Tajkunski prsti

Rezolucijom od 29. marta 2012. godine Evropski parlament pozvao je srpske vlasti da detaljno istraže privatizacije kompanija: C Market, Sartid, Jugoremediju, Mobtel, ATP Vojvodina, Novosti, Luka Beograd, Nacionalna štedionica, Veterinarski zavod Zemun, Keramika iz Kanjiže, Zastava elektro, Tehnohemija, Srbolek, Šinvoz, Prosveta, Azotara Pančevo, polaganje optičkih kablova od strane preduzeća Nuba invest, izvoz šećera u EU, Koncesija za autoput Horgoš-Požega...

Hipoteza 1, koja je i jedina hipoteza u ovom postu, je da izabrani partner mora biti ''obećanje sreće''. Naravno, pod uslovom da je partner i željeni partner. Pretpostavke za analizu su zrelost partnera, dakle ne radi se o adolescentima. Pored toga analiza se ne odnosi na  osobe sa strahovito limitiranim mogućnostima izbora.

Da bi hipoteza bila dokazana, odnosno da ne bi bila odbačena, poćićemo od, čini se, nepobitnih stvari. Naime, da bi ostvarili (kvalitetnu) emotivno-erotsku vezu morate anticipirati njenu temporalnu beskrajnost, odnosno ''konačnost'' (''finalno

U našem neposrednom susedstvu odvija se vrlo zanimljivo suđenje, Na optuženičkoj klupi sedi Ivo Sanader, do pre dve godine nesporni politički lider u Hrvatskoj, čovek koji je tamo dobivao izbore dva puta za redom, zahvaljujući isključivo personalizovanoj kampanji.

Sanader ima tri suđenja za različite vrste korupcije, a ekonomski analitičari u Hrvatskoj njegovoj koruptivnoj hobotnici pripisuju milijarde kuna štete nanesene državnom budžetu i javnim fondovima.

Kad se detaljnije pogleda ono za šta se Sanader tereti, čovek ne može a da ne pomisli na gotovo identičnu

U Srbiji, zemlji gde se socijalne tenzije opasno približavaju kritičnoj tački ključanja, gde je ogroman i svakog dana sve veći broj nezaposlenih, siromašnih, na ivici i ispod ivice egzistencije,  svaka kritika razbacivanja budžetskih sredstava i zalaganje za više socijalne pravde, za zaštitu siromašnih i nezaposlenih, zalaganje za beskompromisno iskorenjivanje kriminala i korupcije su prijatne za uho, narod voli da čuje i u tome traži trunku nade i optimizma. Znaju to političari dobro i njihovi štabovi  pa s vremena na vreme daju upravo izjave koje narod želi da čuje. Što se češće to ponavlja, a rezultati se ne  vide, sve manje je ubedljivo i ima sve manju težinu.

Deluje apsurdno ali ispada da što je situacija teža i beznadežnija demagogija postaje sve efikasnije sredstvo vladanja . Druga stvar je što je to zabluda i onih koji je koriste i onih na koje se primenjuje, a neminovno rezultira produbljivanjem jaza i gubljenjem poverenja.

U ovom kontekstu može  se posmatrati i ono što u intervjuu govori gradonačelnik Đilas.

"Potpuno je neverovatna odluka prema kojoj svi u državnoj upravi koji imaju platu do 80.000 dinara treba da dobiju bonuse od Vlade Srbije", rekao je Đilas.
On je objasnio da "ako država treba da pomogne, neka pomogne onima sa platama od 20.000, ili onima koji nemaju posao, a ne da činovnici dobiju po 5.000, a siromašni penzioneri po 2.000 dinara".

Od 22 Maja ove godine, krediti (tačnije personal credit) nisu više privilegija onih koji uredno izvršavaju svoje finansijske obaveze prema poveriocima – bankama u SAD i Kanadi, već pravo svakog pojedinca kome ta finansijska usluga zatreba ili je shodno njegovim potrebama neophodna.

