Danima smo u prilici da posmatramo u vestima kako Engleska gori. U plamenu su London, Birmingem, Liverpul, Notingem... Sve svetske stanice prenose da su demonstranti na ulicama i da pale, lome i pljačkaju. Ono što je simptomatično, jeste da niko ne kaže zašto. Koliko god sam osluškivao medije i internet, nigde u javnosti se nisu pojavili zahtevi, protesti nemaju vođe, nijedna politička ili sindikalna organizacija ne stavlja se na čelo protesta. Samo se pali, pljačka i ćuti.

 

 

Većina trezvenih izveštača sa ulica punih dima i akcije protest „vatra i ćutanje" analizira u kontekstu

Nemiri u Engleskoj: jedan pogled

Photo: Lewis Whyld/PA/AP

Grupa Kvin ima u svojoj čuvenoj pesmi "Mi smo šampioni" jednu rečenicu koja obično promakne kad se ova pesma peva u čast velikih uspeha sportista: "No time for losers"

Poslednji događaji u velikim gradovima Velike Britanije navode me na pitanje da li su gubitnici konačno rešili da uzmu stvar u svoje ruke i sami sebi obezbede "njihovo vreme"?

Imam blagi utisak da su godišnjice bacanja atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, od pada Berlinskog zida na ovamo, zapravo jedini datumi kada se i oni manje zainteresovani za temu nuklearnog raz/na/oružanja sete još uvek itekako postojećih nuklearnih arsenala. Ta smirenost sveCkog javnog mnjenja svih ostalih 363 dana godišnje je veliki kontrast u odnosu na hladnoratovsku histeriju, kada je mogućnost nuklearnog armagedona čučala u nekom uglu svesti svim posleratnim generacijama.

Ono što mene zabezeknjuje je da za tu odjednom nastalu smirenost nema apsolutno nikakvog razloga u realnosti. Naime, dojučerašnji neprijatelji nisu odustali od svojih nuklearnih arsenala. Osim neke razmontirane simbolike oni su još uvek tu, još uvek na 10-tominutnoj pripravnosti.

Ne želim da stavljam slike. Koga zanima i može da podnese neka ukuca u google search - somali children.

To je najmoćnija politička snaga na svetu i ignorisanje iste će imati cenu.

Šta je najmoćnija politička snaga na svetu?

Neki od vas mogu reći da je to tržište obveznica. Drugi mogu imenovati preporod religije ili unapređenje demokratije ili ljudskih prava. Da li je to možda digitalna tehnologija koju simboliše internet i sve što uz to ide? Možda mislite da je to nuklearno oružje i reznovrsni efekti koje je ono imalo na način na koji države misle o seigurnosti i upotrebi sile.

Sve su to vredni kandidati (nema sumnje da će čitaoci imati sopstvene favorite), ali po mom ličnom izboru Najača Sila na Svetu bi bila nacionalizam. Verovanje da se čovečanstvo sastoji iz mnogo različitih kultura -- i.e. grupa koje dele zajednički jezik, simbole i naraciju o sopstvenoj prošlosti (redovno samozadovoljavajuću i punu mitova) -- te da te grupe treba da imaju svoje države je nadmoćno moćna snaga u svetu tokom protekla dva stoleća.

Negde sa prvim jutarnjim svetlom, probudula me je kiša. Poznato dobovanje kapi po šatoru. Ko nije doživeo ONO u šatoru taj ne zna šta je lepota. No, bio sam sam u vreći, u jednom od odeljenja našeg velikog šatora, na ivici kampa koji delim sa preko 39.000 druge skautske sabraće i sestara iz celog sveta.

Udahnuo sam duboko i okrenuo se da dospavam tih par sati do ustajanja. Posle dva prilčno sunčana dana, kiša je odlučila da na sebi sopstveni način obeleži dan kada otvaramo najveći skup mladih na svetu: Svetski skautski džembori.

Miodrag Jevtić i Irina Stokanović - naši zastavnici na otvaranju Džemborija 

Gledam taj naslov sada već više od 7 sati i pitam se koji i**J*t ga je smislio, naime zašto su u njegovoj glavi te dve kategorije međusobno isključive? Drugo pitanje je zar samo ja vidim nešto čudno u tom naslovu?

Back to black. 

  

da razbijem ovu sramnu šutnju

na prvoj palubi broda bloga b92

edit: umrla je i ejmi. 

 

Memoari političara, diplomata i javnih službenika su suviše često (da baš ne kažem najčešće) pranja sopstvenih biografija, a rekao bih često su i smišljene distorzije istorijske građe. Nije to moja omiljena literatura, no volim da prelistam. Sva sreća pa se na internetu pojave knjige, nikad optuženih, ratnih zločinaca za koje ne bih dao ni pet para, poput Bušove, Decision Points, Blerove, A Journey My Political Life ili Ramsfeldove, Known and Unknown, pa mogu da ih prelistam za džabe.

Međutim, Age of Deception: Nuclear Diplomacy in Treacherous Times, Muhameda ElBaradeja, bivšeg generalnog direktora Međunarodne agencija za atomsku energiju (International Atomic Energy Agency, u daljem tekstu IAEA), sam poručio (sredinom aprila) pre nego što je objavljena (početkom maja). [Zahvaljujući nesposobnosti turskog PTT-a primio sam je tek u subotu.]