Svi već odavno znamo da je sasvim besmisleno podsećati državne funkcionere ove isto tako besmislene i nesrećne zemlje na njihove nadležnosti, prava i obaveze, kao i na odgovornost.

Slušam danas u Kažiprstu da će se kod predsednika Republike održati sastanak sa premijerom i nekoliko ministara, a povodom najnovijih štrajkova u javnim preduzećima.

Imao bih razumevanje za takav jedan skup kada bi se on održavao u prostorijama Demokratske stranke, odnosno u kancelariji njenog predsednika, jer, on ima pravo, pa ako hoćete i obavezu, da razgovara

Tri hica u glavu iz neposredne blizine dok je spavao u kući u bogatom kraju u Meksiko Sitiju. Sutradan je, na Uskrs 1986., po novinama pisalo da se radilo o imućnom biznismenu. On je bio mnogo toga, ali ne i imućni biznismen. Oni koji su znali ko je u pitanju su, i nehotice, odmah primetili ironiju. Preživeo je sedam godina, tridesetih, kao lični sekretar, prevodilac i telohranitelj Trockog živeći i radeći s njim tokom izgnanstva u Turskoj, Francuskoj, Norveškoj i konačno Meksiku, ali je na kraju pao kao žrtva ljubavi, mada bi se pre moglo reći zavisnosti, svoje četvrte (ili pete, “u zavisnosti kako se broji” govorio je) žene. Ana-Marija Zamora, ćerka imućnog i uticajnog meksičkog advokata, koji je među svojim poznatim klijetnima imao i Trockog i Diega Riveru (a s tim i Fridu Kalo), je odmah po ubisvtu presudila i sebi. Komemoracije povodom smrti su održane na Harvardu, Stanfordu i Institutu Poankare u Parizu. Svaka od ovih institucija ga je smatrala (želela?) dovoljno svojim da bi ga udostojila ovakvim činom, iako je on najduži do svoje akademske karijere proveo na Njujorškom Univerzitetu, gde je svoj odnos sa studentima sumirao rečima “njih nije briga, a i mene nije briga”.  

Pre tačno tri godine ubijen je Hrant Dink, novinar, intelektualac u najboljem smislu te reči, turski Jermenin. Kao sećanje na njega prevodim tekst kojim je grupa umetnika pod nazivom Kolektiv 19. januar propratila instalaciju napravljenu za godišnjicu njegove smrti. Instalacija se sastojala od blizu 8000 imena ubijenih (politička ubistva) od 12. septembra 1980. do tog momenta (broj je zapravo veći) ispisanih belim slovima na crnim karticama i pričvršćenih na crne zidove galerije. Međusobno su ovi kartončići bili povezani belim končićima.

Citao sam Proglas koji je uputila grupa od 200 intelektualaca (Jel uopste jos uvek ziv Pol Pot?). Neprijatno sam bio iznenandjen time sto, iako medju njima izuzetno epskih likova ogrnutih u razna istorijska i paraistorijska ruha i odezde, niko nije uzeo da se potrudi da, zarad marketinskog i PR potencijala vesti, okupi jos 100 intelektualaca - pa da ih bude spartanskih 300. Intelektualaca jel, okupljenih na braniku Necega protiv (ovog puta) zapadne ordije olicene u NATO paktu, da stanu na srpske Termopile i poginu za slobodu zlatnu i gradjevinska poduzeca vladike Artemija.

 

Steta

Biti Rom u Mađarskoj nikada nije bilo lako. Njihova izopštenost iz gotovo svih društvenih tokova, koja vuče vekovne korene, nastavlja se i posle ulaska zemlje u Evropsku uniju, iako su mnogi očekivali suprotno. Oni danas čine blizu 10 odsto stanovništva te zemlje i brojniji su nego sve ostale manjine zajedno.

Najnovije statistike pokazuju da je u ovoj zemlji

Расте аполитичност мађарских бирача

Изгледа да заинтересованост бирача за избор будуће власти, пет месеци пре парламентарних избора у Мађарској, још никада није била на овако ниском нивоу.

Upad u stan državnog sekretara Marka Karadžića dok je on bio kod roditelja na božićnom ručku kao da nikoga nije iznenadio. Oni koji je trebalo da reaguju su verovatno i sami uživali u sličnom obroku, pa nisu hteli da kvare „Mir Božiji" i „najradosniji hrišćanski rođendan" oštrim reakcijama. Stiče se utisak da

Evo, pošto su Podgorica i Priština na nivou ministara spoljnih poslova razmenile pisma kojima uspostavljaju diplomatske odnose, reagovao je srpski miniostar, Vuk Jeremić.

I šta je uradio?

Dao oštar demarš i povukao ambasadora iz Podgorice..

Šezdeset pet zemalja svijeta je priznalo Kosovo. U skladu sa tim su te zemlje sa Kosovom uspostavile diplomatske odnose. Jeremić ne pokazuje mišiće prema nikome od tih zemalja nego prema Crnoj Gori i Makedoniji. Evo i danas. Pa nije Crna Gora statistički region Srbije, nego nezavisna država koja samo definiše i vodi svoju

Velika nesreca podsjetila me da malo ljudi zapravo zna kako je doslo uopste do nastanka Haitija. U svojoj knjizi Kratka povijest ljudskih prava za cije elektronsko izdanje nudim link, opisao sam neke dogadjaje koji vam mozda mogu