Da li je Srbiji bolje nego pre 12. marta 2003. godine ─ između pitanja koje na kraju svoje knjige Atentat na Zorana postavlja Miloš Vasić i dileme kako bi Srbija izgledala danas da je Zoran Đinđić živ, koje je u danu za nama sebi verovatno postavljala većina građana i građanki ove zemlje, priča o političkom nasleđu Zorana Đinđića jedna je od onih tema koje, čak i danas, sedam godina kasnije, Srbiju čine taocem svoje loše prošlosti. U međuvremenu ─ nada da je bolja budućnost ipak moguća (čitaj: uređeno i upristojeno društvo koje počiva na principima i na zakonima) svedena je na minimum, politička scena pretvorena je u otužni buvljak, u patetično šibicarenje i pilićarenje koje sa pokojnim premijerom ima toliko malo veze da čovek ima pravo da se pita i da li je u ovoj zemlji Zoran Đinđić ikada uopšte i postojao?

Radomir je patriota. Radomir najbolje zna. Radomir odlazi? Radomir traži podršku od naroda. Radomir ostaje? Narod ne da Radomira. Radomir ima najveću platu u Srbiji. Radomir je na Zlatiboru. Ne „cimajte“ Radomira. Radomir zarađuje kao 154 radnika. Radomiru se sve smučilo. Radomir je srce Srbije. Radomir zna koliko vredi Radomir. Radomir podržao Radomira, Protiv Radomira su kvislinzi...

 Već ovi uzgred pobrojani fragmenti iz latinoameričke sapunice o Radomiru koja poslednjih meseci puni stupce ovdašnje štampe čineći da vaskoliko srpstvo nema ni preče ni veće brige od praćenja i živog učestvovanja u Fami o Radomiru. Tek, odgovor na pitanje Šta će biti s Radomirom postalo je pitanje od prvorazrednog nacionalnog značaja. Umesto ozbiljnih analiza rezultata postignutih na Svetskom prvenstvu, baš kao i spore, haotične, neorganizovane i demotivisane igre reprezentacije koja nije bila ni nalik timu iz kvalifikacija ― priča je prebačena na teren: Radomirovog patriotizma, Radomirovog morala, Radomirove plate, Radomirovog Radomira…

Sukob između Vrhovnog suda Srbije i Republičke radiodifuzne agencije koji ovih dana eskalira nesmanjenom žestinom nameće čitav niz pitanja koja se, u normalnim zemljama, čak ni hipotetički ne bi smela postavljati. Idemo redom :

ISPOVESTI ŽRTAVA MOBINGA 001

Gost autor: senka123

Pre otprilike tri/četiri godine, vreme brzo prolazi, radila sam na lokalnoj televiziji na poslu komjuterske podrška pri realizaciji programa. Kao početniku bio mi je dodeljen mentor ─ kolega koji je rado kao realizator. Bila sam primorana da brzo učim i to mi je polazilo za rukom, brzo sam savlađivala radne zadatke i bila veoma ponosna na sebe. Tada, mentor mi je stalno pričao da "nikom ne treba da verujem jer su svi, naše kolege, podli i skloni manipulaciji" i da je "on bog na televiziji i da treba samo njega da slušam". To mi je, naravno, smetalo, ali hajde, ima raznih ljudi…

Bilo je u redu sve dok nisam počela da se interesujem i za druge poslove: montaža, kamera, ton, realizacija. Mentor je tada počeo da se ponaša kao pomahnitao. Deo u kom je smeštena tehnika često je grmeo od njegove dreke upućene meni. Smetalo mu je APSOLUTNO sve: ako pijem kafu zašto to radim tako sporo, sve što ja govorim ili radim, ako sedim u realizaciji on bi baš tada “trebao nešto da završi na komjuteru” i grubo bi mi saopštavao da napustim prostoriju. Nisam preterano reagovala na njegove ispade ─ viđala sam ga dva do tri puta nedeljno, i još uvek sam osećala zahvalnost jer me je uveo u posao.