Banke su dobile razuman rok od devet meseci da usklade svoje poslovanje sa klijentima prema ovim novim pravilima: 

  ili penzioni sistem za nezainteresovane*

penzioni sistem je u kolapsu. ne samo u srbiji. projektovan je za neke druge odnose broja zaposlenih i penzionera. sada, kada su ti brojevi skoro izjednaceni jednostavno ne funkcionise. penzioneri primaju premalo, zaposleni daju premnogo. priveda se u gusi u davanjima, penzioneri iscrpljuju usled nedovoljnih primanja. kao resenje se nude 3 stuba (sto vise "oslonaca", sistem je stabilniji).

Рат је ултимативна коцка, нема већих улога. Одлука да се иде у рат значи и прихватање последица те одлуке. Рече лепо нешто у том смислу још ономад један од незваничних богова те дисциплине, Гај Јулије Цезар, прелазећи Рубикон. Оно што није рекао је да кад следећи пут дођеш на ред (ако дођеш) можеш и да не бациш коцку. У људским односима не постоје непоправљиви односи иако су сујете и осећања уопште велика препрека, а у односима целих друштава још мање јер су и та осећања деривати, а они који друштва воде се тиме баве занатски и тренирани су да (донекле) потисну емоције. Свакако је тешко, али није ни немогуће ни незамисливо.
Мој је утисак, и са тим иде и још једно разочарање у Европу пре свега, али и цео колективни Запад као сферу у којој и ми интелектуално бивствујемо, да у новој рунди неће бити искоришћена прилика да се ситуација деескалира. Ту пре свега мислим на сукоб у Украјини који је значајнији за глобални поредак, али периферним погледом гледам и на Газу где је страдање цивила и последице по локалну популацију још трагичније. Путин је још једном оставио простор за решевање ситуације преговорима иако сад тражи више, мада изгледа ни он више не верује да је анти-руска хистерија у Европи и Америци излечива у овој генерацији. Узрок рата и јесте та скоро патолошка анти-руска хистерија, без ње не би било НАТО-а, без ње не би било потребе за ракетним штитом.
Не улазећи сад детаљно у генезу те фобије од Русије питање је како је могуће да се тако нешто деси у напредном свету где се (номинално) разум цени високо изнад емоција, у свету чија напредност потиче управо од усвајања хуманистичких принципа одбацивши успут многе религијске догме.
Тај свет сад полако у својој рационалној анализи долази да спознаје да ипак нису довољно ресурса посветили уништењу Украјине и Русије. Ако се нешто брзо не промени, ако се брзо не пређе скроз на ратну привреду оде маст у пропаст и Путин ће обновити Руско царство и окупирати једну по једну европску земљу како то веч иде заплет у бајкама. Није никакво олакшање, али јесте отрежњујуће да исти људи који су Србији и Србима говорили да се окану емоција и принципа, него да прихвате "реалност нна терену", сада исто тако упорно одбијају да и сами примене свој савет. Кад кажем то не мислим да само прихвате мењање граница као да се ништа није десило већ да приступе озбиљним реформама светског поретка, безбедносних уговора и међународног права.

Nekako se premijer Cvetković sinhronizovao sa mojim prošlim blogom glede interesnih stopa i politike marži finansijskih institucija u Srbiji. Jednostavno i glasno je izrazio svoje neslaganje sa trenutnim stanjem i praksom stranih banaka u Srbiji da imaju višestruko veće marže nego u zemljama odakle potiču. Ostaje da se vidi šta će se preduzeti da se ova poplava bankarskih  marži i interesa zaustavi i vrati u normalne finansijske tokove. Pohvalno je da se situacija prati i poredi sa zemljama u okruženju, a takođe i sa matičnim zemljama banaka koje operišu kod nas. Sve ovo bi trebalo da se radi najmanje sedmodnevnom učestanošću i da bude pristupačno, prvenstveno on-line i sa ponekom mesečnom brošurom za građane koji nemaju pristup Internetu.