Prošla su vremena kad su izbori menjali nešto u ovoj zemlji. Sada nema razlike da li jaše Kurta ili Murta. A i politika nam je jedan veliki rijaliti šou u kome duboki glas deli takmičare u timove i određuje ko će kakav zadatak da dobije. Ovi što hoće ovo a on ono neće. Oni što hoće onde ali ovako. Ovi što hoće do ovde ali odavde. Oni što hoće samo oni...  Timovi se drugačije zovu i stranke a igrači političari. I svi imaju lepu priču a pokazalo se samo jedan cilj a to je vlast i odanost dubokom glasu kao vrhunskom gazdi. Boreći se za vlast u javnosti svako svakog napada a privatno sede u istoj kafani "Kod tajkuna" i trude se da budu što bliže čelu stola jer tamo služe više mesa. Kodeks lopova i svako svakog drži za jaja. Neki ispod stola a neki javno. I svi su sa ozbiljnim licima. Ali čim jedan stegne svima trnu jajca. Zato i ne stiskaju. Znaju da tako imaju samo bol.  A svi igraju za istog gazdu. Kao na nameštenoj ultakmici, opozicija daje autogolove ali uzima pare od kladioničara a ovi na vlasti dobijaju premije.

Melting pot je sociološka pojava koja u vidu metafore opisuje homogenizaciju kultura u jednoj sredini, u kojoj se više različitih običaja i modela ponašanja stapaju u jedan. 

 Kod mene u kući vanredno stanje. Rodilo se dete, gužva i ne stižem da ispričam ženi za moje malo avanzovanje ali ja sam strpljivo lovio trenutak.

“Ljubavi imam jednu novost”
“Samo da ti kažem ja ne rađam više decu… Ovo je sve za ovaj život.”
“Ma ne to. Imam jednu dobru poslovnu vest.”
“Dodaj mi molim te one kikove makaze, ovaj se sve izgreba.”
Čuje se sec, sec, … Ja ne odustajem.
“Rekoh čuo sam se s ljudima iz CKM-a”
“Koje si mi makazice ovo dao? Idi u kupatilo i nađi kikove. Piše KIKOOO. Razumeš”

Sećam se... Poslednjih nekoliko dana stare godine u školi niko nas ne bi terao da odgovaramo, samo smo pravili zidne novine sa crtežima jelki, Deda Mraza, irvasa i, naravno, poklona. Trideset prvog u kuću bi odnekud bila donesena bugarska jelka na sklapanje, marke „zakržljala u razvoju“, okićena jednocifrenim brojem rasparnih ukrasa. Bio bi uparađen i okrugli sto u maloj trpezariji i prekriven svečanim čaršavom sa izvezenim trešnjama. Na počasnoj galeriji, na centru stola, dostojanstveno stoji masivan crni svećnjak od kovanog gvožđa sa tri debele sveće, opkoljen ruskom salatom, pitom sa mesom i prasetinom. Stražu drže nabildovana pogača, naseckana čajna i mlad sir. Možda i neki slani štapici sa susamom. Ne sećam se, bio sam mali. Na televizoru „ei kolor deluks“ čudno veseli Dnevnik, koji vodi niko drugi do Čkalja. Terciraju pripiti Žika Kakosebešepreziva i odavno izlapeli Nikitović.

Gledam nešto svoje foto albume iz vremena kada sam još trenirao košarku i zapažam da sam na fotografijama nestvarno manje konstitucije nego sada. Prvo što upada u oči i meni i mojoj supruzi da na slikama iz prošlosti nedostaju vrat i ramena. Naravno ima ih ali su bitno manji.

Za vizuelni utisak veličine i krupnoće jedna od najbitnijih mišićnih particija su svakako ramena. Dobro je što su masivna i jaka grupa mišića pa mogu da podnesu vrlo ozbiljan trening čime mogu da se uvečavaju i oblikuju u željenom smeru.

Opet MUST WATCH video i opet prvi objavljujem :-)

Pa dobro na šta ovo liči. Zar jedan Velja da bude napadnut, mučki s leđa, i to u sred šetnje sa političkim istomišljenicima. Zar on, oličenje čednosti, koji se uvek borio protiv krađe a zalagao za kraduckanje. Čovek koji je besplatno obučavao novinare kako se igra fudbal šutirajući ih i pri tom dajući im i napredni kurs iz vređanja. Pa zar da bude napodnut kukavički od pozadi udarcem u čelo. Pa gde baš u glavu koja mu je vitalni organ u tučama gde udara glavom. Zar Velju koji nikada ne bi pijan izašao pred masu... mislim nenaoružan i da se pita kako da napadača ne liši života Zar Veljicu koji je skrivao njegovu finansijsku konstrukciju za koridore 10, 11 i 12 da se ne sekiramo kako se troše naše pare i još mu je spočitavano da nam se cinično smeje. Zar da mu se na onakav način povredi ugled koji uživa međ narodom. Zar nisu mogli napadača da vešaju na terazijama umesto što su mu poklonili 2 godine smeštaja u popravnoj ustanovi.

U svim profesijama postoje situacije koje se razdvajaju decake od muskaraca. Tu jednostavno nema blefiranja i stare slave. Mora da pokazes da si na nivou desavanja ili bolje da nisi ni dosao. To ume da bude neprijatno ali i velika satisfakcija ako pokazes da imas u sebi dovoljno materijala za zidanje solidne biografije.