Beograd - Danas, u ranim jutarnjim časovima na Zelenom vencu je pretučen mladić G. J. jer je nosio ljubičaste cipele.

Trojica huligana su iz čista mira napala G. J. dok je čekao autobus, oborili ga na zemlju i šutirali u predelu stomaka. Dok su ga tukli vikali su „Pederu, kakve su ti to ljubičaste cipele".

- Čekao sam prvi jutarnji autobus kada me je neko udario s leđa i oborio na zemlju. Počeli su da me šutiraju i da viču da sam peder i kakve su mi to ljubičaste cipele. Ja nisam peder, samo volim tu boju. To su moje omiljene cipele od teleće kože. Ne mogu da verujem šta mi se dogodilo. Nadam se da će policija da ih uhvati, rekao je G. J. za medije.

Kada su mi javili da su prodali svoju internet firmu za 1,65 milijardi dolara, bio sam veoma srećan i ponosan na naše internet/biznis genije - Stevena, Chada i Jaweda (Steva, Čeda i Jova). Srbija je bila takođe ponosna na njih, čak se i šuškalo da će im u nekom pomoravskom selu napraviti spomenik. Ali, kao što obično biva, kad se neko preko noći obogati, zaboravi na svoje stare prijatelje i krene u bolji život sa srećnim ljudima i porodičnim blagom. Tako su i mene Steva, Čeda i Jova počeli da izbegavaju od trenutka kad sam im tražio milionče na zajam za privredni preporod moje malenkosti. Šta je to za njih, imaju oni 1650 toga – jedan manje više. Ali ja njih dalje volim i poštujem i smatram da je YouTube jedno divno i progresivno mesto, nikako zlo, niti leglo nacionalizma, fašizma, rasizma, homofobije i prostakluka. Zato u čast JuTjubeta i naše najlepše i najbolje države predstavljam vam top listu najboljih video radova srpske kulture i umetnosti na www.youtube.com. Uživajte.

Top lista Srbija do Marsa preko Tokija i Burkine Faso

Apelujemo na vašu dobrotu i humanost da prema vašim mogućnostima pomognete Predragu Azdejkoviću, zgodnom i lepom mladiću, koji je oboleo od teškog oblika homoseksualizma.

Zbog specifičnosti zdravstvenog problema i nemogućnosti lečenja u Srbiji, jedino rešenje je lečenje u inostranstvu - Hjuston, Teksas - SAD.

Troškovi lečenja iznose 100 hiljada dolara, koje porodica ovog mladića ne može da pokrije. Zbog ozbiljnosti zdravstvenog problema, lečenju se mora pristupiti ODMAH ili će naš Peđa biti zauvek izgubljen.

Inicijalna kapisla za ovaj blog je opet Veliki brat, ali ovaj blog želim da započnem rečima moje drugarice Madonne: „Girls can wear jeans and cut their hair short, wear shirts and boots, ’cause it’s ok to be a boy, but for a boy to look like a girl is degrading, ’cause you thing that being a girl is degrading“.

Obećao sam sebi i drugima da ću ovu sezonu Velikog brata redovno da pratim, kako bih bio u trendu. Verovali ili ne, dok traje Veliki brat samo se o njemu priča, a ja želim da učestvujem u tim razgovorima, tako da moram da budem potkrepljen činjenicama. Koliko god se ja trudio, nisam mogao sebe da nateram da ga gledam. Ako treba već da gubim vreme, bolje da masturbiram uz strejt porniće. Em je zabavno, em zdravo, em razvijam mišiće.

Ali ne dade mi đavo mira, pa sam se o Velikom bratu informisao preko interneta i raznih foruma i diskusija.

