I reče On … ovo sve zaista više nema smisla, eto, kad sam onomad u besposlici i da prekratim dosadu napravio ovu loptastu scenografiju sve je izgledalo ok. Ali ubrzo posle čupanja rebra onoj muškoj budali i stasavanja još jednog pola bez kojeg, verovao sam, nema opstanka, odmah je počela zajebancija, prvo ona kokoška Eva flertuje sa zmijom, pa glupi Adam grize poturenu jabuku, ništa ne misli šta će da bude posle jer samo mu je ona stvar bila na pameti te sam morao da ih isprašim iz Edena, posle kad su stvarno unišli u moj dekor tamo dole nastala je neprekidna teatarska predstava, od onda do danas, netalentovani režiseri bez ideje, tekstopisci do mojega, glumci skupljeni sa konca i konopca, ništa od Adama nisu naučili, kao i on samo na ono misle, u međuvremenu Noe izabere na Arku sve pogrešne živuljke, žirafe na primer.

Šta sam sve od tada prevalio preko glave a opet se naježih kad preturajući po kući, pronađoh OVO:

Ne igrajte s nama na kartu osećajnosti...

Četvrtog dana otmice, u petak 8. aprila (1988 godine), ukleti kuvajtski avion uzleteo je sa aerodroma u Mašadu i posle nepuna tri sata leta ušao u libanski vazdušni prostor. Po naređenju otmičara, pilot je uspostavio vezu sa kontrolnim tornjem na bejrutskom aerodromu i zatražio dozvolu za sletanje.

Nikad nisam bio velika spavalica. Kazu, a po mom misljenju to je apsolutna istina, da inteligentnim ljudima ne treba puno sna. Ili sam ja samo izuzetak koji potvrdjuje pravilo? No, svejedno, kasno lezem, rano ustajem. Kasni sati su po svojoj sustini, formi, i svemu ostalom razliciti kao sto su sve nesrecne porodice razlicite jedne od drugih. Dok su jutra uvek ista, uvek licna, i uvek tako predvidljivo uzbudljiva.

Rano jutro je deo dana kada je jedino moguce da ceo svet pripada vama. Kada je jedino moguce da puste ulice Beograda, Londona, Pariza, Dartmouth-a, ... izgledaju kao da postoje iskljucivo za vas.

"I always like walking in the rain, so no one can see me crying."
- Charles Chaplin

A može i ovako:

"Do not be angry with the rain; it simply does not know how to fall upwards."
- Vladimir Nabokov

Meni pomaže kad pomislim na London, na hladnu kašiku u kafi koju lizneš pre nego što stočiš topli napitak i kreneš u mirisno jutro, kad pomislim koliko je zemlja voli, na šetnje po šumi koje nas uskoro čekaju, na singing in the rain, na to kako će šumski kolač nabujati kada kvasac prestane da pada.

или

Од бараке до Барака

Не рекох ли ја  једном колеги да ће, некад,  неки мој друг  да буде оно што је тада био његов?

Недеља, тачно половина периода између два изборна круга мајских председничких избора ове године. Кренуо у продавницу. Треба да пређем малу бочну уличицу. Бацим поглед ка обданишту и видим гужву испред једне од последњих барака Старе радничке колоније.

Ružičasti nesit - Foto (c) Georgos Spiridakis

Dina, pustinjska planeta, 2075. Zabeleška iz mog mrežnog dnevnika:

"Prevlast straha - sada je novembar 2025. U mračnom i zloslutnom raspoloženju Izrael u Tel Avivu obeležava trideset godina od ubistva Jichaka Rabina. Od početka Četvrte Intifade 2018. godine, bezbednosna situacija se ponovo pogoršala, ne samo u Izraelu i Palestini, već i širom Bliskog Istoka. Jedna od posledica toga je postepeno smanjenje broja kako arapskih tako i jevrejskih stanovnika u Izraelu, jer su svi koji su imali mogućnost  - otišli, želeći da izbegnu ne samo atmosferu nasilja već i okrutne uslove života u zemlji u kojoj vlada gotovo vojni zakon.

Prevlast nade - novembar 2025. Ovde, u Tel Avivu, na trgu koji sada nosi njegovo ime, tačno pre trideset godina ubijen je Jichak Rabin. Danas je ovaj grad mesto velike međunarodne proslave petogodišnjice mirovnog sporazuma za Srednji Istok, kojim je najzad učinjen kraj nasilju, nesigurnosti i nepravdama koji su trajali više od sedamdeset godina. Prisutni su predstavnici svih zemalja, svih zemalja članica proširenog Saveta bezbednosti Ujedninjenih nacija, uključujući SAD, Kinu, Indiju, Rusiju, Brazil i Južnu Afriku. Nedavno ujedinjenu Evropsku uniju sada, naravno, predstavlja jedan izaslanik."

- iz knjige Geopolitika emocija, Dominik Mojsi.

Razlika izgleda velika, na prvi pogled, 10.6%, ali je 44.7% ogroman procenat. Hajde mi što niti gledamo više TV mimo filmova, drama i dokumentaraca, nego ni jedan Škot koga ja poznajem i koga sam pitao za mišljenje niti je hteo nezavisnost, niti je pratio vesti, niti je verovao da će nacionalna zajapurenost otići ovoliko daleko.

Kao i u većini zemalja što su ili razvijene ili su na pragu razvijenosti, iako sam ja nikakav znalac, višegodišnja borba za nezavisnost je delo vrlo malog broja istinskinh nacionalista iz domena politike, bogatstva i pseudo elite. Ego-trip. Prosto ide protiv zdrave pameti o svesti o boljem životu većine običnih ljudi.

Čitam posle skoro četrdeset godina , iz nekih sasvim ličnih razloga, Bekstvo od Slobode , Eriha Froma.

Znam da ga mnogi ne vole ali meni “dira žicu”.

I kako čitam već te davno zaboravljene stranice, sa užasom shvatam koliko živimo u sličnom svetu o kome je Erih pisao i na koji je upozoravao.

I podilazi me jeza.

I onda kao neki makabr šlag na torti vidim ovaj klip danas, verovatno , budućeg predsednika USA.