Tako je: Srbija traži ostanak taksi, a da Priština za uzvrat ukine samoproglašenu nezavisnost i odrekne se tesnih veza sa Amerikom. U najkraćem, to je plan Srbije. A i narod to tako vidi, i tako priča, uz kafu, uz pivo ispred prodavnice ... Šta su takse u odnosu na značajno parče teritorije, i to teritorije sa neizmernim istorijskim i kulturnim nasleđem? Ako baš mora da se bira između taksi i dela teritorije, nema sumnje da se treba opredeliti da takse ostanu, a da se ne daje teritorija, i to takva. Svaki patriota bi tako odlučio. A tu našu štetu od taksi nadoknadićemo u poslovanju sa Kinezima. 

Od bezbojne redukcije rashlađenog i zamućenog egzistencijalnog mehura oko nas, deranjem, takoreći, tupim alatima realizma, svaki drugi put nas vodi u antirealizam podivljale budućnosti.

Gde vode oni putevi između neka ostane za tiho plakanje svakom od nas u samoći.

I na početku svakog tog drugog puta, svako malo, svako od nas poželi da napravi prvi korak, ali samo na kratko, antirealizam skladne prošlosti nudi sigurnost, i mi smo postali plašljivi da bi se od nje odlučno odvojili.

Evropa - pre neki dan se u blogo-prolazu dotakosmo blogo-drugar i ja Evrope, ali više kao noumenona, ideje kojoj u stvarnosti ne odgovara ništa, ili odgovara previše nekih drugih nejasnih entiteta, preletesmo preko kontekst-principa u prazničnoj žurbi.

I ja navijam za Evropu, šta god ona bila, ili za zapad, šta god on bio, pre nego što svim srcem počnem da navijam za svet.

U sredu, 13. marta 2019. u prepunom beogradskom Medija centru održana je promocija najnovije knjige poznatog istraživačkog novinara Domagoja Margetića "Krvave balkanske milijarde".

Uprkos zanimljivom sadržaju knjige, velikom JAVNOM interesu i važnosti istraživanja Domagoja Margetića, veoma posećenoj

Razmišljam kako su mnogi zakoni u stvari prokletstva, neki fizički posebno. Na trenutke samo i možda bi tačnije moglo da se kaže kako su mnoga prokletstva horizontalnije kategorije pa su dobre šanse da će mnogi od nas prvo da ih primete u fizičkom svetu.

Ima mišljenja da nam uglavnom geometrija podupire intelektualnu srž i da posle nje dolaze derivati, abstraktni, lingvistički, numeriči i ostali. I pored toga što nam geometrija, i dovoljno je da se ograničim na nju, donosi i beskonačnost, ako rastegnemo maštu pa pokušamo da se pogledamo u nekoj veličini, npr, "sve" što nam Njutnovi zakoni kažu je da smo "poprilično" self-referencijalni, vrtimo se oko jednog te istog težišta dok nas neko ne pogura sa strane.

I kako strane širimo u jednom trenutku nemamo više nikog da nas pogura. Realm bez ikoga i ičega nam je stran. Mi, u stvari, u takav realm ne verujemo.

Pretpostavljam da će mnogi mlađi među nama doživeti da odu u svemir, na izlet, u najmanju ruku u bestežinsku orbitu oko zemlje. Bestežinstvo ima i jednu suroviju dimenziju, "svuda" prisutnu ali u bestežinskom očiglednu - zamišljam atronauta na pet metara od svemirskog broda. Brod miruje i astronaut miruje, u relativnom smislu se ne pomeraju. Ono što je prokleto u ovom performansu je da ne postoji autonomna akcija od strane astronatuka koja može da ga značajno približi ili udalji od svemirskog broda. Astronaut je yarobljen u vrlo ograničenom prostoru, a bez lanaca, lisica i ostalog, potpuno slobodan, a potpuno zarobljen.

gošća autorka: Aleksandra Aksentijević

tekst u celosti prenesen sa portala bookvica 

 

Još je nešto sasvim osobeno kod ovog romana, u odnosu na mnoga druga književna dela koja tematizuju Holokaust. Iako, kroz moto romana, „Iza svakog imena krije se priča“, i navođenje 9000 imena ubijenih italijanskih Jevreja, Drndić podseća na značaj svake pojedinačne žrtve, Sonnenenschein je, pre nego roman o žrtvama, roman o njihovim dželatima.

 

... ništa se ovde ne menja, sve je stabilno i uobičajeno ... ginjol predstava i prikazanje stereotipnog i ovde već viđenog libreta je i dalje u toku ... rezervcije za sedišta u gledalištu su obezbedjene do u beskonačno ...