Država koja drži samo do prigodničarske, revijalne kulture - a ne one koja postavlja (neprijatna) pitanja ili stvara nove vrednosti - jeste država koja se kulture plaši. Zazire od nje... Kad kažem "država", nažalost, mislim na vlast koja se po pravilu ne obraća eliti - već uvek teži tome da se dopadne proseku ili onome što je ispod njega...

Kad god se povede reč o Zoranu Đinđiću ja se najpre setim onog snimka kada Zoran u kampanji Srbija na dobrom putu nekom mladom čoveku, nebitno u kom gradu, govori o Životu i, između ostalog, kaže: "Znate, Život je čudo", u tom trenutku gotovo se zaplakavši... Taj snimak i budućnost o kojoj je tako često pričao meni su uvek prve asocijacije na dr Zorana Đinđića. Upravo zbog toga kad govorim o njemu zapravo govorim o budućnosti – budućnost je reč sa kojom je najviše operisao i koju i dan danas najčešće izgovaramo kad god se spomene njegovo ime. Sve njegove misli, energija, životno, političko i filozofsko iskustvo bilo je okrenuto upravo ka budućnosti. U ime te budućnosti Zoran je ponekad lakonski znao da se odnosi prema problemima i opasnostima nasleđenim iz prošlosti s kojom se suočavao na svakom koraku. Idući u susret problemima, Đinđić nije želeo da se više no što je bilo neophodno bavi tim zlobnim, šićardžijskim, nazadnjačkim, palanačkim mentalitetom s kojim se svakodnevno suočavao.

Starice koje ispadaju

Jedna starica se usled svoje preterane radoznalosti nagnula kroz prozor, ispala i razmrskala se.

Kroz prozor se nagnula druga strica da bi videla onu koja se razmrskala, ali je usled svoje preterane radoznalosti takođe ispala kroz prozor, strmoglavila se i razmrskala.

Zatim je kroz prozor ispala treća starica, zatim četvrta, zatim peta.

Kada je ispala i šesta starica, meni je dosadilo da ih gledam, pa sam pošao na Maljcevsku pijacu gdje su, kažu, jednom slepcu poklonili pleteni šal.

Otvoreno pismo gradonačelniku Novog Sada Igoru Pavličiću

O ODGOVORNOM DRUŠTVU


Poštovani gospodine Pavličiću,

poslednjih meseci u našem gradu, kao krucijalno i suštinski određujuće nametnuto je pitanje sudbine spomenika Jaši Tomiću – nažalost tome ste i sami značajno doprineli. Kažem nažalost zato što je u celoj stvari sa suštinskih i za grad bitnih tema priča skrenula u ravan dnevnog politikanstva, na momente grotesknog, u svakom slučaju za utemeljenje principa i izgradnju ili revitalizaciju narušenog vrednosnog sistema sasvim neučinkovitog. Prevashodno, propuštena je prilika da se javnost podseti na koji način je navedeni spomenik postavljen. Takođe, dopušteno je da u gradu koji ima toliko nerešenih problema spomenik postane politički dominantno pitanje.

Ideja takozvanih belih (precrtanih) glasačkih listića poslednjih meseci nesumnjivo postaje ona politička opcija kojoj potencijalno stremi najveći broj glasača u Srbiji. Gotovo da nema nikog ko se neće složiti s činjenicom da aktuelna politička oligarhija ne predstavlja i ne zastupa više nikog i ništa osim samu sebe te da, kao takva, ne zaslužuje poverenje građana. Ono što se, međutim, objektivno nameće kao potencijalni problem jeste to da se ne mali broj građana inače naklonjenih ovoj ideji pita: A šta dobijamo belim/precrtanim glasanjem? Zar neće svakako neko pobediti na izborima? Da li možda treba da zapušimo nos i ipak glasamo za (neko) manje zlo?

Molim vas, molim vas, nemojte me ubiti! Imam ženu i decu – ubijte njih!  

Ja obično nisam čovek koji se moli, ali ako si negde gore, molim te, spasi me, Supermene! 

Deco, pokušali ste sve što je u vašoj moći i niste uspeli. Lekcija koju trebate naučiti je: nikad ne pokušavaj.

Nije lako nositi se sa trudnom ženom i problematičnim sinom, ali nekako sam u taj raspored ipak uspeo