dostignu cenu novog šporeta i kupiš novi. Ista stvar je sa mnogo stvari koje svakodnevno upotrebljavamo.

Ali starost! Ne možeš kupiti novu mladost. Ma kako se dobro držao i izgledao u poznim godinama, česti su kvarovi organizma. Neki se uz lekarsku pomoć mogu popraviti ili bar ublažiti a nekima nema leka. Počneš da se prisećaš unazad do dečaštva i mladosti,  padne ti na pamet ovo ili ono što si

...

Zinaid Miki Memišević 1950-2023

Da, znam da ti to nije bio "glavni" poziv, da si ovde bio poznatiji kao glumac, ali, za mene i moje drugare iz odeljenja uvek ćeš ostati Profesor. Sa velikim P. 

Onaj, koji je ušetao,  tog prvog časa, vitak i mlad, u džinsu, bacio dnevnik o katedru, saopštio nam svima da unapred imamo zaključene petice iz njegovog predmeta i onda krenuo da nas proziva: "A kako se VI zovete?!" 

Gledali smo, zbunjeni, to čudo, ne mnogo starije od nas, koje se nama, uglavnom klinkama (većinski žensko odeljenje) obraća sa "VI".

Bilo je to davne 1980. Bili smo "Šuvarice", druga generacija, upisani u treću godinu XIII beogradske gimnazije na smer spiker-voditelj. Jedan od predmeta toliko novih da ne da nije imao udžbenike, nego, verovatno, ni jasno definisan program, bila je "Scenska kultura". Na sreću moje generacije, za profesora iste dodeljen nam je veliki Zinaid Memišević.

Пад подршке ЕУ у Србији и пад подршке Русији. Једни сувише близу, други сувише далеко. И једни и други Србији мало дају и сувише траже. Ни без једних ни без других не можемо. И једни и други могу без нас, али ни једни ни други нас не испуштају. Пад подршке и овима и онима. Волели себе или мрзели себе, јер и ту изнутра је уграђен раскол, Србији остаје само Србија?

Да ли је ово 1914? Да ли је ово 1941? Да ли је ово 2022? 

Први пут сам почео озбиљно да размишљам на тему пензије. Изгледа чудно да је то дошло тек са 37 година, али је уствари логично да је то дошло тек сад кад сам почео да уплаћујем озбиљније суме у фонд. Потпуно свестан колико сам досад из разних фондова и буџета добијао, прихватам обавезу и част без трунке задршке, али како год да гледам на све то пензија као институција изгледа као реликт прошлости од којег ја, сва је прилика, нећу имати ништа, јер ће дотад већ сигурно бити успостављен неки нови друштвени договор. Ако је мени и мојој генерацији то било очигледно мање-више још пре почетка радног века, ранијим генерацијама није и многи су узалуд пројектовали свој живот и планове везане за ту врсту обавезне штедње и солидарног осигурања од неизвесности коју старење носи са собом, и сад се прилагођавају суровој реалности свако на свој начин. Та прича не може да се прича без освртања на тренутне демографске пројекције и њихове импликације. То је најгушће посејано минско поље у политици које (мудро) избегавају сви који се њоме активно баве, а тема је више него битна.

Како ће Србија да тврди да јој је стало до сигурности, благостања и људских права Срба на Косову, када јој није стало до сигурности, благостања и људских права Срба у Србији?

Како ће Србија да се позове на поштовање Устава по коме је Косово део Србије, ако не може да обезбеди поштовање Устава у Београду?

Какву снагу пред светом показује Србија кад ‘театар апсурда' може да сруши њен уставни поредак?

Колику слабост пред светом показује Србија ако поклекне пред бандитском претњом насиљем?