Nije prošlo ni pet minuta kako se useljavanje u kuću završilo, već su se čuli prvi komentari: „kokošinjac“, „burek s mesom“, „puna kuća sisa“. Veliki brat nam je jako brzo i veoma jasno pokazao koja je osnovna svrha žene: „da bude poslušna i da služi muškarca“. Sedam žena, koje su u većini, morale su da izaberu kralja od dvojice ponuđenih muškaraca, kome će služiti i biti mu pokorne. Savršena slika našeg društva u malom. Ali ono što je meni problematično jesu komentari i kvalifikacije spoljašnjeg sveta, sa svih strana. Sa jedne strane imamo komentare koji žene postavljaju na nivo seksualnog objekta, koje samo čekaju da Burek izabere koju će da zaskoči (one se tu ništa ne pitaju). To su komentari tipa „kako bi ih ja cepao da sam na njegovom mestu, letelo bi perje u kokošinjcu“. Sa druge strane imamo komentare zgroženih moralista, kako su žene granduše, sponzoruše i sramota za ovo društvo.

Ili kako me je Palma fizički obeščastio

U ponedeljak 31. oktobra organizatorka emisije „Magazin IN" me je pozvala da budem gost televizije Pink. Tema emisije bila je da li možemo da ostvarimo sve što poželimo. Na moje pitanje ko su ostali gosti mi nije odgovorila jer nije još uvek znala.

U četvrtak me je opet pozvala i rekla da su gosti Nada Topčagić, Rada Manojlović i Dragan Marković Palma. Pitala me je da li imam problem da gostujem sa Palmom. Rekao sam da nemam.

U petak me je zvala druga organizatorka sa televizije Pink i obavestila da dođem do njih u ponedeljak u pola 2. Pitao sam da li će neko da dođe po mene, ona se iznenadila i rekla da oni nemaju vozila ni za svoje potrebe a kamoli da dovoze goste. Onda sam rekao da nađu drugog gosta i spustio slušalicu. Posle pet minuta me je opet pozvala i rekla da mi je obezbeđen prevoz.

U 15 do 1 došao je kombi po mene i odvezao me je do zgrade Pinka. Upoznao se jednom super ženom, Jasnom iz Kikinde koja je takođe gost emisije. Ćaskali i čekali da počnemo sa snimanjem. 

Oko 2 se pojavio i Dragan Marković Palma. On se šminkao, doterivao i u jednom trenutku prišla mi je Sanja Marinković, autorka emisije i povela me da me upozna sa Palmom, samo mene, iako sam sedeo sa Jasnom. To su vam ona naručena upoznavanja, kada devojka natera drugaricu da je upozna sa onim slatkim dečkom koji stoji preko puta.

Za godinu dana, Slobodan Antonić stavio me u usta i nabadao svojim perom desetak puta.

Fini dečaci, poput mene, to ne zaslužuju.

Nisam ja Antoniću ni majka ni žena da me provlači kroz svoje tekstove, nisam mu ni ljubavnica, ni sestra, ni drug....

Najmanje sam nevaspitani učenik veronauke koji bi da pred Antonićem kleči na kukuruzu.

No, kako god, moje je srce veliko...

Ja se Antoniću nudim – ko od majke rođen –u nadi da možemo da prevaziđemo sve tranzicione probleme.

Tekst koji sledi ne preporučujem deci ispod 16 godina.

Moja je savest čista.

Enjoy.

Vaš,

Boban Stojanović

Piše: Boban Stojanović  

Odjeknulo je Internetom – vremešna diva Alexandra Slađana Milošević više ne podržava svoju gej publiku.

Naime, zbog njenog političkog angažmana nekoliko (mahom) gej obožavalaca, skinulo se sa liste njenih prijatelja na sajtu myspace. Ko gubi ima pravo i da se ljuti, pa se tim otpadnicima ASM obratila kratkim pismom koje počinje konstatacijom: Obaveštavam Vas da moju podršku više nemate!

Na ovo njeno, moguća su dva odgovora.

Prvi je: Kuku nama. Šta ćemo sada?

Drugi je: Amin.

Ja se slažem sa ovim drugim.

I kažem: OK Slađana, samo ti idi, i zadrži sve svoje krpice!

No, za one koji ne znaju, sve je počelo ovako...

