Ne znam sta se desava sa nama kao narodom i da li je tako i u drugim zemljama. Da li ste uocili preopsirnost i nepotrebne detalje, monologe, digresije u raznim poslovnim pregovorima.

 Divim se svima koji mogu da saslusaju takve nalete a da zadrze sopstveni mir i dobiju mogucnost da kazu na kraju ono sto je relevantno.

 Da li se ipak desi da uletite u nadglasavanje, nadjacavanje, gde da bi zaustavili monolog prepun hvale za govornika i sami uletite u pricu koja postaje digresija. 

 Kao da takvi razgovori postaju neka vrsta svakodnevnice.Ne pisem samo o razgovorima

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...

Tako je: Srbija traži ostanak taksi, a da Priština za uzvrat ukine samoproglašenu nezavisnost i odrekne se tesnih veza sa Amerikom. U najkraćem, to je plan Srbije. A i narod to tako vidi, i tako priča, uz kafu, uz pivo ispred prodavnice ... Šta su takse u odnosu na značajno parče teritorije, i to teritorije sa neizmernim istorijskim i kulturnim nasleđem? Ako baš mora da se bira između taksi i dela teritorije, nema sumnje da se treba opredeliti da takse ostanu, a da se ne daje teritorija, i to takva. Svaki patriota bi tako odlučio. A tu našu štetu od taksi nadoknadićemo u poslovanju sa Kinezima. 

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.