Šta će biti od BiH- EU, novi ratni sukobi ili dogovorni razlaz? Niko to ne zna, čak ni oni za koje se misli ili koji misle da upravljaju svetom.

Pitanje može glasiti i hoće li se pre raspasti BiH ili EU ili se ni jedna neće raspasti i mnogo varijati i povarijanti.

 

 Zato je BiH, kao uostalom i celi region, i dalje pogodno tlo za“intelektualne vežbe i simulacije supozicija“, ali i za dobro naplaćivanje takvih „mudrih projekata“. Upravo takav jedan projekat predstavljen je pre dva dana u Sarajevu.

Posle dobijanja kandidature za članstvo u EU, a kako se više zahuktava predizborna kampanja već su i biće sve glasnija minimiziranja članstva Srbije u EU, nuđenja boljih alternativa pa čak i desetine milijardi dolara ako anti-EU opcija pobedi. Ipak, ubeđen sam da ni EU-anti EU, kao ni izdaja-očuvanje Kosova neće biti ključne teme na kojima će se dobijati glasovi birača.Svakome je jasno da će se koplja lomiti oko socio-ekonomske situacije i onoga od čega se živi. Što se EU tiče, dovoljno je pogledati ko su njeni najveći protivnici u  evropskim zemljama i okruženju pa zaključiti da je upravo to najbolji pokazatelj da treba ići u EU  i da je sramota biti protiv.

Evropskoj uniji moglo bi se zаmeriti štoštа i u njoj bi trebаlo mnogo togа menjаti. Ali, jedno je izvesno – čаk i ovаkvа EU je mnogo boljа od onogа što nude njeni nаjgorljiviji protivnici. Kаdа se imа u vidu ko su neprijаtelji EU u nаšem okruženju, ondа više nije nаjvаžnije pitаnje dа li, odnosno koliko će koristi Srbijа imаti od člаnstvа u EU, već je, nаprosto, srаmotа biti u društvu onih koji su protiv EU. Dakle, ko ima problem da se opredeli za ili protiv EU možda će mu pomoći da vidi koje su to stranke i pokreti u regionu i Evropi protivnici EU.

U Politici je juče izašao odličan članak Vladimira Vuletića  o EU i njenim protivnicima.

„Učinilo se sve što je trebalo biti učinjeno, ponovile su se drevne riječi, djela i utvare, odjekivale su trube, pjevali su se hvalospjevi o Kristu i Djevici Mariji, potom hvalospjevi o princu Lazaru i kletve za izdajnika Kraljevića, i ponovo hvalospjevi o o drugim prinčevima, vojvodama, grofovima i kralju Tvrtku, te kletve za one koji su si utvarali da su veći junaci od njih. Na kraju, vidjevši da to nije pomoglo sjetili su se klicati svjetoj Srbiji, preslavnoj Vlaškoj, Bosni koja smrt ne poznaje, Albaniji koju je orao rodio, i tako redom ali, kako se činilo, bilo je kasno za sve."

Ismail Kadare

... ili "Na Karaburmi... Jedan - Jedan..."

Ako mi bilo sta nedostaje, ali stvarno nedostaje iz stare drzave (SFRJ, da ne bude zabune) to je fudbalsko prvenstvo Jugoslavije i kombinovani radio prenosi utakmica prve savezne fudbalske lige, tzv. Vreme Sporta i Razonode. Posle se kod nas preslo malo na Vreme Smrti i Razonode, po knjizi jednog nazovi pisca, ali to je druga prica.

Ne mogu sa sigurnoscu da tvrdim da ova moja konkretna nostalgija nije samo generalni zal za prosloscu (mladoscu), pa bi mi na isti nacin nedostajalo nesto drugo iz nekog drugog perioda da se sam rodio u neko drugo vreme i/ili na nekom drugom mestu. Ali posto ne mogu na to da dam precizan ili bilo kakav odgovor, necu ni da ulazim u analizu tog ugla.