Hemoroidi su veoma neprijatni čvorići koji prave probleme u vašoj guzi. Oni se najčešće pojavljuju uz osećaj svraba, ali mogu postati bolni i uzrokovati krvarenje. Ponekad hemoroidi mogu da izazovu zatvor, a priča se da su zabeleženi i smrtni slučajevi. Svako može da dobije hemoroide i sigurno ćete u svom životu sresti nekog hemoroida. Oni se razlikuju po veličini i mogu biti unutrašnji ili spoljašnji. U Srbiji su, takozvani unutrašnji hemoroidi, svuda oko nas i mahom su na vlasti ili na nekoj drugoj bitnoj društvenoj poziciji. Izuzetno ih je teško odstraniti i skloni su mutaciji. Mi živimo u vremenu hemoroida.

UVOD

Još kao mali maštao sam da napišem knjigu. Dok je moja starija sestra bila u školi, tajno sam uzimao njenu pisaću mašinu i, u početku, sa dva prsta kucao svoje prve romane u pokušaju. Posle nekoliko strana sam odustajao, jer napisati roman je veliki posao za koji nisam imao strpljenja. Kasnije sam razmišljao da pišem petparačke ljubavne romane, pošto su oni kraći, ali sam i od te ideje odustao. Biti autor takvih romana i nije neka posebna čast, a moja motivacija da napišem knjigu ogledala se jedino u tome da sam svetu hteo da dokažem da sam pametan. Danas u Srbiji svaka šuša može da napiše knjigu i to sigurno nije dokaz pameti, ali mnogo lepo izgleda kada ispod mog imena na vizit karti piše "književnik". Pošto je roman bio veliki zalogaj za mene, okrenuo sam se kraćoj formi - pričama, tako da je pred vama jedna zbirka koja je nastajala u periodu od 2006. do 2009. godine na Blogu B92.

Gošća bloga: Katarina M. Boldovana

Odgovor na Pismo pravoslavnima koje su poslale Dveri Srpske:

Сада се Двери - Покрет за живот Србије обраћа свим православнима свуда, у којима, макар мало, постоји свест о томе чији смо потомци и кога наслеђујемо.

U, redu, prepoznala sam se. U meni postoji ne mala, nego velika svest o tome i čiji sam potomak, i koga nasleđujem. I koga sam rodila, kao majka, pravoslavka i vernica, i krstila o Đurđevdanu.

Нека ово обраћање не читају они који су равнодушни према Светом Сави и кнезу Лазару, и према лозинки наше историје да је „земаљско за малена царство, а небеско увек и довека". Њима ово писмо не треба, и неће им значити ништа. Али, ми знамо и осећамо да је таквих мало међу нама. Много је више оних који знају и осећају шта се у свету и код нас збива, и између чега бирамо на Ђурђевдан.

O Svetom Savi i Knezu Lazaru znam mnogo više no što to piše u kratkim verzijama istorije. Kao što znam da su mitovi o njima nastali vekovima kasnije, i služili za buđenje nacionalne svesti. Svetom Savi, koji se odrekao prestola, i koji je pozivao na mir, u vreme kada je mir bio neophodan, kao i danas, pripisuju se vojni pokliči, a Knezu Lazaru Hrebeljanoviću, koji je vodio vojsku u nebitnoj borbi (Marica je bila presudnija) su reči stavili u usta tek kada se srpski narod oslobodio Turaka. Te stoga, znam i šta se i kod nas i u svetu događalo, te kakva je šteta od podgrejanih mitova. Oni su kao podgrejan spanać, da se izrazim domaćičkim jezikom: dok su sveži, korisni su, kad se podgreju, mogu da budu otrovni, i što se više podgrevaju, njihova toksičnost raste.

Piše: Boban Stojanović  

Sestre slatke i braćo rođena, već duže vreme imam potrebu da napišem jedan malograđanski blog, onako baš ogovarački, da popljujem sve redom (onako na Queeria način), al’ šta ćeš toliko mi dušica meka, sve ko pamuk & paperje.
No, nešto se ovih dana, kao i na ovo naše Kosovo, osuše se strvinari na mene, manje se plašim zemljotresa nego najrođenijih.
PS. Ovo je blog za uz kafu, kesu za farbanje kose, lak za nokte i neke gricklaice, pa izvolte, čujte moju muku...