 

Sticajem okolnosti, prošle nedelje sam imao zanimljivu polemiku sa aktuelnim ministrom spoljnih poslova Vukom Jeremićem. U sredu, 22. februara 2012. u Medija centru je održana promocija knjige Duška Lopandića „Regionalne inicijative i multilateralna saradnja na Balkanu" u izdanju Evropskog pokreta. Kao jedan od prisutnih novinara postavio sam pitanje autoru knjige da li se u njoj bavio i saradnjom između Srbije i Kosova. Takođe, postavio sam mu pitanje kako on gleda na ovdašnji tretman Srba južno od Ibra, naročito na odnos prema Srbima - ministrima u vladi i poslanicima u parlamentu Kosova. Pomenuo sam da mediji u Srbiji njih pežorativno nazivaju „Tačijevi Srbi", a veći deo javnosti - izdajnicima.

Neverovatno, nikakvih reakcija na Blogu na Sporazum i našu svetlu perspektivu, pa moram ja da uskliknem (više puta):

Živeo Boris Tadić!

Živeo Borko Stefanović!

Živela Edita Tahiri!

Živeo Vilijam Berns!

Živela Angela Merkel!

Živela Hilari Klinton!

U Srbiji je uvek bila izražena  podele na “jedne” i “druge”, uz mnoštvo onih koji su bivali čas na jednoj čas na drugoj strani. Te podele samo su  štetile narodu i državi ali se iz istorije nije mnogo naučilo.

Tako i danas, kada je Kosovo u pitanju, imamo aktuelne dve dominantne koncepcije.

Prva je da se problem rešava pregovorima uz pomoć, a ne pritiv EU, SAD i NATO već da oni budu što je moguće za nas korisniji partner. To je rešenje na kome insistira predsednik Tadić sa planom od 4 tačke koji nudi iznalaženja trajnog i održivog rešenja srpsko-albanskog pitanja, ne sputavajući evropsku perspektivu Srbije.Naravno mora se imati u vidu da su pregovori uvek traženje kompromisa, a u konkretnom slučaju da Srbija sebi ne odmaže čak i kad time Srbima na Kosovu ne pomaže.

Druga je da se problem i konflikt zamrznu, da prekinemo pregovore sa EU, da budemo neutralni od svega toga i da se ponašamo kao da se ništa nije desilo.

Ironijom istorijske sudbine, ove nedelje u senci halabuke povodom filma Anđeline Džoli, jedne umetničke intepretacije, dogodila se jedna stvarna, dokumentarna drama.

Ove nedelje, dok su se mediji bavili jednom umetničkom fikcijom, na suđenju Radovanu Karadžiću u Hagu svedočio je Momir Nikolić. Ne lik iz filma, već bivši oficir Vojske Republike Srpske.

Ove nedelje njegove reči izgovorene pred sudom za ratne zločine nisu iz nekog filmskog scenarija, već stvarne. I tragične.

Neverovatna je otpornost predstavnika vlasti na veoma jasne i dokumentima potkrepljene nalaze Fonda za humanitarno pravo, a koji se tiču novog načelnika Generalštaba Ljubiše Dikovića. Zapanjujuće je da mediji i građani neće da pogledaju javno dostupne dokumente u sudskoj bazi Tribunala (icr.icty.org) i da odbijaju da 13 godina kasnije shvate da se "odbrana Srbije na Kosovu" krajem prošlog veka sastojala od veoma teških zločina za koje je neko odgovoran. Taj "neko" nikako ne može biti neko N.N. lice, budući da je Srbija itekako imala efektivnu kontrolu na Kosovu. Pored "običnih" vojnika i policajaca, tu su bili i oni koji su sprovodili naređenja i politiku vrha države oličenog u Miloševiću. Neki od njih su stigli do Haga, a neki su među nama. Treba samo pročitati...

Milan Nikolić

Čitavo jutro sve društvene mreže koje koristim zatrpane su montažama  srpske i hrvatske zastave ukopljene u jedan ram. Moguće je da je ljudima stvarno dosta. Moguće je da više ne mora niko da bude ubijen da bi došlo do nekakve katarze. Moguće je da ljudi više ne mogu i ne žele a ćute o gluposti koja proizvodi nasilje. Ali ne bih o tome. Godina je žestoko počela. Početak se može sažeti u nekoliko dobro poznatih reči. Prva reč je histerija. Odjekuje sa svih frekvencija, iz krugova obe Srbije, o njoj se filozofira među elitom i od nje se skapava na ulici. I proizvođačima i konzumentima histerije je dosta onoga što su stvorili i onoga što prežvakavaju od jutra do mraka. Reklo bi se histerije je previše i đavolu i đakonu ali niko da odustane.